UPRAVLJANJE I KONTROLA TROŠKOVA

Prof. dr. Dragan Vukasović

 OSOBINE I UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA
Pod pojmom troškova se podrazumevaju utrošene vrednosti u
reprodukciji, koji se utvrđuju kao proizvod utrošaka elementa
proizvodnje i njihovih cena po jedinici utrošaka
 Da bi utrošene vrednosti bile trošak, potrebno je:
1. da se trošenje elemenata proizvodnje zbiva u procesu reprodukcije,
2. da su trošenja vrednosti, nastala u reprodukciji, prouzrokovana
utrošcima elemenata proizvodnje, i
3. da utrošeni elementi proizvodnje imaju izraz društvenog priznanja
ekonomske vrednosti'‘
Cilj preduzeća nije samo proizvodnja što veće količine proizvoda ili
pružanje usluga, već i ostvarivanje što nižih troškova
 Upravljanje troškovima često se definiše kao postizanje menadžerskih
ciljeva na osnovu optimalnog angažovanja troškova.
 Iako je tim otežana klasifikacija modela za upravljanje troškovima prema određenim
kriterijumima, ipak se svi modeli mogu uslovno razvrstati u pet glavnih grupa kako sledi:
- Model tradicionalnog upravljanja proizvodnim troškovima (Traditional
Product Costing – TPC)
- Modeli upravljanja troškovima zasnovani na procesu (Process Based
Costing –PBC)
- Modeli upravljanja troškovima zasnovani na aktivnostima (Activity Based
Costing – ABC)
- Mode zasnovani na integraciji upravljanja troškovima proces / aktivnosti
(PBC /ABC ) i modeli upravljanja ukupnim troškovima
- Modeli koji pored kvanitativnih uključuju i kvalitativne elemente kontrole
troškova.
 PLANIRANJE I KONTROLA TROŠKOVA
 Planiranje troškova u osnovi ’uključuje sve one menadžerske
aktivnosti koje postavljaju željene troškove i utvrđuju načine na koje bi
se ti željeni troškovi mogli postići.
Značaj planiranja troškova ogleda se i u tome što je planiranje sastavni
deo upravljanja na svim nivoima u preduzeću. Što je nivo viši to je
vremenska dimenzija dugoročnija, a poslovna orjentacija globalnija i
šira, i obrnuto.
 Planiranje troškova se sastoji od nekoliko faza: sagledavanja
mogućnosti postavanja ciljeva, utvrđivanja alternativa, razvijanja
pretpostavki, izbora najbolje alternative, formulisanje plana, i
sprovođenje plana.
 Povezanost planiranja i kontrole troškova
 Planiranje podrazumeva, kao što je već navedeno, postavljanje ciljnih
troškova preduzeća te utvrđivanje potrebnog delovanja za ostvarenje
planiranih ciljeva
 U slučaju odstupanja od definisanog numeričkog izraza aktivira se
kontrolni mehanizam i sledi preduzimanje korektivnih akcija.
Navedene korektivne akcije u smislu kontrole izvršenja planova, mogu biti
usmerene u dva pravca:
- Korekcije u visini troškova preduzeća koje su uslovljene pogrešnim
delovanjem preduzeća i ostvarivanjem neadekvatnih rezultata.
- Korekcije u utvrđenim planiranim troškovima preduzeća koje su
uslovljeni greškama u procesu planiranja.
 Sistem menadžment kontrole troškova
 Sistem menadžment kontrole troškova znači sakupljanje i korištenje
informacija radi pomoći i koordinacije u procesu donošenja odluka
planiranja i kontrole unutar preduzeća i usmeravanje ponašanja
menadžera i zaposlenih.
 Menadžment kontrola troškova sakuplja i daje izveštaje za
menadžment kontrolu na raznim nivoima:
1) Nivou celog preduzeća
2) Nivou klijent/tržište
3) Nivou pojedinac/oprema
4) Nivou pojedinac/aktivnost
 OSNOVNE PODELE I RASPODELA TROŠKOVA
 Polazno stanovište za prepoznavanje relevantnih troškova je da
termin „trošak“ ima više nego jedno značenje i da su različite
konstrukcije troškova prouzrokovane različitim svrhama za koje se
informacije o troškovima koriste.
 Analiza relevantnih troškova generalno potencira kvantitativne
faktore koji mogu biti izraženi finansijskim terminima.
 Da bi se realizovao proces upravljanja troškovima potrebno je
prethodno organizovano prikupljanje i obrada podataka.
 Podatke o troškovima je potrebno razvrstati i klasifikovati s obzirom
na različite aspekte posmatranja.
 Ciljevi raspodele troškova
Indirektni troškovi nosioca troška su troškovi koji su povezani sa
konkretnim nosiocem troška, ali mu se ne mogu dodeliti na
ekonomski (računovodstveno) izvodljiv način.
 Ciljevi raspodele troškova :
1. Obezbediti informacije za ekonomske odluke
2. Motivisati menadžere i ostale zaposlene
3. Opravdati troškove ili izračunati naknade za ušteđeni trošak
4. Izmeriti dobit i sredstva za izveštavanje spoljnih korisnika
 AMORTIZACIJA I RAZDVAJANJE TROŠKOVA
 Amortizacija se zasniva na želji računovođe da deo troškova tekućeg
poslovanja bude izražen kao određeni deo izvornih troškova imovine
angažovane u nastajanju prihoda.
 Izbor metode amortizacije olakšan je najčešće varijantama u
postojećem poreskom zakonu, koji omogućuje korištenje jedne
metode za knjigovodstvo i izveštavanje, a druge metode za obračun
poreza na dobit
 Problematika vezana za obračun amortizacije obrađena je u MRS 16 –
nekretnine, postrojenja i oprema, a ovde ćemo ukazati samo na neke
odredbe.
 Metod amortizacije koji se primenjuje izražava način na koji preduzeće troši
ekonomske koristi sadržane u sredstvu.
 
Polazne veličine za procenu troškova amortizacije su:
1. osnovica za amortizaciju (vrijednost osnovnih sredstava),
2. vek korištenja osnovnih sredstava,
3. amortizacione kvote (godišnji iznosi amortizacije).

 Osnovica za amortizaciju predstavlja razliku između početne i krajnje

vrednosti osnovnih sredstava.
POČETNA VREDNOST = KUPOVNA VREDNOST + TOŠKOVI DOPRERME + TROŠKOVI STAVLJANJA U RAD
 Krajnja vrednost osnovnih sredstava (likvidaciona) predstavlja
ostatak vrednosti osnovnih sredstava prilikom stavljanja van
upotrebe
 Razdvajanja troškova na fiksne i varijabilne
 Troškovi se posmatrano sa aspekta njihovog reagovanja u odnosu na
promene obima proizvodnje dele na dve osnovne grupe tj. na fiksne i
varijabilne.
 Sami sistemi obračunavanja troškova diktiraju potrebu rastavljanja
troškova na fiksni i varijabilne, a nezavisno od tog poznavanja učešća
fiksnih i varijabilnih troškova u ukupnim troškovima je od posebnog
značaja za utvrđivanje i iskazivanje niza podataka i generisanje
informacija potrebnih za uspešno upravljenje preduzećem.
 Rastavljanje troškova na fiksne i varijabilne, nezavisno o kojoj se
metodi konkretno radi u suštini predstvlja metodološki postupak
komparativne prirode, što praktično znači da se u postupku rastavljanja
troškova vrši posmatranje i upoređivanje kretanja troškova u odnosu na
stepen korišćenja kapaciteta.
 UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA ZALIHA
 Marginalni pristup troškovima razdvaja ukupni prihod na varijabilne
troškove (koje su u praksi najčešće dobra aproksimacija marginalnih
troškova) i ostatak prihoda koji se naziva konribuciona marža ili
kontribucija.
 U marginalnom pristupu troškovima fiksni troškovi nisu apsorbovani
unutar troškova proizvodnje nego se tretiraju kao vremenski troškovi
i pripisuju se periodu u kojem su nastali.
 Apsorpcioni pristup troškovima je obavezan u finansijskom
računovodstvu a marginalni pristup nije dopušten.
 Međutim, u menadžerskom računovodstvu, posebno u području planiranja
i kontrole rezultata, te donošenja menadžerskih odluka, marginalni pristup
troškovima, tj. pristup kontribucine marže se često upotrebljava.
 Procena troškova vezanih za zalihe
 Osuguranje tačnih procena parametara troškova u modelu
odlučivanja EKN predstavlja zadatak pun izazova.
 Relevantni inkrementalni troškovi čuvaja zaliha su za proizvođačko
preduzeće samo oni troškovi koji se menjaju sa količinom zaliha koje
se skladište – naprimer, osiguranje, porez na imovinu, troškovi
zastarelih zaliha, i troškovi loma.
 Relevantni opurtunitetni trošak kapitala je povrat proistekao od
ulaganja kapitala u zalihe.
 Izračunava se kao zahtevana osnovica povrata pomnoženo sa onim
troškovima po jedinici koji variraju sa brojem nabavljenih jedinica i
koji su nastali u vreme kada su jedinice primljene.(Primeri ovih
jediničnih trokova su: nabavna cena, prevoz, ulazna kontrola.)
 Upravljanje zalihama u proizvodnji
 Sredstva angažovana u zalihama u proizvodnji angažuju se u trenutku
isplate materijala, a oslobađaju se u trenutku naplate prodate robe.
 Na ovom putu procesa reprodukcije ona prolaze kroz tri sukcesivne
faze.
1. fazu zalihe materijala,
2. tehnološku fazu i
3. fazu gotove robe.

 Planiranje zahteva za materijalom je sistem u kojem se proizvode

gotovi proizvodi za zalihe na bazi prognoza potražnje.
 PRELOMNA TAČKA
 Koncept prelomne tačke u osnovi je nastao od jednostavnog pitanja:
koliko jedinica proizvoda ili usluga preduzeće mora prodati da bi
pokrilo svoje fiksne troškove.
 Svrha analize prelomne tačke je utvrditi u kojoj visini svaka pojedina
vrsta proizvoda ili svaki pojedini proizvod sudeluje u razultatu pokrića
fisknih troškova i u rezultatu ostvarenja dobiti.
 Analizom prelomne tačke nastoji se utvrditi odnos između troškova,
obima (količine proizvodnje) i dobiti pri različitom obimu aktivnosti.
 Za utvrđivanje prelomne tačke poslovanja koristi se grafikon
rentabilnosti na kojem se analizira dinamika troškova poslovnog
uspeha.
  Prelomna tačka, donja granica rentabilnosti, ili prag rentabilnosti,
dobija se kada se izjednače ukupni troškovi i ukupan prihod
(realizacija):
Ukupan prihod = Ukupni troškovi = Prelomna tačka
 Za utvrđivanje prelomne tačke na grafikonu rentabilnosti potrebni su
isti podaci, odnosno fiksni i varijabilni troškovi, prodajna cena i
mogući obim proizvodnje.
 Na grafikonu se prvo pokazuje ukupan iznos fiksnih troškova
(paralelno sa apscisom), a zatim se na nivo fiksnih troškova nanose
varijabilni troškovi za svaki obim proizvodnje.
 Linija realizacije, odnosno ukupnog prihoda ima ishodište kod nultog
stepena iskorišćenosti kapaciteta, a raste srazmerno – linearno
porastu obima realizacije.
Grafički prikaz prelomne tačke
 OCENJIVANJE FUNKCIJA TROŠKOVA
 Utvrđivanjem nosilaca troškova zbog praćenja variranja troškova i
razlikovanja fiksnih od varijabilnih troškova je često ključ u donošenju dobrih
odluka menadžmenta.
 Ponašanje troškova se najbolje vidi kroz funkcije troška.
 Procena funkcija troška se oslanja na dve osnovne pretpostavke.
1. Ponašanje troškova se adekvatno procenjuje linearnom
funkcijom troška u okviru relevantnog obima. Linearna funkcija
troška je funkcija troška u kojoj je grafikon ukupnih troškova
naspram nivoa jedne aktivnosti prava linija u okviru relevantnog obima.
2. Varijacije u ukupnim troškovima nosilaca troška su objašnjene
varijacijom u nivou jedne aktivnosti.
 Procena i klasifikacija troškova
 Navešćemo ključne pretpostavke prilikom klasifikovanja troškova po
njihovim varijabilnim i fiksnim komponentama.
 Izbor nosioca troška. Posebna stavka može biti varijabilna u odnosu
na nosioca troška i fiksna u odnosu na druge vrste troškova.
 Vremenski pokazatelj. Da li je trošak varijabilni ili fiksni u odnosu na
posebne aktivnosti zavisi od vremenskog pokazatelja razmatranog u
situacijama donošenja odluka. Ukoliko je duži vremenski period,
ostale stavke koje su jednake, veća je verovatnoća da će trošak biti
varijabilan
 Relevantni niz. Ne smemo zaboraviti da uzorci ponašanja varijabilnih
troškova važe za linearne funkcije troškova samo u okviru datog
relevantnog niza.
 Metode u proceni funkcije troškova
 U proceni troškova najčešće se upotrebljavaju sledeće četiri metode:
1. Metoda indutrijskog inženjeringa
2. Metoda konferencije
3. Metoda analize računa
4. Metoda količinske analize.
 Ove metode se razlikuju po tome koliko je skupa njihova primena, po
pretpostavkama koje donose, i dokazima koje pružaju o tačnosti
procenjenih funkcija troškova.
 Mnoga preduzeća koriste kombinaciju ovih metoda.
 TROŠKOVI PROIZVODNJE
 Obračun troškova koji terete proizvodnju poseduje sledeće faze:
1. obuhvatanje izvornih (primarnih) i s njima izjednačenih troškova
po vrstama i utvrđivanje njihovog ukupnog iznosa;
2. raspodela izvornih i s njima izjednačenih troškova po mestima
troškova;
3. obračun unutrašnjih učinaka i raspodela izvedenih (sekundarnih)
troškova po mestima troškova;
4. raspodela izvornih i izvedenih troškova na nosioce troškova;
5. obračun dovršene proizvodnje.
 Mesta troškova
 Mesto troškova je funkcijski, prostorno ili stvarno zaokružena jedinica
u okviru preduzeća u kojoj ili u vezi s kojom se u poslovanju pojavljuju
troškovi koje možemo rasporediti na pojedine proizvode i za koje je
neko odgovoran.
 Pri formiranju mesta troškova omogućiti:
• potpuniji obračun troškova što otpadaju na pojedine proizvode,
• pregled kretanja troškova na onim područjima za koja je neko
odgovoran.
 Prvi zahtev uzrokuje pri formiranju mesta troškova udruživanje
troškova koji imaju slično kretanje, dok drugi zahtev uzrokuje
udruživanje troškova što ulaze u nadležnost iste odgovorne osobe.
 Nosioci troškova
 Pojam nosilaca troškova izrazito je knjigovodstveni pojam, slično kao i
pojam mesta troškova.
 Nosilac troškova može biti:
1) celokupna količina istovrsnih ili srodnih učinaka,
2) serija učinaka, pojedini učinak ili deo učinka.
 Svako preduzeće mora imati nomenklaturu nosilaca troškova što
sadrži tačan naziv i šifru svakog nosioca troškova.
 Ako šifra pojedinog nosioca troškova treba da pokazuje njegov
položaj u celokupnom sistemu razvrstavanja, tada se mora sastojati
od više delova.
 UPRAVLJANJE TROŠKOVIMA I ODLUKE O CENAMA
 Odluke o cenama su odluke menadžmenta o tome koliko naplatiti za
proizvode i usluge koje preduzeće nudi.
 Cena proizvoda ili usluge je rezultat interakcije između potražnje za
proizvodom ili uslugom i njihove ponude.
 Odluke o cenama, prema tome, moraju uvek biti zasnovane na očekivanju
kako će uticati na ponudu i potražnju.
 Informacijama obračuna troškova u svrhe formiranja cena moraju često biti
pridodate i druge računovodstvene informacije, kao što su informacije
finansijskog računovodstva.
 Odlučivanje o cenama po kojima ćemo nuditi naše proizvode i usluge deo je
šireg pitanja optimizacije u kome troškovi, stavljeni u kontekst ciljne dobiti
preduzeća ili užeg dela iz čega proističe potrebna stopa dobiti proizvoda.
Analiza cene koštanja
 U svakom pojedinom slučaju cene koštanja ispitujemo, merimo i
utvrđujemo odstupanja, tj. za koliko odstupaju ostvarene prema
planiranim veličinama, naviše ili naniže, u kome periodu, na kome
mestu, na kome artiklu, unutar artikla na kojoj vrsti troškova.
 Kada smo odstupanja izdvojili i jasno ih zabeležili, analiziramo dublje i
tragamo za uzrocima nastalih odstupanja.
 Pitamo se koji su to faktori, koji uzroci su izazvali poskupljenje
troškova materijala, ili poskupljenje troškova živog rada, ili
poskupljenje troškova amortizacije.
 Pri tome, selekcionišemo ih na one uzroke odnosno faktore, koji
pozitivno deluju i one faktora koje negativno deluju na nastale
troškove u procesu proizvodnje.
 Značaj i karakteristike internih cena
 Interna cena je cena jedne poslovne jedinice (segmenta, odeljenja) za
proizvod ili uslugu datu drugoj poslovnoj jedinice istog preduzeća.
 Interne cene kreiraju prihode za prodajne poslovne jedinice i
troškove nabavke za poslovne jedinice koje kupuju, utičući na
poslovni prihod svake od poslovnih jedinica.
 Taj poslovni prihod može biti korišćen za procenu izvršenja poslovne
jedinice i za motivaciju menadžera.
 U sistemu internog donošenja cena koji dobro funkcioniše,
optimiziranje poslovanja poslovne jedinice vodi optimiziranju
poslovanja preduzeća u celini.
Hvala na pažnji !!!