Kvalitativna analiza

ugljenih hidrata

Vežba 1
 Jedinjenja izgrađena iz C, H i O
 Empirijska formula Cn(H2O)n
Primarna uloga – obezbeđivanje energije
Višetruka uloga u organizmu
- rezervne supstance
- odlične skeletne supstance
- integralna komponenta vezivnih tkiva
- poseduju visok metabolički potencijal
- ulaze u sastav sluznih materija
- imaju imunohemijsku funkciju
- mogu imati visoko – specifične funkcije
 Podela ugljenih hidrata:
- prosti šećeri (dele se na aldoze i ketoze)
-Trioze (C3)
- Tetroze (C4)
- Pentoze (C5)
- Heksoze (C6)
- Heptoze (C7)
- Oktoze (C8)
- Nanoze (C9)
 Složeni šećeri:
- disaharidi (saharoza, maltoza)
- trisaharidi (rafinoza)
- oligosaharidi (stahioza)
- polisaharidi:
- homopolisaharidi (glukani, fruktani,
galaktan, pentozani itd.)
- mukopolisaharidi (hitin, heparin,
hialuronska kiselina)
- kompleksni ugljeni hidrati (glikozidi,
glikoproteini, glikolipidi, nukleotidi)
 Heksoze – najvažnija grupa prostih ugljenih hidrata
 Najzastupljenije u prirodi
 Najzastupljenije aldoheksoze su: glukoza, manoza i
galaktoza


Najzastupljenije ketoheksoze su: fruktoza i sorboza

 Glukoza – najobilnije zastupljen šećer u prirodi
 Jedina gradivna jedinica celuloze i skroba
 Poseduje 4 asimetrična C atoma
 Oni uslovljavaju formiranje izomera
n
 Broj izomera iznosi 2
 n – broj asimetričnih C atoma
 Najvažniji tipovi izomerije su D i L-izomer
 Disaharidi, trisaharidi, oligosaharidi i
polisaharidi se sastoje iz 2 ili više jedinica
monosaharida
 Međusobno su povezani glikozidnim vezama
 Kvalitativna analiza ugljenih hidrata

 Oksidoredukcione metode dokazivanja ugljenih hidrata

1. Reakcija po Fehling-u

Postupak: u jednu epruvetu sipati 5 ml rastvora glukoze,

a u drugu po 2,5 ml Felinga I i Felinga II. Obe epruvete
zagrevati na plameniku do ključanja, a zatim pomešati
sadržaje epruveta. Pojava žutog, a zatim odmah crvenog
taloga, ukazuje na prisustvo redukujućih šećera u
ispitivanom rastvoru.
 Postupak rada sa rastvorom saharoze

- Rastvor saharoze ne daje pozitivnu reakciju na

Felingovu probu. Potrebno je prvo izvršiti hidrolizu
saharoze tako što se u rastvor doda nekoliko kapi
koncentrovane HCl. Zakišeljen rastvor se zagreva 5-8
min. u vodenom kupatilu na 70° C. Dalji postupak rada je
isti kao sa glukozom.
2. Nylander-ova reakcija
Postupak:
U epruvetu sipati 2 ml rastvora glukoze i 1 ml
Nylander-ovog reagensa. Staviti epruvetu u
vodeno kupatilo da ključa nekoliko minuta. U
prisustvu veće koncentracije glukoze izdvaja se
crn talog elementarnog bizmuta.
Bizmut iz Nylander-ovog reagensa se redukuje u
elementaran, a glukoza se oksiduje u glukonsku
kiselinu. Redukcijom bizmuta dobija se crn talog
elementarnog bizmuta.
• Bi(OH)2NO3 + KOH Bi3 (OH) + KNO3
• 2 Bi(OH)3 + redukujući šećeri + zagrevanje
• 2Bi + 3O2- +3H2O
 3. Reakcija “srebrnog ogledala”
(Tollensova reakcija)

Postupak:

U epruvetu sipati 1 ml rastvora AgNO3, dodati 2 ml NH4OH, pa

dodati 3 ml 5% rastvora glukoze. Promućkati i zagrevati u ključalom
vodenom kupatilu do izdvajanja elementarnog srebra po zidovim
epruvete u vidu “srebrnog ogledala”
Dolazi do redukcije amonijačnog rastvora oksida srebra do metalnog
Ag, koje se taloži po zidovima epruveta
4. Barfoed-ova reakcija

Postupak:
U jednu epruvetu sipati 2 ml glukoze, a u drugu 2
ml maltoze ili laktoze. U obe epruvete dodati po 2
ml Barfoed-ovog reagensa i zagrevati epruvete u
ključalom vodenom kupatilu. Glukoza reaguje sa
bakar (II) acetatom u roku od 2-5 minuta, a
disaharid izdvaja crveni talog bakar (I) oksida
nakon 7-12 minuta.
5. Reakcija po Molisch-u
i Podobedov-u
Postupak:
Sipati u epruvetu 1-2 ml rastvora glukoze i dodati
1-3 kapi α-naftola, zatim pažljivo, niz zid epruvete
dodati 3 ml konc. H2SO4. Na granici dveju faza
pojaviće se prsten crveno-ljubičaste boje, čiji se
intenzitet pojačava.
Ljubičasta boja potiče od hidroksimetilfurfurala,
koji sa α-naftolom daje tu karaterističnu boju.
Dokazivanje skroba

Postupak:

Istrugati krtolu krompira,

homogenizovati sa 50 ml tople
destilovane vode (oko 20 g), filtrirati i
filtratu dodati kap jodnog rastvora, pri
čemu nastaje tamno-plava boja
kompleksa jod-skrob.