МЕТОДОЛОГИЈА

ПРОУЧАВАЊА
КЊИЖЕВНОСТИ
• Наука о књижевности је устаљен термин за научно проучавање
књижевности. Свака наука има своје методе, тако је и с науком о
књижевности.

• Скуп метода у науци о књижевности чини књижевнонаучну

методологију. У проучавању књижевног дела се користи
спољашњи приступ и унутрашњи приступ, али научно засновано
проучавање књижевности захтева комбинацију различитих
метода, а такав приступ се назива ПЛУРАЛИЗАМ МЕТОДА.
 СПОЉАШЊИ (ПОЗИТИВИСТИЧКИ) МЕТОДИ:

1. БИОГРАФСКИ
2. ПСИХОАНАЛИТИЧКИ
3. СОЦИОЛОШКИ
4. ФИЛОЗОФСКИ
5. ФИЛОЛОШКИ
6. КОМПАРАТИВНИ
7. ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ

• Позитивизам је био доминантан метод крајем 19. и почетком 20. века.

• Оснивач је Огист Конт, утемељивач социологије као науке. Његове темеље
је надоградио Иполет Тен у Теорији расе, средине и момента.
 БИОГРАФСКИ МЕТОД
• Код нас су овај метод утемељили Јован Скерлић и Богдан Поповић.

• Дело се објашњава помоћу биографских података о писцу, чињеница из

пишчевог живота.

• Сент-Бев каже: Могу уживати у неком делу, но тешко ми је да о њему

судим независно од знања о самом човеку. Уколико нисмо суочени са
одређеним бројем питања о неком аутору и док на њих не одговоримо,
не можемо бити уверени да смо га потпуно открили, премда та
питања могу бити и без везе са својствима његових дела. Шта је он
мислио о религији? Како се понашао кад се радило о женама? Или о
новцу? Да ли је био богат или сиромашан? Какав је био његов начин
живота? Који су били његови пороци или слабости? Ниједан одговор на
та питања није неважан кад судимо о аутору неке књиге и о самој
књизи.
 ПСИХОАНАЛИТИЧКИ МЕТОД
• Психоаналитичка истраживања била су усмерена на испитивање
подтекста дела (његових скривених значења)

• Под „психологијом књижевности” подразумева се:

1. психолошко проучавање писца као типа и појединца
2. проучавање психолошких типова у књижевним делима
3. деловање књижевности на читаоце (психологију публике)

• У првим деценијама 20. века психолошко проучавање књижевности

продубљује се појавом нове гране у психологији – психоанализе и
деловањем њених најзначајнијих представника, Фројда и Јунга.

• Човекова личност је, по Фројду, састављена од три слоја: од свесног

дела (Ego), од оног дела личности који је везан за друштво и његове
норме (Super-ego) и од подсвесног дела (Id). У уметнику Фројд види
неуротичара који ствара да би изразио несвесни део своје личности.
Фројдова херменеутика била је усмерена ка откривању подтекста,
односно скривених значења дела. У области уметности, Фројд се
посебно бавио митом о Едипу, Шекспировим Хамлетом,
Микеланђеловим Мојсијем, Достојевским.
• Карл Густав Јунг је познат и по разврставању личности на
ектравертне и интровертне. Фројд је имао у виду само
индивидуално несвесно, а Јунг је истраживао и колективно
несвесно, тј. архетипове, које је посматрао као нешто што је
заједничко људима свих времена.

• Према Јунговом учењу, књижевност из колективно несвесног

искуства и памћења црпи своје теме.

• Елегични тонови у поезији Бранка Радичевића тумаче се његовом

болешћу; разочарање Меше Селимовића у комунистичку
идеологију резултирало је настанком лика Ахмеда Нурудина; Бора
Станковић је у Митки пројектовао сопствену жал за младошћу;
Бајронова бунтовност и фрустрираност објашњава се комплексима
због хроме ноге и девијантног брака са блиском рођаком и сл.
 СОЦИОЛОШКИ МЕТОД
• Заснива се на социолошком поимању књижевности. Књижевно
дело је резултат пишчевог статуса у друштву; писац је продукт
друштва; свако дело је идеолошки и политички обојено.

• По Плеханову, задатак књижевне критике је да идеју једног

књижевног дела са језика уметности преведе на језик
социологије, да нађе оно што се може назвати социолошким
еквивалентом једне књижевне појаве.

• Књижевност је одраз борбе друштвених класа средине и

времена.

• Недостатак овог метода: превидело се да писац и његово дело

утичу на промене у друштву.
 ТЕОРИЈА РЕЦЕПЦИЈЕ
• Оснивач је немачки филолог, Ханс Роберт Јаус, познат по делу Естетика
рецепције (лат. receptio = примање, прихватање)

• У основи овог метода је однос читаоца према делу, тј. како читалачка
публика прима дело.

• Теорија рецепције бави се питањима како је читалачка публика

прихватила неко дело и аутора у одређеном времену и средини, како је
дело утицало на читаоце у тренутку кад се појавило.

• Овај метод уводи појам хоризонт очекивања – ако је он „испод”, дело

неће бити прихваћено јер је изневерило очекивања; свако право и
истински велико књижевно дело превазилази хоризонт очекивања и
проширује га својим иновацијама.

• Примери за непоклапање хоризонта очекивања писца и читалаца:

Бодлер, Дис, Хазарски речник
 УНУТРАШЊЕ МЕТОДЕ
• Антипозитивистичка орјентација у проучавању књижевности доћи ће
до пуног изражаја тек код оних школа које ће се усмерити ка
превасходном изучавању текста.

• Они ће негирати и више основних ставова који су се успоставили у

време романтизма – биографизам, социологизам, психологизам,
историзам, каузализам, дакле, све оно на чему је инсистирао
позитивизам.

• Текст постаје главни предмет иманентне (унутрашње) критике са

појавом методолошке школе под називом нова критика, 20-их
година 20. века. На тој критици су биле засноване школе руског
формализма, америчке нове критике и структурализма.
 ФЕНОМЕНОЛОШКИ МЕТОД
• Најпознатији унутрашњи метод развио је Роман Ингарден, то
је феноменолошки приступ који у средиште интересовања не ставља ни
писца, ни читаоца, него само књижевно дело, али на дело не гледа као
на документ (о писцу, времену, друштву), него искључиво као на
естетски предмет који буди естетски (уметнички доживљај). 

• Роман Ингарден у свом делу О сазнавању књижевног уметничког дела)

полазе од четири слоја у књижевном делу:

1. СЛОЈ ЗВУЧАЊА – сваки глас има своју естетску вредност, одликује се

индивидуалношћу. Треба изучити какву функцију имају висина, акценат
и сл. Звучност се везује за гласове и њихово понављање у виду
самогласника или сугласничких група. Слој звучања доводи
до еуфоничности, а она се постиже коришћењем риме и стилским
фигурама дикције (асонанца, алитерација, анафора, епифора,
симплоха, ономатопеја).
2. СЛОЈ ЗНАЧЕЊА – Звук и значење се међусобно прожимају на плану
језичког израза. Постоје једнозначне речи (везници, прилози,
предлози, узвици) које имају само једно, окамењено значење и
вишезначне речи. Језик може бити употребљен денотативно
(буквално) и конотативно (у пренесеном значењу).

3. СЛОЈ ПРИКАЗАНИХ ПРЕДМЕТНОСТИ – Све оно о чему се говори у делу,

што обухвата тему дела и то не само ликови и предмети, већ и
међусобни односи ликова (љубав, мржња, љубомора и др.).

4. СЛОЈ АСПЕКАТА –  Оно што није обухваћено приказивањем предмета,

тзв. места неодређености, остаје на читаоцу да попуни. Писац у дело
уноси своје аспекте који сачињавају схему аспеката, а читалац, такође,
укључује неке своје спекте. Пошто сваки читалац “места
неодређености” попуњава на свој начин, једно дело различити људи
доживљавају на различите начине.
Опализација је термин за различита тумачење истог
књижевног места.