Закон Светога Симеона и Светога Саве

• У историјској литератури се одавно истицало да се у српским средњевековним

исправама спомиње “Закон Светога Симеона и Светога Саве”, али се нажалост не зна
садржина тих закона. Оно што се зна је да се закон први пут спомиње 1299. или
1300.године, у Скопској хрисовуљи манастиру Св.Ђорђа краља Милутима три путам
диј се појединачно закон Св. Симеона у Арханђеловској повељи цара Душана спомиње
два пута, а у повељи хиландарском пиргу, закон Св.Саве и то једном. Реконструкција
овог такона такође се , осим ових повеља може извршити на основу Старог српског
закона забележеног у Грачаничкој повељи. Питања која су кључна у решавању овог
проблема јесу: ко је творац ових закона (мада је то наизлед јасно)? Да ли је у питању
један закон или они ипак раздвојени? Колико прописа садрже? Да ле је материја
јединствена или хетерогена? И наравно извршити реконструкцију с обзиром да текст
није сачуван.
• Питање о творцу је наизглед једноставно с обзиром на назив закона, међутим не
можемо са сигурношћу тврдити да су Симеон и Сава творци јер се по тадашњим
схватањима, све што се поклањало или је припадало црквеној организацији, поклањало
искључиво светитељу, па зато творац закона може бити неко други али се закон
поклаља Студеници,односно Милешеви (на чијим су властелинствима ови закони и
примењивали), односно Св. Симеону и Св. Сави.
• Исти или одвојен закон? Анализирајући одредбе о власима у Милутиновој поњељи
манастиру Св.Ђорђа долазимо до закључка да су обавезе студеничких и милешевских
влаха једнаке. Са друге стране, у Душановој повељи хиландарском пиргу (1336.)
спомиње се појединачно закон Св.Саве, што говори да су могли бити раздвојени и
поред очигледно сличне садржине. Највероватније је да су у питању два закона при
чему је закон Св. Саве садржао поједине одредбе закона Св. Симеона, али и правних
норми којих није било у њему, и обрнуто, што свакако одражава промене у друштву и
праву у XII и XIII веку. Поједини одељци су могли бити идентични, али то не важи и за
целину.
• Садржона? За студеничку повељу, која је по форми златопечатна повеља, зна се да је
морала имати одељак у коме се набрајају манастирска села и други поседи, што важи и
за милешевску. Прва група прописа позната је као “закон србљем” или “закон људем
црковним”, а друга као “закон влахом”, а такође је постојао део о правима и обавезама
манастирских војника које су се темељиле на старом војничком закону. За студеничку
повељу би се могло утврдити и да је имала посебне одредбе о правима и обавезама
попова, прописе о плаћању манастирских пастира, обрађивању манастирских
винограда. Правне норме Старог српског закона се не поклапају са овим законима
изузев одредби о положају земљорадника и попова. Дакле, на студеничким и
милешевским властелинствима су употребљаване одредбе које проистичу из наведених
закона па се можемо позабавити њима и делимично сазнати прецизнију садржину
закона који су наша тема.
 Закон људем црквеним

• Закон људем црквеним , се још назива и “Закон метохијом црквеним” и “Закон србљем”.
Најпре треба одговорити ко цу “људи црквени”. У најопштем значењу то би било
становништво које је потчињено одређеној црквеној институцији. Њихова права и обавезе
садрже како исправа краља Владислава манастиру Богородици Бистричкој (која је
хронолошки и територијално блиска Студеници и њеној хрисовуљи) тако и у хрисовуљи
краља Милутина Бањској, која није блиска хронолошки, али јесте територијално.
• Које су биле категорије зависног становништва)? То су меропци, сокалници, попови, дијаци ,
као и отроци, млинари, пчелари, ловци, рибари, а изван поседа су могли бити и “гости” који
посећују манастир, а спомињу се и “стари бољари”.
• Меропси су били категорија сеоског становништва које се спомиње и у Бистричкој и у
Баљској повељи. На основу анализе долазимо до закључка да су они били дужни да обраде од
7,5 до 9 мати земље, а сокалници 3,5 мање. На тој земљи они су били дужни да обаве све
радове који се тичу производње житарица. Осим обрађивања ових деоница, меропси су били
дужни да за рачун манастира жању по три дана годишње, а исто толико дана да одраде у
плевњењу односно ,,житотребељенију”. Треба напоменути да се жање о трошку манастира ,а
треби се о свом трошку.
• И меропси и сокалници,занатлије и отроци били су дужни да учествују у припремању
манастирског сена, а исто тако сви оони, али и попови и дијаци били су дужни да сваке
године обраде један мат винограда. На рачун земљорадника ишла је дажбина у натури за
припремање манастирсцког пива, а правиле су га све категорије.
• У закону Св.Саве спомиње се давање сваке десете кошнице на дан манастирске славе, а
давање оброка владару и позоба коњу било је такође обавезно. Јагнећа крзна морало је
да даје свако домаћинство зависних земљорадника, а ту је био и посао довожења дрва за
Божић.
• Попови и њихове обавезе су се разликовале у зависности од класе. Они који нису имали
своје баштине добијали су од властелина ,,три њиве законите” које су им служиле за
издржавање и за које не сносе терет као остали земљорадници, али ако би желели да
обрађују више земље имали би исте обавезе као и меропси.
 Закон влахом

• Закон влахом, јесте закон који се примењивао над становништвом влашких катуна. За
реконструкцију нам служе обавештења из Бистричке повеље као и из знатно млађе
Светостефанске Бањске хрисовуље. Власи су могли бити различитог имовинског стања,
па тако познајемо сиромашне влахе “ћелаторе” или убоге, и са друге стране имућније
“поклонике” или “влахе ине”. Сви они били су распоређени у блашким катунима на
чијем челу су се налазили кнезови, примићури или катунари.
• Обавезе влаха зависиле су управо од њиховог материјалног стања. На
светоаранђеловским поседима спомиње се “велики десетак” који дају “поклоници”, у
виду десетине од стоке, али су они поред тога у бавези да дају манастиру у пролеће још
“два брава јалова” због чега ово и јесте велики десетак, а затим јоњ и посебну врсту
тканине “покров” (покривач). Ови власи, за разлику од убогих, били су ослобођени од
разних “работа”.
• Са друге стране,мали десетак дају скупине од по 50 влашких домаћинстава, тако да
свако домаћинство даје две овце, од којих је једна с јагњетом, а друга јалова, док је
скупина целог села као целина давала симболичну дажбину. Наиме, сваке “године
преступајуће” (сваке друге године) давао се један коњ или 30 перпера. Ту је и давање
две јагњеће коже. Осим ових обавеза, с обзиром да су били ослобођени великог десетка
били су оптерећени разним работама. Оне су се састојале из припреме манастирског
сена, али само за оне влахе који “села имају”, односно за оне влахе којима је
манастирско властелинство дало на коришћење одређене површине земљишта. Осим
пољских радова морали су да учествују у транспортној служби, односно да преносе со
из приморја до центра манастирског газдинства, као и да преносе жито, бино, сир са
планина итд. Они нису морали да дају готове покрове али су морали да дају буну за
исти.
• Пастири. На поседима манастира Св.Стефана у Бањској пастири су подељени у
неколико група у зависности од тога које домаће животиње чувају ( овчари, коњуси,
кобилари.. ). За њих се не каже којој категорији припадају веч се само наглашава да се
окаћају исто као и у Студеници. Посшто су у то време и најсиромашнији морали стећи
средства за живот, манастирска властелинства су била дужна да им то омоће, па се зато
спомиње плаћање које се често назива и “месечнина” или да се пастир “храни
месечнином”. Месечнина се дакле могла дати у новцу али и у натури. Такође, они су
имали права да, ако чувају нпр.кобиле, годишње узму један ,,белег” односно ждребе и
то по правилу на Митровдан. Сви пастири, било да су власи или земљорадници морали
су да извршавају обавезе које падају на терет зависног становништва.
 Црквени војници и војнички закон

• Одредбе из војничког закона су веома оскудне и сачувани су само ситни и распарчани

фрагменти, али се успевају утврдити макар поједине појаве приликом потчињавања
војника неким манастирима.
• Пример је извесни Манота, који је своју пронију добио преко мираза , али је Милутин
потчинио манастиру Св.Ђорђа а он тиме постао црквени војник. У повељи наглашава да
ја Манота ,,дужан да работа цркви у војнички закон” уз привилегију да му се коњ
ослобађа товара ан учешћа у транспортној служби.
• Слична је ситуација са извесним Хранчом, за ког се каже да ће бити црквени војник, али
,,у закон Св.Симеона и Св.Саве”, због чега са сигурношћу можемо закључити да је
црквених војника било на поседима Студенице и Милешеве.
• Захваљујући одредбама из Дечанске хрисовуље, може се нешто више рећи о верном или
,,правоверном поработанију” накоји су црквени војници такође били обавезни. У њој се
спомиње одредба и ,,градобљуденију” под чиме се подразумева обавеза вршења
стражарске службе над манастирским градским утврђењима. У посебне обавезе могло је
спадати давање оружане пратње игуману када иде на пут, анекада су добијали задужења
главног коњушара на манастирском властелинству.