REAKCIJE NA SIMPTON, BOLESTI I

TRAŽENJE STRUČNE POMOĆI

 REAKCIJE NA SIMPTOM, BOLESTI I TRAŽENJE
STRUČNE POMOĆI
 Iskustva iz svakodnevnog života pokazuju da na prve znake
poremećaja ili simptoma bolesti, ljudi reaguju veoma
različito.
 Psihološki faktori u mnogome određuju reakcije na bolest i
ponašanja koja su sa njom u vezi.
 Razlozi mogu biti različiti, počev od prepoznavanja i
doživljaja simptoma, interpretacije ili značenja koje mu
osoba pridaje, preko kulturalnih i drugih naučenih obrazaca,
do ranijih ličnih iskustava u vezi sa bolešću i stručnom
medicinskom pomoći.
Prepoznavanje simptoma

 Simptomi koji ukazuju na promene ili početne poremećaje u

organizmu najčešće su diskretne senzacije koje osoba
doživljava neko vreme.
 Glavobolje, mučnina, grčevi, mogu se javljati češće ili rede i
isto tako nestajati, na prvi pogled „sami od sebe,,.
 Istraživanja pokazuju da one osobe koje češće koriste
mehanizam potiskivanja, manje osetljive i na simptome, te
da ih i doživljavaju ređe. Veća osetljivost na simptome
nađena je kod osoba sa visokim skorom na skalama
neuroticizma, sklonim negativnim osećanjima i anksioznih.
U poređenju polova, veća osetljivost na simptome nađeno je
kod žena.
 Osobe okrenute sebi (sopstvenom telu, emocijama,
reakcijama uopšte) brže primećuju simptome od onih koje su
usredsređene na spoljašnju sredinu i aktivnosti. Ljudi postaju
svesniji telesnih senzacija u trenucima dosade i soci­jalne
izolacije, manje svesni kada su okupirani nekim zadacima.
 Ljudi su osetljiviji na telesne senzacije i kada su pod
stresom. Opšte prihvaćeno stanovište i njegova
popularizacija, da su u vreme stresa podložniji bolesti i
rizicima za pojavu različitih poremećaja.
Istraživanja pokazuju vezu između doživljaja zdravlja i
raspoloženja osobe. Dobro raspoloženi, ocenjuju svoje
zdravstveno stanje boljim, manje se prisećaju bolesti i
prijavljuju manje simptoma.
Osetljivost na simptome pod uticajem je i mnogih drugih
situacionih faktora, svega onoga što usmerava pažnju na
bolest i asocira na nju. Opšte je poznato da stu­denti medicine
"boluju" od većine bolesti o kojima uče.
Na širem planu, postoje sredst­va informisanja, radio,
televizija, popularna štampa koji doprinose širenju informacija
o različitim oboljenjima, što utiče na pojavu veće osetljivosti
na simptome.
Tumačenje simptoma

Na tumačenje simptoma kao znaka oboljenja, utiču brojni

elementi. Pored svoj­stava samog simptoma i individualno-
psihološki, kulturalni i soci­jalni faktori. Istraživanja pokazuju da
je od svih telesnih tegoba, bol najznačajnije povezan sa
doživljajem zdravstvenog stanja. Velika i ugrožavajuća krvarenja
najčešće se doživljavaju kao znak ozbiljnog poremećaja.
Značenje koje se pridaje simptomu često je u vezi i sa telesnim
organom na koji se ovaj odnosi. Simptomi koji se tiču vitalnih i
visoko vrednovanih organa, obično se doživljavaju ozbiljnijim i
privlače više pažnje.
Stepen telesne nemoći ili onesposobljenosti, takođe igra
značajnu ulogu.
Interpretacija simptoma u vezi je i sa prethodnim iskustvima
osobe. Ljudi koji od glavobolja pate godinama, skloniji su da
na ovakav, poznati bol, samo odmahnu rukom i preduzmu ono
što im u takvim situacijama obično pomaže, ne opterećujući se
razmišljanjem o bolesti.
Infekcije praćene temperaturom, poznate su iz ličnog iskustva
većini ljudi. Tumače se kao bolest, no u koliko su ranije pro­
lazile bez komplikacija, pri ponovnoj pojavi, očekuje se
uglavnom isto. Kada je simptom sličan već doživljenom u
prošlosti, pri čemu je tada io praćen ozbiljnom bolešću, često
pretstavlja znak za uzbunu.
Sa druge strane, potpuno nepoznate promene telesnog stanja i
prvi put doživljeni simptomi, baš zbog nedostatka iskust­va,
mogu se doživeti dramatično i kada nemaju posebnu težinu.
Značenje koje se pridaje simptomu u vezi je i sa
rasprostranjenošću date pojave u sredini u kojoj se osoba
nalazi. Kašalj je među pušačima nešto što ne čudi. Dobio je
čak'i naziv, „pušački".
Očekivanja takođe utiču na doživljaj simptoma. Ljudi mogu
ignorisati simptom koji ne očekuju a posebno obratiti pažnju
na onaj koji predviđaju. Osoba koja oseća mučninu a pre toga
je čula za iste tegobe kod prisutnih na zajed­ničkoj večeri,
sklonija je da simptom koji oseća protumači kao neku vrstu
trovanja hranom.
Istraživanja pokazuju da ljudi imaju određene kognitivno
organizovane predstave ili šeme zdravlja i bolesti koje utiču na
njihove reakcije kako na simptome, tako i bolest.
Predstave se formiraju i održavaju na različite načine, uz
pomoć sredstava javnog informisanja, kroz lično iskustvo,
učenjem u porodici i široj sociokulturalnoj sredini, kroz
socijalne kontakte sa onima koji su imali određeno iskustvo sa
nekim specifičnim oboljenjem. Smatra se da se ovakve
kognitivno organizovane šeme koje se tiču bolesti, formiraju
dosta rano i da posto­je i kod male dece.
Mogu biti nepotpune i maglovite, određenije ili pak veoma
detaljne i precizne. Značajne su jer utiču na ponašanje ljudi u
cilju prevencije bolesti, na njihove reakcije kada do nje dođe,
očekivanja u pogledu budućeg zdravstvenog stanja. Predstave
sadrže osnovne informacije o nekom oboljenju kao što su
mogući uzročnici, posledice, moguće trajanje, način lečenja.
Elementi ovakvih predstava ljudima pomažu u proceni i
organizovanju informacija o sopstvenim telesnim senzacijama
i simptomima koje inače ne bi umeli da objasne, kao i u
donošenju odluka šta da učine tim povodom.
Osoba koja u prototipu neke vrste karcinoma „vidi" uvećanje
žlezda pod pazuhom, sklonija je da ovakvu pojavu na sebi
protumači kao znak upravo ove bolesti.
Simptom procenjen kao značajniji i ozbiljniji, donosi više
uznemirenja te i veću verovatnoću da osoba potraži
lekarsku pomoć. Onaj koji traje duže, samim tim što ne
prolazi sam od sebe, takođe.
Neki ljudi su skloniji telesnim reakcijama na emocionalnu
nape­tost od drugih. Mnogi emocionalni poremećaji mogu
davati sliku organskih bolesti. Anksioznost može izazvati
diareju, stomačne tegobe, gubitak daha, nesanice, slabljenje
koncentracije na primer. Depresija može dovesti do osećanja
umora, gubitka apetita.
U bolestima organa, često pomažu lekovi. Nekada deluju i
brzo. Za razrešavanje emocionalnih problema, farmakološka
sredstva su obično nedovoljna.
U mnogim sredinama, telesni poremećaji su socijalno
prihvatljiviji od psihičkih, koji se teže priznaju i sebi i
drugima. Zbog sličnosti simptoma, dešava se međutim i
obrnuto. Organske bolesti greškom bivaju protumačene kao
psihogeni poremećaji i po nekad se upravo na ovaj način
smanjuju mogućnosti za preduzimanje blagovremenog
tretmana.
Traženje stručne pomoći

Nije retka pojava da se bolesnici javljaju ljekaru za pomoć tek

nakon nekoliko nedelja pa čak i meseci od pojave prvih
telesnih simptoma.
U međuvremenu ih tumače na razne načine i pokušavaju da
otklone uz pomoć saveta i preporuka od strane člano­va
porodice, prijatelja, poznanika.
Rezultati jedne studije su pokazali da od momenta od kada
bolesnici prvi put primete leziju na koži do obraćanja lekaru
koji dijagnostikuje maligni melanom, u prosjeku prođe oko
godinu dana. Razlozi za odlaganje traženja stručne pomoći i
nakon prepoznavanja ozbiljnosti simptoma, mogu biti
različiti.
Često su to stra­hovi od lekara, ispitivanja, potvrde da se radi o
ozbiljnom oboljenju, hirurških intervencija.
Osobe koje ne traže medicinsku pomoć nakon pojave
simptoma koji bi mogli da ukazuju na maligno oboljenje, češće
veruju u bolnost tretmana ili pak da je izlečenje nemoguće od
onih koji pomoć traže.
Razlozi za ne obraćanje lekaru mogu se kriti i u neznanju.
Simptomi koji ne bole, ne menjaju se brzo, ne dovode do
funkcionalne onesposobljenosti, što je slučaj sa prvim
simptomima mnogih kancera, privlače manje pažnje i
zabrinjavaju manje. Samim tim, odlaže se i traženje pomoći.
Od socijalno-psiholoških faktora koji utiču na traženje stručne
medicinske pomoći, od velikog su značaja, po Modelu
Verovanja , dva faktora:
1) stepen doživljaja pretnje koju izaziva simptom.
2) stepen uverenja da će određena intervencija ili zdravstvena
mera, dovesti do smanjivanja pretnje.
Istraživanja potvrđuju da postoje individualne razlike
među ljudima u pogledu potreba da aktivno učestvuju u
sopstvenom lečenju i nezi.
Jedni će se tako javljati lekaru tek nakon što ništa od domaćih
lekova ne bude delovalo, činiti to samo kada su ozbiljno
bolesni.
Drugi će tražiti lekarsku pomoć pri pojavi prvih simptoma koji
mogu delovati i banalno, a zatim poslušno, bez pogovora činiti
sve što lekar preporuči.
Treći će postavljati samo pitanja tokom pregleda, no prepuštati
stručnjaku sve odluke u vezi daljeg ispitivanja i lečenja.
Na učestalost traženja lekarske pomoći, utiču i sociokulturnim
faktori, vred- nosti, životni stil, norme i običaji date sredine.
Na ovaj način i mnogi simptomi u jednoj sredini mogu ostati
neprimećeni, dok bi u drugoj, u najvećem broju slučajeva bili
znak za obraćanje lekaru.
Ljudi su spremniji da potraže pomoć i kada postojanje
simptoma dovodi do većih socijalnih ograničenja, ometanja u
aktivnostima koje su im značajne (posao, rekreacija, omiljeni
hobi). Takođe i uko­liko simptom vodi određenim socijalnim
sankcijama (prinudno lečenje alko­holičara).
U izboru određenih ponašanja koja se tiču kako zdravlja tako i
bolesti, pa i odluka osobe da se leči i na koji način da to čini,
značajnu ulogu igra i socijalna po­drška koja uključuje
informacije, savete, emocionalnu podršku i druge vrste pomo­
ći.
Iskustva pokazuju da za razliku od socijalno izolovanih,
napuštenih i samih, bez porodice i drugih bliskih ljudi, osobe
sa izraženom socijalnom podrškom, češće traže potrebnu
medicinsku pomoć.
HVALA
NA
PAŽNJI
!