Корелације у методици наставе

- књижевност и ликовна култура-

Милица Ћесаревић, 2020/11330

Филолошки факултет
Универзитета у Београду
Појам корелације у методици
наставе
 Појам “корелација”, најшире схваћен, подразумева узајамност,
повезаност или зависност, тако да је промена у једној варијабли
праћена одговарајућим или паралелним појавама у другој.

 Уже одређење појма корелације, најчешће као термина у методици

наставе, подразумева међусобно повезивање и однос садржаја
предмета који се изучавају у школи.

 Међутим, корелација се успоставља и између оријентационих

циљева наставе, стратегија учења, гледишта и наставних поступака.

(МРКАЉ 2010: 48)

Корелација:
садржаја у међупредметна међупредметна међуобласна /
оквиру самог хоризонтална вертикална интердисци-
предмета плинарност у
настави
Успостављање Успостављање Успостављање Успостављање
веза међу веза са веза са веза са садржајима
подобластима садржајима садржајима ширим од оних
предмета: различитих истог или који су прописани
Језик, предмета у различитих школским
Књижевност, оквиру истог предмета који су програмима.
Језичка разреда. савладани у
култура. претходним
разредима или
ће тек бити
савладани у
наредним.
Корелација:
оријентационих стратегија учења функционална
циљева наставе
Повезаност Учење метода и Усаглашавање обиља
образовно--васпитног стратегија усвајања гледишта и наставних
процеса у хармоничну знања (како пронаћи поступака са природом
целину (нпр. развијање одговор или уметничког текста (у
вештина и техника информацију, како вези са принципом
уметничког организовати методске адекватности
изражавања; одговор/излагање, како и плуралитетом
повезивање вредности препознати, разумети и метода).
сопственог културног вредновати знање);
наслеђа и повезаност превасходно
са другим културама и подразумева
традицијама; метакогнитивна знања
разумевање (стратешка знања;
повезаности знања о когнитивним
различитих научних процесима,
дисциплина и сл). самоспознаја).

(МРКАЉ 2010: 48-51)

 Значај и улога корелација у настави
Основни циљ модерне интердисциплинарне наставе јесте
преусмеравање наставног процеса са гомилања теоријских поставки на
успостављање и ширење функционалног повезивања знања стечених из
различитих научних области и дисциплина. При томе школски
контекст проучавања интердисциплинарних веза усклађен је са
дидактичким принципима који потичу из три основне групе чинилаца:
природе школског градива, психологије учења и наставних циљева.
Корелација и интеграција уметничких садржаја заснива се на
тематском, историјском и теоријском утемељењу и омогућава да се у
настави књижевности као приоритетни остварују циљеви који
обухватају естетско знање, осећање, потребе и способности ученика.
Сврховитост интердисциплинарно засноване наставе остварује се у
естетском образовању и васпитању ученика: у развијању трајних
интересовања и љубави према уметности, изграђивању уметничког
укуса и критичког става кроз просуђивање значења и вредности дела, у
формирању хуманистичког погледа на свет, у коме се афирмишу
стваралачке и културне потребе ученика. (БАЈИЋ 2013: 352, 353)
Значај и улога корелација у настави
 Целовит увид у материју која се проучава;
 Остваривање функционалних циљева наставе;
 Упоређивање садржаја и уочавање сличности, разлика, аналогија;
 Коришћење већ стечаних знања и вештина из других области у
савладавању новог садржаја;
 Функционално повезивање наставих садржаја;
 Знање се усваја квалитетно и дугорочно (принцип трајности знања и
умења);
 Мотивисање ученика помоћу корелација;
 Локализовање (нпр. смештање дела у одређени историјски контекст);
 Књижевно дело се спознаје као целина у пропорционалном односу са
другим делима које ученик има у свести, сазнању или искуству (уп. са
елиотовски схваћеним појмом традиције);
 Проширивање специфичних знања о наставној области која се проучава,
као и општих знања;
 Целовито уочавање појава, стицање и саображавање знања, уочавање
важности знања у свакодневном животу.
(МРКАЉ 2010:48—51)
 На наредним слајдовима биће представљене три могућности коришћења
корелације садржаја из области књижевности и сликарства у наставној
пракси. Интермедијална тумачења осмишљена су тако да подразумевају
претходно обрађена дела на часовима српског језика и књижевности, те је
истраживачка пажња усмерена на тумачење сликарских остварења у
контексту већ упознате литерарне материје, а са циљем свеобухватнијег
упознавања ученика са поетичким особеностима дате епохе у различитим
уметностима, као и међусобне комуникације различитих епоха.

 У прва два примера успостављена је међупредметна вертикална

корелација (ренесансна поезија се обрађује у првом разреду гимназија и
средњих стручних школа, а ренесансно сликарство у другом; епоха
романтизма на часовима српског језика и књижевности обрађује се у
другом разреду гимназија и средњих стручних школа, а барокна
уметност, са којом успостављамо паралелу, обрађује се на часовима
ликовне културе у трећем разреду), док је у трећем примеру предочена
међуобласна корелација (са авангардном уметношћу ученици се упознају
из области књижевности у трећем разреду гимназија и средњих стручних
школа, а из историје уметности у четвртом, међутим стваралаштво
сликарке чије је дело представљено стоји ван оквира наставног плана за
предмет ликовна култура).
 ДРАЖА ЈЕ ОД ЗЛАТА, ЛИПША НЕР ПРОЛИТЈЕ
Дубровачки
петраркисти и
Ботичели
ПРВИ ПОГЛЕД
Зовијеше зора дан а славно пролитје
травицу дробну ван, зелен лис и цвитје,
ја кад бих ухићен од ове госпоје,
кê образ накићен у слави вас поје.
С јутра, дим, на прозор погледат опћах ја,
тер тада мој позор у тај час позри тја:
мени би видит још липшу нер вилу
госпођу сједити у рушцу прибилу.
Видив ме кâ хрло везе трак и косу
низ бијело тер грло косице све просу;
на челу остави два прама од злата,
остало све зави около, дим, врата
да коса не витри, у којој до мал хип
рукама захитри на главу венчац лип;
озрив се јак јелин, тер ончас пође тја,
тер горчи нер пелин и чемер остах ја.
Шишко Менчетић
Дража је од злата, липша нер пролитје,
по пољих кад цвата разлико јур цвитје.
Љубав ју с небеси и нарав с звиздами
најлипше уреси меу свим вилами.
Има руси коси јакно злате жице,
 хладак их узноси уз рајско ње лице.
Очи јој јак звизде горе у свитлости,
У њих су све гизде и рајске милости.
Ох, чарна два власа, врх очи извита,
липа т су украса, танко т су повита.
Румен цвит ружице тере џиљ прибили
 јур цафти на лице гиздавој тој вили.
Ето је прилике анђела смиљена
у кој су све дике и сва моћ љувена!
Танци су ње усти румена уреса,
слатку рич изусти јак ромон с небеса.
А весел смих створи с срамом без прирока,
чис бисер отвори, ни липши с Истока.
Грло ње прибило бистро се прозире,
прозре се јак врило гди чисто извире.
Гизде ме ње смаме, липша је нер вила
ка је свитле праме низ грло развила,
тер лови јур звири у лугу зеленом
стриљаје ке тири по цвиту руменом.
Танка је, висока, ништар јој не липше;
к западу с истока под небом ни липше.
А те јој Бог створи изврсне липости,
живот мој да гори љувеном крипости,
тер желим сваки дан сунчано ње лице,
јак јелин прижедан кад жели водице.
Џоре Држић
Ботичели “Пролеће”
 У сагледавању могућих аналогија између песама Менчетића и
Држића као представника дубровачког петраркизма и
Ботичелијеве слике Пролеће ученици се могу подстицати на
следећи начин:

 Пажљиво посматрајте Ботичелијеву слику Пролеће. Обратите

пажњу на колорит којим је призор дочаран, фигуре које су
представљене и простор у који су смештене. Опишите шта
видите. – Размислите какву скривену симболику сликар жели
да нам пренесе својим платном. Образложите свој одговор.

 Које се традиције призивају у Ботичелијевом сликарском

поступку? Уочите на који начин то кореспондира са
песништвом дубровачких петраркиста. – Упоредите представу
жене / идеалне драге / госпе у песмама и на слици. Обратите
пажњу на портрет, начин представљања тела у простору и
трагове културно-историјског у уметничкој представи жене.
Одговор поткрепите одговарајућим стиховима.
Менчетић
locus amoenus – пролеће, идеализовани, рајски предео, антика
лирски паралелизам, рађање
природе наговештава рађање
љубави у лирском субјекту
платонизам – у лепоти делова се
огледа лепота целине (коса као
синегдоха лепоте госпе)
динамичан опис женске лепоте –
драга је представљена у покрету
улазак у интимни простор жене,
лирски субјекат је сагледава у
“рушцу прибилу” док намешта
косу
трагови културно-историјског
контекста: изглед ренесансне
жене (плава подигнута коса и
два прамена која уоквирују
лице), драга је на прозору (жена
се није могла срести на улици;
симболички –узвишеност госпе)
Држић
мотив љубавног ропства
етеричност, вилинско
порекло, симболика воде -
чистота (“грло ње прибило
... јак врило где чисто
извире”)
алузија на Дијану, богињу
лова (21-24. стиха)
специфичан ренесансни
колорит: злато, светлост,
звезде, Сунце
портрет госпе кроз
мешање аудитивног и
визуелног – златна коса,
сјајне очи, извијене обрве,
румено лице и усне,
бисерни зуби и весео смех,
сунчано лице
Ботичели
алегоријска слика пролећног бујања,
плодности и рађања
мешање античких и хришћанских
мотива – представа трудне Венере
сличи ренесансном осликавању
Богородице, посебно у сцени
Благовести
динамичност тела, лелујавост
материјала, еротичност провидне
тканине
неоплатоничарска напетост између
сензуалног и интелектуалног,
материје и духа, симболично
представљена као поларитет десне
стране (Зефир, Хора) и леве стране
(три Грације, Меркур)
траг културно-историјског контекста
– типичан ренесансно обликован
приказ жене (контуре лица и тела
откривају ренесансни идеал лепоте),
раскошне огрлице, украси за косу,
боја косе и фризура...
Лаза Костић и Рембрант
МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,

ко те дозва у мој дом?
неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,

шта ти мислиш с плетивом?
ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,

убио те живи гром!
што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном!
“Сликар у свом атељеу”
 У сагледавању могућих аналогија између дела Лазе Костића
и Рембранта ученици се могу подстицати следећим серијама
питања:

 Загледајтесе у платно Сликар у свом атељеу. Покушајте да

се уживите у простор који је на њему представљен. −
Опишите шта видите на слици, придајући посебну пажњу
фигури сликара. На који начин је он представљен? − Шта би
то могло да нам сигнализира? Упоредите његов положај са
положајем лирског субјекта Костићеве песме.

 Обратите пажњу на колорит и композицију слике,

уважавајући све детаље који су на њој осликани. Шта нам
може сугерисати такав сликарски поступак на садржинском
плану? – Размислите како се то уклапа у атмосферу песме
Међу јавом и мед сном. – Обратите пажњу на семантички
потенцијал композиционих решења оба уметничка дела.
Које су додирне тачке међу њима?
Костић Рембрант
фигура ствраоца, хероизација и култ песника фигура сликара, уметника који доживљава буру у
сукобу са својим душевним понорима

настојање да се проникне у тајновите процесе дубока фокусираност ствараоца на дело које тек
стварања и просторе у којима се то стварање треба да настане, потрага за аутентичним обликом
одвија; мотив плетива и плетисања уметничког остварења

подвојеност мотива срца и разума, сна и јаве, дана вишезначна симболика празног платна - тренутак
и ноћи, лирског ја и плетива пред стварање, костићевски “сутон душе” или
сваралачка криза

борби два неједнака партнера − разумског, експресија сликаревог лица – поглед упрт ка
добронамерно радозналог, и другог светло-тамног, платну, збуњеност, насигурност, страх
мутног и непредвидљивог

стварање/текстуалност акумулира енергију једног поигравање светлошћу, симболизација простора

ширег сукоба – живота и смрти, ероса, усмереног светлно-тамним контастом (прибор, платно –
ка самоодржању, и деструктивних сила танатоса сликар), амбивалентност

градативна композиција која постепено води семантички потентна композиција – дистанца/јаз

расплету борбе у којој је срце победило, а разум између сликара и платна сугерише драматична
се нашао сплетен, збуњен и немоћан осећања која прате сваки стваралачки напор

аутопоетика, програмска песма аутопортрет (?)

Растко Петровић и Фрида Кало
Људи говоре
 “Одједном страховит крик, пењући се и спуштајући, звук сирене, прелете преко
језера. [...] Он је оштар, челичан, љубичаст и врео, мириса на сумпор. Све је у
њему механичко, електрично и неумитно. Рекло би се оштар писак сирена. Као
да објављује пожар, несрећу, судар. А за њим опет ћутање. Ћутање, ћутање. У
њему има нечега страховито болног, људског, човечанског и вапијућег; у том
крику, електричном и механичком који долази из људског рода. Неко који је у
ропцу, чије је тело расцепано, који губи крв. Неко који умире, кога убијају. То је
крик који је изашао из крви, као каква звучна експлозија из сусрета крви, ваздуха
и простора. Тај крик, који се, ево, апсолутно идентично понавља, исти је као ова
муња у простору. Он осветљава нагло, одједном, нешто што ја на дну нисам
уочио, јер је сувише много предмета било заједнички осветљено и звучно. Ја сам
знао цео предео а ипак ми је само муња показала градић у другом плану, иза
језера. Видео сам толико људи у овом месту али је било нужно да буде потпуна
ноћ, тишина, па да ми један крик осветли одједном цело једно трпљење;
трпљење у томе човеку што виче, што је био загубљен у тој гомили и сада
одједном звучно издвојен једини, једини је присутан, једини у овој природи, над
црвеном крвљу коју губи, над водом, над биљем, у гашењу метеора. То може
исто тако бити жена као и човек. Снажно створење. И мора бити човек или жена
који умиру; јер се иначе не виче овако, људски и механички, и телом и духом,
силовито.” (ПЕТРОВИЋ 1972: 391, 392)
Дан шести

 “Људи умиру. Толико људи умире и трули! Људи корачају, падају, умиру. Једина она,
огромна и страшна, избацује стару клицу и лучи, ствара из свих својих пора, из свих
својих костију, мишића и влакана, нову клицу, коју спушта у средиште себе. Вечита,
стална, обнавља се она с правилношћу, као сав космос. Двадесет и осам дана прошло
је и она сада спушта у себе ново јаје, као сазвежђе, као бубе и као рибе. Чак и њено
тело, као чаура, може да се сасуши да нестане, да се растури, али то влажно,
савршено округло, плазмато јаје, остаје живо. Старо одлази са злом крвљу, пада на
снег, у општу пропаст, одише као лешина. Али је ново чисто и дивно.” (ПЕТРОВИЋ
2019: 181-182)

 “...Затимона не виче. Та жена, жива тачно само ту, на тој рани, у тој рани из које
извире река – кло, кло, кло! – долазећи кроз миријаде поколења, црвена, густа, врућа,
неисцрпна, до овог запрепашћеног риђег младића, који се над њу нагиње и нешто
скупља, притиска. Све друго је он као знао, као могао, он, прости и јаки младић, кога
никад ништа није збунило; али да заустави ту реку човечанства, ту реку као на
правом извору, испод планине, он више не уме. Река долази из помрчине постања,
огромна, широка, између обала, над које се нагињу шуме, врлети и читави народи,
широка и масивна. Спушта се сада према њему малом, ситном, риђем, незнатном,
изгубљеном и забезекнутом. Притиска на рану рубље, уквашено врелом водом, али
црвена рука – залази једно огромно невидљиво сунце! – продире одједном. Кроз све.
Светлост коју више нико не може да угаси. Као ватра. Чак до његове руке.”
(ПЕТРОВИЋ 2019: 302)
Фрида Кало “Болница Хенри Форд” и “Моје рођење”
 У сагледавању сличности и разлика у представљању
мотива рођења код Растка Петровића и Фриде Кало
ученици се могу подстицати следећим питањима и
сарадничким императивима:

 Пажљиво посматрајте две Фридине слике. Уочите

доминантна расположења, мотиве и симболику која их
одређује. – Образложите у каквом односу стоје према
Петровићевом делу.

 Посматрајући положај тела, колорит и симболику

представљених објеката на сликама, проникните у
потенцијална значења. – Како то кореспондира са
доминантним поетичким струјањима епохе? – У том
контексту сагледајте кретање од тајне до трауме рођења,
односно од Петровићеве до Фридине визије.
Растко Петровић
рођење детета као део космичке драме у којој се
читав свет поново рађа из првобитног хаоса
контемплативни приповедач
опсесивна тема тајне рођења уписана је у
временски оквир који обједињује причу – од
зачећа до рођења детета, композиционо важан
мотив (почетак и крај – “јака” места)
рађање детета као симболичан и завршни
одговор на питање о смислу и вредности живота
носи поруку о исконској снази вечног обнављања
живота људи и универзума (Људи говоре и Дан
шести)
спознаја света као целине која се периодично у
крви урушава и обнавља, попут ритма
менстроалног циклуса, виталистички принцип
обнове и поновног рођења умирућег човека,
доминација женског начела (посебно Дан шести)
онеобичавање језика/речи, заумност,
“новопронађени“ језик у вези са доживљајем
првобитне изворности и чистоте природе,
слободни асоцијативни ток свести
Фрида Кало
дубоко лична бол и храброст да се иста огољено
изложи оку посматрача
уметник - сурово искрен и беспоштедан према
себи
траума рођења и бол након абортуса
јасна симболика: пуж – дуг опоравак након
побачаја, фетус – дете које је сањала да ће родити
(“мали Дијего”), карлица и кичмени стуб –
симболи њеног тела које не може дати нови живот,
љубичаста орхидеја – сексуалност, али и
посувраћена материца, положај жене (Фриде) –
беспомоћност, стид, бол.
блискост тајне/трауме рођења и тајне смрти, жена
која рађа је у локви крви и прекривена белим
чаршавом: дистанца од превише трауматичног, али
и алузија на смрт; немост божанске силе (икона
изнад кревета не доноси помоћ ни умирење)
провокација, зачудност којом привлачи пажњу
гледалаца, окрутност у третирању тема (фетуси,
побачаји, локве крви, сломљена кичма, мртво и
избодено тело...), надреалистичка техника
 Литература:
 Бајић, Љиљана. Читање драме. Београд:
Књижевност и језик, LX/3–4, 2013, 351–362.
 Бојовић, Злата. Књижевност дубровника.
Ренесанса и барок. Београд, Крагујевац:
Филолошки факултет, Кораци, 2007.
 Костић, Лаза. Изабране песме. Београд: Завод за
уџбенике и наставна средства, 1999.
 Мркаљ, Зона. Појам корелације у методици
наставе. Нови Сад: Методички видици, Год.1,
Бр.1, 2010, 47-55.
 Петровић, Растко. Људи говоре. Београд, Нови
Сад: СКЗ, МС, 1972.
 Петровић, Растко. Дан шести. Београд:
Порталибрис, 2019.