СТИЛИСТИКА СРПСКОГ

ЈЕЗИКА 2
УВОД
ОСНОВНА ЛИТЕРАТУРА:

» Антица Антош, Основе лингвистичке

стилистике, Загреб, 1974.
» Марина Катнић Бакаршић, Стилистика,
Сарајево, 2001.
» Ново Вуковић, Путеви стилистичке идеје,
Подгорица – Никшић, 2000.
» Радоје Симић, Стилистика српског језика I,
Београд, 2010.
» Крешимир Багић, Рјечник стилских фигура,
Загреб, 2012.
 ЛИНГВОСТИЛИСТИКА

» проистекла из интересовања за језик као

феномен и из науке о њему
» С обзиром на чињеницу да је њено
усмјерење, бар у првобитној, бајијевској
концепцији, подразумијевало језик у његовој
системској укупности, тј. језик као
колективни израз, као општи ресурс језичких
средстава, јасно је зашто је називана и
стилистиком колектива и зашто је, у начелу,
дескриптивна.
» Такође је, онда, јасно зашто је та стилистика
апострофирала социјални аспект језика,
дајући му апсолутну предност над тзв.
природним, као и зашто се у доброј мјери
ослања на социолингвистику.
» У свом развоју, од раних деценија 20. вијека
па наовамо, имала је више концепција и
назива (афективна стилистика,
стилистика израза, дескриптивна
стилистика, стилистика језика,
лингвистика стила итд.).
» У данашњем опсегу лингвостилистика
покушава да обухвати све видове језичког
израза на свим нивоима.
» Уобичајена схема њене подјеле директно је
изведена из подјеле лингвистике и с њом је
паралелна.
» Уопште, не само том схемом него и крајњим
циљем, методологијом и терминологијом,
лингвостилистика тежи утапању у
лингвистику, што је више пута критиковано.
» Радоје Симић (Лингвистика стила, 1993, 7), на
примјер, каже да је лингвостилистика
„неусклађена и недовољно систематизована
мешавина разноврсних схватања о стилу“ и да
упада у крајности: на једној страни се појављује
концепција која „директно и праволинијски“ и
без посебних аргумената, феномен стила сматра
изводљивим из лингвистичких законитости
језика, а на другој, „опет без довољно разлога,
’лингвостилистика’ исповеда веровање у
апсолутну слободу ’стилогенетике’ у односу на
поменуте језичке законитости, и крајњи
волунтаризам у објашњавању ’стилогенa’”.
» У складу са тенденцијом лингвостилистике
да постане једна од лингвистичких
поддисциплина јесте и општа стилска
јединица (јединица појачајне изражајности
која носи стилистичку обавијест), названа
стилема, а посебне јединице, у зависности
од плана на којем се јављају, фоностилема,
морфостилема, морфоностилема,
лексикостилема, семантостилема,
синтаксостилема, графостилема,
текстостилема итд. (изведено према
фонема, морфема и др.).
» Термин стилема, којим је означио језичку
јединицу у функцији носиоца стилског
обиљежја, према моделу структуралистичке
терминологије увео је словачки стилистичар
Јозеф Мистрик у раду Jazykovo-intonačné
prostriedky recitátora (Језичко-интонацијска
средства рецитатора, Братислава, 1967).
» Стилема увијек има два плана:
1)стилско-језички – план
стилематичности и
2)стилско-функционални – план
стилогености.
» Стилематичност се односи на форму
стилемe, тј. на начин на који је структурирана
језичка јединица што је носилац стилске
вриједности.
» Овај план заправо подразумијева структурно
онеобичајење или одступање од уобичајене
(општеупотребне) форме.
» Да би се знало по чему је нека језичка
јединица стилема, морају се открити
принципи њене стилематичности, тј. језичка
карактеристика по којој се та јединица
разликује од њој конкурентне
нестилематичне јединице.
» Као примјер може послужити реченица:

Залази сунце.
» Наиме, она јесте стилема јер је у њој радња
афективно истакнута инверзијом, тј.
стављањем предиката на прво мјесто, чиме
је измијењен граматичко-логички ред С + П.
» Да би се означила онеобичена форма,
уведен је и термин МЕТАБОЛА. Увела га је
Група μ из Лијежа (група аутора (Жак Дибоа,
Френсис Едлин, Жан-Мари Клинкенберг,
Филип Менге, Франсоа Пир и Хедлин
Тринон) из Центра за поетичке студије
Универзитета у Лијежу) у Општој реторици
(прво издање 1970, а друго, допуњено 1982.
године).
» Наиме, они су све језичко-стилске операције
назвали метаболама, а подијелили су их у
двије велике скупине.
» Прву чине метаплазме (операције у сфери
звука ријечи и јединица мањих од ријечи) и
метаграфе (сфера писма), затим метатаксе
(операције у области структуре реченице), те
метасемеме (тичу се замјена семема).
» Другу групу чине металогизми, тј.
трансформације у домену референције
(литота, хипербола, парадокс итд.).
» Mеталогизми, за разлику од метасемема,
подразумијевају и ванлингвистичке
критеријуме.
» Ослањајући се на тековине античке
реторике, Лијежани су утврдили четири
реторичка поступка којимa се остварују
супстанцијалне модификације језичких
јединица:

1) DETRACTIO (одузимање, изостављање),

2) ADIECTIO (додавање, умножавање),
3) TRANSMUTATIO (премјештање,
пермутација) и
4) IMUTATIO (супституција, замјена).
» Стилогеност, с друге стране, представља
функционалну вриједност неке језичке
јединице, њен ефекат.
» Стилогеност се може остварити и
истраживати само у одређеном контексту.
» Што је језичка јединица примјеренија
контексту, то је њена естетска вриједност
већа. Друкчије речено, стилогенија је.
» Стилематичност имају само језичке јединице
онеобичене структуре, док стилогеност могу
имати и оне са уобичајеном формом.
» Стилогеност тако захвата већи број језичких
јединица.
» Дакле, све што је стилематично не мора бити
и стилогено, нити све што је стилогено мора
бити стилематично.
» Нису потпуно уједначена мишљења о
вриједности ова два плана стилеме за
стилистичку анализу, али се данас сматра да
занемаривање једног од њих чини анализу
непотпуном.
» Већ поменутом схемом, дакле,
лингвостилистика се дијели на:

1) фоностилистику,
2) графостилистику,
3) морфостилистику,
4) лексикостилистику,
5) семантостилистику,
6) синтаксостилистику и
7) текстостилистику.
» У данашње вријеме издвајају се стилистика
дискурса (стилистика језика у употреби као
интерперсоналне активности чија је форма
детерминисана њеном социјалном сврхом),
прагматичка стилистика (прагмастилистика)
и когнитивна стилистика (по аналогији са
анализом дискурса, прагматиком и
когнитивном лингвистиком).
» ФОНОСТИЛИСТИКА истражује изражајна
средства и стилистичке поступке на
фонетско-фонолошком и прозодијском
плану, а основна јединица јој је
фоностилема.
» ’Тедо’ да га ударим, ама и он је зверка, па се
чува.

» Претако сам вино.

» А ти, момче, не слушај њи’, него дођи.

» Па, вала, ја дадо’ доста тој држави.

» ГРАФОСТИЛИСТИКА посматра све оне
поступке и средства који могу постати
стилогени на графичком нивоу; њена
јединица јесте графостилема.
Гијом Аполинер, Ајфелова кула
» МОРФОСТИЛИСТИКА истражује изражајна
средства и стилистичке поступке на плану
морфологије и дериватологије, а њена
јединица јесте морфостилема.
» Међутим, с обзиром на то да се
дериватологија данас издвојила у
самосталну дисциплину, требало би од
морфостилистике раздвојити и
ДЕРИВАТОСТИЛИСТИКУ, са
дериватостилемом као јединицом.
» Како смо данас? (љекарско ми)

» Ниси студент док не направиш скрипту

скрипте.

» Бацамо бивше по прошлости како би знали

да се вратимо на почетак.
» ЛЕКСИКОСТИЛИСТИКА са стилског аспекта
проучава деконтекстуализоване ријечи, а
њена јединица јесте лексикостилема.
» спавати : џоњати
» умријети : мандркнути
» говорити : кокодакати
» схватити : прокљувити
» СЕМАНТОСТИЛИСТИКА анализира изражајна
средства и стилистичке поступке на плану
семантике (плану значења ријечи и значења
веза међу њима), a њена јединица назива се
семантостилема.
» Петар је лав.
» Потрошио сам три сата на тај посао.
» Сломио се зуб на чешљу.
» Америка слијеже раменима.
» Цијело позориште је аплаудирало.
» Не може се живјети без хљеба и воде.
» Читаћу Шекспира.
» СИНТАКСОСТИЛИСТИКА проучава
стилистичке појаве на нивоу реченице, а
њена је основна јединица
синтаксостилема.
» Сигурности немам у ријечима, али осјећам је
свим срцем. Као никад досад.
» Стрпљиво чекам тишина да скине језу као
паучину и обуче се у умилност.
» Облак модри је сунце заклонио.
» Златне руке има ова жена.
» Траве бескрајне, што су по брдима и падинама
до дна видика, поплавиле су логор неким шумом
што је био нечујан, али присутан свуд, око
сваког шатора, око којих је исто тако, нечујно
и неопажено, никло безбројно много зрна
земљиних, изривених од невидљивих кртица.
» ТЕКСТОСТИЛИСТИКА (СТИЛИСТИКА ТЕКСТА)
има за циљ проучавање стилистичких појава
на надреченичном нивоу, а основна
јединица јој је текстостилема или, према
неким ауторима, макростилема.
» Наравно да је при таквом начину причања
остало доста празнина и необјашњених
места, а младићу је било незгодно да
прекида причање, да се враћа на њих и
поставља питања. Најбоље је ипак
пустити човека да прича слободно.
» Термин макростилема имплицитно указује на
подјелу стилистичких истраживања на микро и
макро истраживања.
» Микростилистичка истраживања укључивала би
испитивање појединих стилема на нижим нивоима
(нпр. фоностилистичка својства неке пјесме,
графостилеме у некој реклами и слично), док би
макростилистичка анализа подразумијевала приступ
тексту као цјелини (и у његовим интертекстуалним
везама), а затим поступно истраживала његове
микростилеме.
» У неким случајевима оба поступка,
микростилистички и макростилистички, комбинују
се и могу дати вриједне резултате.
» ПРАГМАТИЧКА СТИЛИСТИКА
(ПРАГМАСТИЛИСТИКА) настала је у окриљу
постструктурализма.
» Прагматичка интерпретација укључује више
питања, као што су: говорни чинови, Грајсово
начело кооперативности, стратегије
учтивости, те односи моћи у дијалозима.
» Теорије на којима се заснива прагматичка
стилистика развијене су првенствено у
оквиру проучавања говорног језика, али су се
показале потпуно релевантнима у
интерпретацији писаних текстова.
» Мери Луиз Прат, у књизи Ка теорији
говорних чинова књижевног дискурса (1977)
међу првима је показала како прагматичке
теорије могу бити корисне у проучавању
књижевних текстова.
» Јасан, концизан преглед свих аспеката
прагматике који су значајни за стилистику
понудила је Елизабета Блек у књизи
Прагматичка стилистика (2006).
» КОГНИТИВНА СТИЛИСТИКА данас
представља доминантан стилистички правац.
Усмјерена је на испитивање менталних
процеса, проучава како претпоставке,
очекивања и увјерења говорника и
слушалаца улазе у њихову конструкцију
значења текста.
» Реципијент, сматрају представници овога
правца, игра активну улогу у декодирању и
стварању смисла текста.
» Најважније теорије на којима почива овај
правац јесу: теорија схемâ, теорија
когнитивних метафора, теорија свијета текста
те теорија контекстуалног оквира.
» Протагонистима подјеле лингвостилистике
јасно је да се често нека стилска појава
очитује на више нивоа, те да се не може
механички сврстати у једну од побројаних
поддисциплина.
» Уосталом, ни модерна лингвистика не
инсистира на оштрим границама међу
лингвистичким дисциплинама: блискост
фонологије и морфологије, нпр., створила је
морфо(фо)нологију, а блискост морфологије
и синтаксе морфосинтаксу.
» По узору на то, створена је и
морфоностилистика.
» Такође је познато да се све стилске појаве са
семантичког нивоа очитују истовремено и на
неком другом нивоу, што још више
релативизује наведену схему.