 Одговорност државе као корелат права

 Одговорност као елемент међународноправног

субјективитета
 Стални суд Међународне правде (случај
Chorzow): “принцип је међународног права и,
чак, општа правна концепција, да кршење било
какве обавезе подразумева обавезу надокнаде
штете.”
 Секундарна правна правила
 Три фазе:
 Рана фаза - фокусирање на питање одговорности
државе за штету коју на својој територији учини
страним држављанима и њиховој имовини;
 Друштво народа и Уједињене нације
 поједина професионална удружења и високошколске установе
 Друга фаза - доминација Комисије за међународно
право
 Комисија шири своје интересовање на правила о одговорности државе за
противправни акт која би се примењивала на сва правила међународног
права којима се установљавају конкретна права и обавезе за државе
 Трећа фаза - даље ширење предмета изучавања на одговорност
држава за штетне последице радњи које нису забрањене
међународним правом

 Различит значај рада Комисије за међународно право

 Правила о одговорности државе за противправни акт у великој
мери представљају кодификацију обичајног међународног права
 Правила о одговорности држава за штетне последице
дозвољених радњи представљају прогресивни развој
међународног права
 Резолуцијa ГС УН 51/160 од 16. децембра 1996.
године - усвојен Нацрт правила о одговорности
државе у првом читању и позив државама да доставе
своја запажања и коментаре

 Резолуција ГС УН 56/83 од 12. децембра 2001.

године - Правила о одговорности државе за
противправни акт усвојена су у другом читању
 Два различита става о форми коју би требало
дати Правилима:

 Усвојити их у форми конвенције

 Не усвојити уговор о одговорности државе, већ

оставити простора да се Правила о одговорности
државе кристализују кроз праксу држава и
међународних судских органа у међународно
обичајно право
 САД и Велика Британија - крхкост коначног текста Правила о
одговорности од 2001. године не би издржала поновно отварање
одређених питања око којих је у оквиру Комисије једва постигнут
компромис – боље је сачекати са усвајањем међународног уговора
 Гватемала - боље допустити Правилима да постану део обичајног
међународног права кроз примену од стране међународних судова и
трибунала
 Грчка - усвајање Правила у форми конвенције, чак и уколико би је
ратификовао мали број држава, дало би Правилима већи ауторитет од оног
који имају у постојећој форми Резолуције Генералне скупштине
 Немачка, Француска, Аустрија, Шпанија - усвајање конвенције заиста
представља одговарајућу форму коју би Правила требало да добију, али да
са тим не треба журити
 Грађанска одговорност државе
 Из противправног акта настаје нови правни однос између државе
штетника и оштећене државе
 Кривична одговорност
 Идеја о кривичној одговорности државе везује се за кршење
међународних обавеза установљених у интересу читаве
међународне заједнице – међународни злочини
 Члан 19 Нацрта правила о одговорности државе за противправни
акт усвојен у првом читању– уводи разлику у тежини
противправних аката (међународни деликти и међународни
злочини)
 У међународне злочине члан 19 је убрајао: 1. агресију, 2. кршење
права народа на самоопредељење, 3. ропство, геноцид, апартхејд
и 4. кршење обавеза од суштинског значаја за очување човекове
околине – масовно загађивање атмосфере или мора
 Политичка одговорност
 Мере које предузима међународна заједница према
држави која је извршила противпрвни акт – УН, друге
међународне организације или оштећене државе
појединачно
 Политичка одговорност државе се само условно може
назвати одговорношћу јер не представља правни
институт већ произлази из политичке одлуке
засноване на конкретним интересима и односу снага
 Акције Савета безбедности УН се стога у Повељи
квалификују као “мере” а не као санкције
- Основ грађанске одговорности - теорије:
- субјективна теорија – кривица као услов
одговорности и елемент противправног акта
- објективна теорија – одговорност извире
из кршења међународне обавезе, независно од
било каквог субјективног елемента
- компромисне теорије – држава одговара
само за повреде међународног права које је могла
избећи – испитује се да ли је применом
стандарда дужне пажње држава могла да спречи
извршење противправног акта
 Субјективна теорија – проблеми:
 Концепт кривице који потиче из унутрашњег права и тиче се
појединца, није могуће аутоматски применити на државу
 Међународна судска пракса не схвата кривицу као субјективни
однос физичког лица које делује као државни орган према
противправном акту, већ као објективни однос државе у чије име
делује
 Под кривицом се у пракси међународних судова сматра
“пропуштање да се изврши обавеза” или “противправни акт”
 Схватање кривице у међународној судској пракси види се и на
примерима одлука у којима су државе оглашене одговорним за
акте својих органа чак и када су они деловали у заблуди – дакле
без намере или непажње
 Објективна теорија – проблеми:
 Држава није апсолутно одговорна за све штете које настану
на њеној територији
 Одговорност државе почива на постојању противправног
акта – држава одговара уколико није предузела мере за које
се претпоставља да разумно произлазе из суверене власти
коју врши на својој територији
 Објективна одговорност је присутна у позитивном
међународном праву кроз одговорност за високоризичне
активности – одговорност sine delicto
 Одговорност за високоризичне активности није општи
принцип у међународном праву – мора бити установљена
конкретним међународним уговором (нуклеарне штете,
васионске летелице, загађивање нафтом,...)
1) Повреда важеће међународне обавезе државе
(радња или пропуштање)
2) Приписивање
3) Штета
4) Одсуство било ког основа за искључење
одговорности
 Повреда важеће међународне обавезе:
 Радња или пропуштање
 Противправни акт као извор међународне
одговорности државе
 Одговорност за штету која је настала вршењем
дозвољене радње (одговорност sine delicto)
 Приписивање:
 Акти органа који су део формалне структуре
државе – органи de iure
 Акти органа територијалне јединице
 Акти федералних јединица у федерацији
 Акти тела овлашћених на вршење елемената
државне власти
 Акти органа de facto
 Акти извршени уз прекорачење надлежности –
акти ultra vires
 Штета:
 Материјална штета
 Нематеријална штета
 Штета не фигурира као услов за одговорност у
актуелним Правилима о одговорности државе за
противправни акт – држава одговара за кршење
међународне обавезе независно од тога да ли је
противправни акт за последицу имао настанак
штете
 Апстрактна и конкретна штета
 Установа дипломатске заштите или генералне
супституције
 Држава се супституише на место свог држављанина
коме је радњом или пропуштањем друге државе
причињена штета
 Однос се успоставља између две државе
 Дипломатска заштита као дискреционо право државе
 Исцрпљивање локалних правних лекова као допунски
квалификаторни услов
 Случајеви La Grand и Avena (МСП)
1) Сагласност повређене државе
2) Самоодбрана
3) Дозвољене противмере
4) Виша сила (природни догађај) и
неочекивани случај (људска радња)
5) Невоља (опасност по неко лично добро)
6) Стање нужде (опасност по интересе саме
државе)
 Сагласност повређене државе
 Пример: штета коју проузрокују оружане снаге једне
државе које су на територију друге државе дошле на захтев
њених органа
 Не искључује противправност у случају да се ради о
кршењу когентних норми међународног права
 Пристанак мора бити валидан:
 Мора га дати надлежни орган (различити органи су надлежни за различите акте –
нпр. пристанак да се претражи седиште дипломатског представништва даје један
орган, друга врста органа даје пристанак за успостављање војне базе)
 Не сме се дати под принудом
 Сагласност се може дати:
 Пре извршења противправног акта
 У време извршења противправног акта

 Ако се сагласност да након извршења

противправног акта, није у питању околност
која искључује противправност већ одрицање
од права да се држава штетник позове на
одговорност
 Потребно је да поступање не прелази оквире
датог пристанка
 Нпр. пристанак за прелет комерцијалних
ваздухоплова друге државе не искључује
противправност прелета ваздухоплова који
превози трупе и војну опрему
 Пристанак за стационирање страних трупа у
одређеном временском периоду не искључује
противправност њиховог стационирања по истеку
датог периода
 Самоодбрана
 Члан 51 Повеље

 Забрана употребе силе као когентна норма, али когентни

карактер има и изузетак од ове забране у виду права
државе на самоодбрану
 Држава неће одговарати за употребу силе уколико је
предузима у самоодбрани, под условима који важе за
вршење права на самоодбрану
 Не искључује противправност у погледу штете која би

успут била причињена трећим државама

 Самоодбрана не представља кршење члана 2(4) Повеље УН
 Самоодбрана не искључује противправност поступања којима се
крше обавезе из међународног хуманитарног права и људских
права које су апсолутног карактера
 МСП – саветодавно мишљење у вези са законитошћу употребе
нуклеарног оружја:
 да ли би држава могла да употреби нуклеарно оружје у вршењу права на
самоодбрану?
 да ли употреба нуклеарног оружја представља кршење обавеза из
међународног еколошког права?
 Обавезе заштите животне околине треба узети у обзир приликом процене
испуњености услова пропорционалности, али не спречавају државу да се
користи самоодбраном
 Дозвољене противмере
 Мере које предузима оштећене држава у складу са правилима
међународног права
 Мере које предузима надлежна међународна организација у
складу са правилима међународног права
 Мере представљају одговор на противправни акт државе
штетника
 Морају бити легалне

 Не искључују противправност у односу на трећу државу чија би

субјективна права била повређена током вршења противмера
 МСП - Случај изградње система брана на Дунаву –
Мађарска/Словачка
 Виша сила и неочекивани случај
 Природни догађаји (поплава, земљотрес) и људске радње
(рат, револуција)
 Не постоји одговорност државе јер штета потиче из
спољашњег узрока који се не може приписати држави
 Материјална немогућност да држава делује у складу са
својом међународном обавезом
 Стални суд међународне правде (1929) – случај који се
тицао српских дугова – Први светски рат је учинио
немогућим исплату дуга од стране Србије
 Три услова за вишу силу:
 Акт је изазвала неодољива сила или непредвиђени
догађај
 Сила или догађај су ван контроле државе у питању
(постоји сила коју држава није могла да избегне
или да јој се супротстави сопственим средствима)
 За државу постаје материјално немогуће да
изврши обавезу (мора постојати узрочна веза
између силе и немогућности извршења обавезе)
 Не ради се о вишој сили:
 Ако је извршење обавезе постало отежано (нпр. због неких
економских или политичких разлога)
 Ако је ситуација настала непажњом или пропустом државе

 Случај Rainbow Warrior – Француска се позвала на вишу силу као

околност која искључује противправност њеног акта
 арбитражни суд: “Нови Зеланд је у праву када тврди да се не може
радити о вишој сили у овом случају јер се тест њене применљивости
своди на апсолутну и материјалну немогућност, док околности које
само отежавају извршење обавезе не представљају вишу силу”.
 Невоља
 Физичко лице које делује у име државе предузима акт који
представља кршење међународне обавезе државе уколико
није имало других начина за спасавање свог живота или
живота лица поверених његовој пажњи
 Улазак страног ваздухоплова у ваздушни простор државе
без дозволе, упловљавање страног брода у територијалне
воде обалне државе без њене сагласности (када је
безбедност брода или ваздухоплова угрожена услед лоших
временских прилика)
 Разлика у односу на случај више силе – особа која делује у
случају невоље делује свесно и врши избор иако је тај избор
значајно сужен због околности опасних по живот
 Пример:
 улазак америчких авиона у југословенски ваздушни простор 1946.
године – ушли су у два наврата, без дозволе. Уследио је напад
југословенских војних авиона. САД су протестовале и позвале се на
невољу. Југословенске власти тврдиле да је упад извршен у два
наврата из чега следи да се радило о систематичним нападима на
ваздушни простор.
 улазак британских бродова у територијалне воде Исланда 1975. године
 Стање нужде
 Стање озбиљне и непосредне опасности по суштинске интересе саме
државе
 Држава чини противправни акт како би заштитила свој витални
интерес
 Овај основ не делује непосредно, већ се држава на њега може позвати
а о његовој примени одлучује се на бази споразума или одлуком
међународног тела
 Услови за примену стања нужде: 1. да је акт једини начин обезбеђења
суштинског интереса државе и 2. да актом није озбиљно оштећен
суштински интерес државе према којој обавеза постоји
 Не може се применити у случају обавезе која представља когентно
правило међународног права
 Случај Torrey Canyon
 Директна одговорност државе

 Намесничка (викарна) одговорност државе

- Одговорност државе за акте својих органа (органи de jure):
1) законодавних
2) извршних
3) судских
 У случају Salvador Commercial Company case, арбитражни трибунал:
“држава је одговорна за акте својих органа било да припадају
законодавној, извршној или судској власти, све док се ти акти врше у
званичном (official) својству”.
 МСП у случају који се тицао имунитета специјалног известиоца Комисије
за људска права: “Према добро установљеном правилу међународног
права, поступање било ког органа државе мора се посматрати као акт
те државе. Ово правило ... је обичајног карактера”.
 Држава одговара за акте својих законодавних органа:
1) када донесе закон који није сагласан са преузетим
међународним обавезама
2) када не донесе закон који је неопходан за извршавање
преузетих обавеза

- Два случаја:
1) одговорност државе настаје чињењем или пропуштањем самог
законодавног органа – нпр. када је стипулисано да је посебни закон једини
начин имплементације уговорне обавезе државе
2) радња или пропуст законодавног органа не конституише
одговорност државе per se, већ је за одговорност државе потребно да за
другу државу настане штета као последица радње или пропуста
законодавног органа
- Када су у питању повреде права странаца – сама чињеница доношења
закона не конституише одговорност државе
Држава одговара за акте својих извршних органа:
1) без обзира на место које заузимају у хијерархији државних
органа
2) чак и када се ради о актима ultra vires
- Концепција о ирелевантности унутрашњег права у међународним
односима - Случај у вези са Источним Гренландом (ССМП,
Норвешка/Данска), случај Wimbledon
- Разлика у погледу основа одговорности код аката ultra vires :
1) ако је противправни акт почињен у нормалном вршењу
функције и има сва обележја званичног акта – директна одговорност
2) ако је противправни акт почињен у очигледној супротности са
овлашћењима – викарна одговорност
Држава одговара за акте својих судских органа:

1) када они ускраћују право странцу да

остварује своја права у судском поступку

2) када суд донесе одлуку на штету странца

кршењем обавеза које је држава преузела на
међународном плану
 Одговорност за акте лица или тела која врше елементе јавних овлашћења
(члан 5 Правила)
 Парадржавна тела која врше елементе државне власти уместо
државних органа
 Случајеви када су бивша државна предузећа приватизована али су
задржала поједине јавне или регулаторне функције
 Примери:
 у неким државама приватне фирме које се баве обезбеђењем могу бити ангажоване као
чувари у затворима и тако обављати поједина овлашћења која су јавног карактера и
иначе су својствена државним органима;
 приватне или државне авио компаније могу имати овлашћења у вези са имиграционом
контролом или карантином
 Члан 5 не одређује потребан обим “јавних или
државних овлашћења” за сврхе приписивања
 Схватање овог појма зависи од специфичности датог
друштва, његове историје и традиције
 Од значаја:
 садржина овлашћења,
 начин на који су она поверена датом телу,
 сврха њиховог вршења и
 до које мере то тело одговара држави за њихово вршење.
 Члан 6 Правила
 Орган једне државе делује искључиво за рачун и у име друге
државе – његове радње се приписују само тој другој држави
 Значење термина “стављен на располагање”:
 орган делује уз сагласност дате државе
 по овлашћењу те државе
 за сврхе те државе
 делује у искључивој надлежности те државе
 под њеном контролом
 не прима инструкције своје државе
 Примери:
 служба здравствене заштите или друго тело које је
стављено на располагање другој држави како би се
изборила са последицама епидемије или природне
катастрофе
 судије које се стављају на располагање другој
држави како би деловали као судски органи те
државе
 Члан 6 не обухвата:
 случајеве када се органи једне државе шаљу на територију друге
државе за сврхе прве државе или у заједничке сврхе, уколико
задржавају статус и слободу деловања: културне мисије, дипломатске
и конзуларне мисије, стране организације које пружају помоћ и
подршку
 ситуације у којима органи друге државе делују без сагласности државе
на чијој територији се налазе: када је држава стављена у завистан
положај, налази се под окупацијом или је принуђена да рад сопствених
органа замени деловањем органа друге државе
 Два додатна услова за примену члана 6
Правила:
 орган мора имати статус органа у држави
одашиљања (нпр. експерти или саветници који су
стављени на располагање другој држави у оквиру
програма техничке подршке немају такав статус)
 његово поступање мора укључити елементе јавне
тј. државне власти државе одашиљања
 Пракса:
 Chevreau case – британски конзул у Персији био је
привремено постављен на чело француског конзулата.
Изгубио је документа која су му била поверена. Француска
је покренула поступак против њега али је арбитар сматрао:
“Влада Британије се не може сматрати одговорном за
пропуст њеног конзула који је извршен у својству особе
задужене за конзуларно представништво друге државе.”
 Пракса:
 Европска комисија за људска права – два случаја у вези са вршењем
“делегираних овлашћења” у Лихтенштајну од стране швајцарских полицајаца.
 У том тренутку Лихтенштајн није био уговорница Европске конвенције за
људска права. Ако би поступање полицајаца било приписано Лихтенштајну,
Комисија не би могла да установи његову одговорност за повреду Конвенције
 Комисија је сматрала да је представка прихватљива јер по основу уговора
између Лихтенштајна и Швајцарске из 1923. године, Швајцарска је вршила
сопствену надлежност у области царине и имиграције, додуше уз сагласност
Лихтенштајна, али у обостраном интересу
 Комисија је нашла да су полицијски службаници били у надлежности
Швајцарске и да нису стављени на располагање Лихтенштајну
 Члан 7 Правила
 Држава не може избећи одговорност због тога што, према
одредбама њеног унутрашњег права или инструкцијама које
су дате њеним органима, њихове радње или пропуштања није
требало да се догоде или је требало да имају другачију форму.
 Ово правило важи чак и уколико је орган очигледно извршио
противправни акт користећи свој званичан статус или је очито
прекорачио своју надлежност.
 Ово правило је укорењено у међународној судској
пракси, пракси држава и доктрини
 Пример: члан 91 Протокола уз Женевске конвенције
од 1949 године предвиђа “Страна у оружаном
сукобу … биће одговорна за све акте које изврше
лица у саставу њених оружаних снага”
 Ова одредба обухвата и акте који су извршени
противно наређењима или инструкцијама
 Арбитражна пракса:
 Caire case – случај се тицао убиства француског држављанина
од стране два мексичка полицајца. Пошто нису успели да му
изнуде новац, одвели су га у локалне бараке и упуцали га.
 Комисија је нашла: “двојица полицијских службеника, чак и ако
су деловали изван њихових овлашћења ...., укључили су
одговорност државе, јер су деловали под окриљем њиховог
статуса као полицијских службеника и користили су средства
која су им на располагање стављена по основу тог положаја”
 Интер-амерички суд за људска права – случај
Velásquez Rodríguez :
 “Овај закључак [да је дошло до повреде Конвенције] не
зависи од тога да ли је орган прекршио правила
унутрашњег права или прекорачио границе његових
овлашћења: према међународном праву држава је
одговорна за акте и пропусте њених органа који се врше у
званичном својству, чак и када делују изван сфере њихових
овлашћења или крше унутрашње право”.
 Проблем у вези са применом члана 7 – како повући
границу између аката који су извршени уз
прекорачење овлашћења али у својству државног
органа, и аката који су извршени од стране лица које
јесте државни орган али у том конкретном случају
делује као приватно лице
 Од пресудног значаја – да ли је лице у питању
деловало са елементима јавних овлашћења
- Члан 8 Правила - одговорност за акте лица
која делују као de facto органи:
- ако је држава вршила ефективну контролу над
актима тих лица која иначе нису део државне
организације (случај војних и паравојних
активности на територији Никарагве –
Међународни суд правде - Никарагва против САД)
- Критеријум глобалне контроле (случај Тадић пред
МКТЈ)
 Посебно питање – акти компанија или предузећа која су у
власништву државе или су под њеном контролом
 Чињеница да је држава основала правно лице није довољна да
би се акти правног лица приписали држави
 Треба разликовати две ситуације:
 Акти правног лица се могу приписати држави ако су испуњени услови за
примену члана 5 (ако правно лице врши јавна овлашћења)
 Ако је у питању правно лице основано од стране државе али које не врши
јавна овлашћења, држава ће одговарати за акте правног лица уколико су
извршени под контролом државе како би се постигао одређени циљ
 Члан 9 Правила
 Изузетни случајеви у којима појединац или група
врше елементе државне власти у одсуству званичне
државне организације и без икаквог овлашћења да то
чине
 Случајеви револуције, оружаног сукоба, стране
окупације – званични органи не постоје, налазе се у
фази распада, потиснути су или су неоперативни.
 Пример из арбитражне праксе:
 Положај тзв. “револуционарне страже” по
окончању револуције у Ирану – Трибунал је
сматрао да је у питању случај на који треба
применити правило садржано у члану 9
 Случај Yeager – вршење имиграционих, царинских
и сродних функција на аеродрому у Техерану
одмах по окончању револуције - Трибунал је
сматрао да се акти “страже”могу приписати Ирану.
 Три услова за примену члана 9:
 Прво, поступање се мора односити на вршење
елемената јавне власти
 Друго, званични органи не постоје или нису у
могућности да делују
 Треће, околности морају бити такве да захтевају
вршење аката са елементима јавне власти
 Опште правило: акти приватних лица нису приписиви држави
 Tellini case из 1923. – Савет Друштва народа је наложио Специјалној
комисији правника да размотри питања у вези са инцидентом који је
настао између Италије и Грчке. На територији Грчке су убијени
председник и неколико чланова међународне комисије којој је поверено
повлачење границе између Грчке и Албаније.
 Комисија је закључила: “У случају да је извршено кривично дело на
територији државе према страним држављанима, одговорност државе
постоји само уколико је пропустила да предузме све разумне мере како би
се дело спречило и учинилац кривично гонио, ухапсио и извео пред лице
правде”.
 Намесничка или викарна одговорност је одговорност државе за акте
појединаца, група или правних лица која не делују у име државе, а
причине штету страној држави или њеним физичким или правним
лицима
 Држава у том случају не одговара за радње појединаца већ за
сопствени пропуст, уколико је пропустила да изврши своју
међународну обавезу спречавања незаконитог акта, или, након што
је акт учињен, није предузела одговарајуће мере према починиоцу
 Држава заправо одговара за одсуство дужне пажње надлежних
државних органа
 МСП – спор око Крфског канала, 1949 (Велика Британија-Албанија)
 Два случаја:
 Случај неуспеле побуне или устанка – држава не одговара за акте
устаника или побуњеника – не очекује се од државе да врши своју
надлежност над делом територије над којим нема потпуну контролу
 Изузетак: ако се докаже да државни органи нису предузели мере
које су биле у њиховој моћи да би штету спречиле – стандард
дужне пажње
 Случај успеле побуне или устанка – акти устаничког покрета се
приписују новој држави

 МСП – спор око америчког дипломатског и конзуларног особља у

Техерану, 1980 (САД-Иран)
 Члан 11 Правила
 У питању су акти који нису приписиви држави ни по једном од
претходних основа, а држава их прихвати и призна као сопствене акте
 Арбитража Lighthouses – трибунал је сматрао да је Грчка одговорна за
повреду концесионог уговора од стране Крита у време када је Крит био
аутономна територија у оквиру Отоманског царства. Трибунал је нашао да
је повреда “прихваћена од стране Грчке као да се радило о регуларној
трансакцији… и да је са повредом наставила и након стицања
суверенитета над острвом”.
 Прихватање може бити изричито или прећутно
 Наставак извршења повређене обавезе
 Престанак кршења
 Забрана понављања
 Накнада штете
 Да ли треба да постоји квалитативна разлика између
различитих повреда међународног права – озбиљна дебата
 МСП Barcelona Traction case – “суштинску разлику треба
повући између обавеза које држава има према међународној
заједници као целини, и оних које постоје у односу према
другој држави у области дипломатске заштите. Самом
својом природом прва група обавеза тиче се свих држава. У
погледу значаја тих права, може се сматрати да све државе
имају правни интерес за њихову заштиту; то су обавезе erga
omnes”.
 Разликовање између међународних злочина и међународних
деликата – члан 19 брисан из Правила у другом читању
 Разликовање између перемпторних норми и норми које нису
перемпторне:
 прво, озбиљне повреде обавеза које произлазе из перемпторних норми
повлаче додатне последице, не само за дату државу већ за све државе
 друго, све државе су овлашћене да позову на одговорност државу
штетника ако је повређена обавеза која се дугује читавој међународној
заједници
 Последице:
 Државе имају обавезу да сарађују како би се
окончала озбиљна повреда перемпторне норме
 Ниједна држава неће признати као закониту
ситуацију која настаје озбиљном повредом
перемпторне норме, нити ће пружити помоћ или
подршку за одржавање такве ситуације
 Позивање на одговорност од стране оштећене државе (члан 42
Правила)
 Оштећена држава је овлашћена да позове на одговорност
државу штетника уколико је повређена обавеза постојала у
односу на:
 (a) повређену државу индивидуално; или
 (b) групу држава којој припада и та држава, или међународну
заједницу као целину, а та обавеза:
 i(i) посебно погађа дату државу; или
 (ii) је такве природе да суштински мења позицију свих држава у односу на
које постоји у погледу даљег извршења обавезе
 Три ситуације:
 1) обавеза постоји у односу на дату државу
 обавеза државе уговорнице билатералног уговора vis-à-
vis друге државе уговорнице,
 обавеза преузета једностраним актом,
 мултилатерални уговор којим се обавеза установљава
између одређених држава – обавеза из члана 22
Конвенције о дипломатским односима према којој
држава пријема мора да пружи заштиту просторијама
дипломатске мисије државе одашиљања
 2) повреда колективних обавеза, тј. обавеза
које постоје између више држава а које се не
дугују државама индивидуално већ читавој
групи
 Случај загађења отвореног мора повредом члана
194 Конвенције о праву мора – повреда може
посебно да погоди једну или више држава чије
обале и море претрпе штету услед загађења или
погађа риболов
 3) обавезе чија повреда per se утиче на сваку
другу државу у односу на коју постоји
 Нпр. ако би држава уговорница Уговора о
Антарктику покушала да заснује суверену власт
над делом Антарктика противно члану 4 Уговора,
остале уговорнице би се сматрале повређеним
државама и могле би да је позову на одговорност
 Позивање на одговорност од стране државе
која није повређена држава (члан 48 Правила)
 Услови:
 1) повређена обавеза се дугује групи држава којој
припада та држава и установљена је у циљу
заштите колективног интереса групе
 2) повређена обавеза се дугује читавој
међународној заједници
 Право које треба применити
Дефиниција одговорности државе и противправног акта (чл. 1 и чл. 2
Правила о одговорности државе)
Приписивање (чл. 4 - чл. 11)
1. Не – не постоји одговорност државе
2. Не, али кроз намесничку одговорност – due dilligence
3. Да
Дефиниција повреде (чл. 12 и чл. 13)
1. Не – не постоји одговорност државе
2. Да
Околности које искључују противправност (чл. 20 - чл. 26)
1.Да – не постоји одговорност државе
2.Не – држава је одговорна за противправни акт
Последице
 Нема приписивања за оригинални акт, али је идентификована
могућност да се примени намесничка одговорност
Да ли се пропуштање може приписати држави? (чл. 4 - чл. 11)
1. Не – држава дефинитивно није одговорна
2. Да
Да ли пропуштање представља кршење међународне обавезе државе?
(чл. 12 - чл. 13)
1. 1. Не – држава дефинитивно није одговорна
2. Да
Да ли је пропуштање оправдано околностима које искључују
противправност? (чл. 20 - чл. 26)
1. Да – држава дефинитивно није одговорна
2. Не – држава је одговорна за пропуштање, тј. Одсуство дужне пажње

Последице