STRUKTURA MATERIJALA

Struktura atoma
• Hemijski elementi se sastoje iz atoma. Atomi su sastavljeni od manjih
čestica od kojih su najznačajniji protoni i neutroni (smešteni u jezgru) i
elektroni (smešteni u elektronskom omotaču).
• Elektronski omotač se, po pravilu, sastoji iz više elektronskih ljuski. U
slojevima elektronske ljuske se nalaze (negativno naelektrisani) elektroni
koji kruže oko atomskog jezgra. Prema Bohrovoj teoriji putanje elektrona
su, u principu, eliptičnog oblika i svakoj od ovih putanja odgovara
određeni nivo energije. Dovođenjem energije spolja elektron može da
pređe sa putanje nižeg na putanju višeg energetskog nivoa ili u valentnu
ljusku (poslednji elektronski omotač) susednog atoma. Pod određenim
uslovima elektroni mogu da se kreću između atoma poput gasa
(elektronski gas).
• Fizičke i hemijske osobine atoma su uglavnom određene elektronima iz
valentne ljuske, tzv. valentnim elektronima. Samo ovim elektronima su
određene, na primer, hemijske sile koje drže na okupu atome u molekulu
odnosno molekule u fizičkom telu. Valentni elektroni takođe imaju važnu
ulogu u vezi sa električnim i magnetnim ponašanjem atoma i molekula.
 Šta su materijali?
• Materijali su supstance koje u zavisnosti od hemijskog sastava i
strukture poseduju karakteristična hemijska, fizička i mehanička svojstva
i koje se mogu tehnološki dobijati i prerađivati u proizvode različitih
performansi, odnosno funkcionalnih karakteristika. Područje materijala
obuhvata celinu čvrstih, tečnih i eventualno gasovitih materija koje se
zahvaljujući svojim svojstvima koriste pri proizvodnji raznovrsnih
proizvoda obavljajući željene funkcije.
• Materijali se kao takvi mogu nalaziti u prirodi (drvo, kamen, drago
kamenje itd.) ili se mogu se dobijati jednostavnim tehnološkim
postupcima preradom prirodnih sirovina (cement, kreč, vatrostalni
materijali itd.) ili se mogu proizvoditi složenijim tehnološkim postupcima
(metali i legure, polimerni materijali, neoksidna keramika i kompozitni
materijali itd.).
• Materijali koji nalaze primenu u bilo kojoj grani tehnike su poznati pod
zajedničkim imenom inženjerski materijali. Inženjerski materijali su
supstance koje u zavisnosti od svoje prirode i strukture poseduju
karakteristična hemijska, fizička i mehanička svojstva i koja se mogu
tehnološki dobijati i prerađivati u proizvode različitih oblika i veličina.
 Tipovi hemijskih veza
• Funkcionisanje materijala vezano je za hemijsku prirodu veze koja se
uspostavlja između atoma, jona i molekula, pa bi zato na pitanje šta su po
svojoj suštini materijali odgovor mogao da glasi: ono što određuje tip
hemijske veze u njima.
• Osnovne karakteristike koje direktno ili indirektno određuju tip veze u
materijalima su: energija veze, dužina veze, broj veza, red veze, polarnost
veze i usmerenost veze.
• Osnovna klasifikacija inženjerskih materijala je na osnovu prirode
atomske veze. Hemijska priroda svakog atoma određena je brojem
protona i neutrona u nukleusu, a način njihovog vezivanja određen je
ponašanjem elektrona u orbitalama oko nukleusa.
• Između atoma u materijalu postoje sile koje ih drže na određenim
mestima i koje se nazivaju hemijskim vezama. Te sile mogu biti po
karakteru metalne, jonske, kovalentne, mešovite, vodonične i Van der
Valsove veze. Usmerene veze su: kovalentna i vodonična veza, a
neusmerene veze su: jonska, metalna i Van der Valsove sile.
Na osnovu razlike između prirode
ovih veza nastaju i odgovarajuće
klase inženjerskih materijala, date
na slici 1.1.

Materijali su podeljeni u četiri

grupe koje čine:
metalni materijali,
keramički materijali,
polimerni materijali i
kompozitni materijali.
Slika 1.1 Osnovne klase materijala i
hemijske veze u njima.
Metali, keramika i polimeri čine osnovne materijale,
dok kompoziti predstavljaju njihovu kombinaciju .

Slika 1.2 Osnovne klase inženjerskih materijala.

• Atomi istih ili različitih elemenata se sjedinjuju, pod dejstvom (primarnih) privlačnih sila u
manje ili veće grupacije koje se nazivaju molekulima, što zavisi od sposobnosti spoljašnje ljuske
da prima ili otpušta jedan ili više elektrona. Molekuli se takođe međusobno povezuju privlačnim
(sekundarnim) silama slabijim od sila koje vezuju atome.
• Uzajamno privlačno dejstvo između čestica u čvrstom telu se uglavnom može podeliti na četiri
tipa. To su: jonska (heteropolarna), kovalentna (homeopolarna), metalna i molekulska (Van der
Vaals-ova) veza.
• Opšti princip u prirodi je težnja minimumu potencijalne energije, pošto to stanje odgovara
maksimumu stabilnosti. Atomi ispunjavaju ovaj uslov kada im je spoljašnja ljuska popunjena što
odgovara strukturi plemenitih gasova.
• Razmenom elektrona spoljašnje ljuske (valentni elektroni) između atoma formiraju se hemijske
veze, odnosno nastaju molekuli ili jedinjenja, a njihove osobine su određene osobinama
uspostavljenih hemijskih veza, odnosno brojem valentnih elektrona.

Slika 1.3. Šematski prikaz: a) jonske, b) kovalentne i c) metalne veze.

 Jonska veza

Slika 1.4. Šematski prikaz nastajanja jonske veze u

materijalima.
• Jonska veza se obrazuje elektrostatičkim uzajamnim dejstvom između
jona čija su naelektrisanja različitog znaka. Zato se jonska veza često zove i
heteropolarna.
• Međutim, u rešetki jonskog kristala (npr. NaCl) dolazi ne samo do
privlačenja, već i do odbijanja istoimenih jona. Stabilnost jonskih kristala se
objašnjava time što su rastojanja između istoimenih jona veća nego
između raznoimenih. Zbog toga su privlačne (Kulonovske) sile jače od sila
odbijanja čime se obezbeđuje stabilnost kristala sa jonskom vezom.
• Jonska veza je najizrazitija kod jedinjenja između alkalnih i halogenih
elemenata čije su elektronske konfiguracije bliske onima kod plemenitih
gasova.
• Jonska veza je čvrsta, pa materijali sa ovom vezom imaju dobre
mehaničke osobine i visoku temperaturu topljenja.
• Elektroni kod jedinjenja sa jonskom vezom su čvrsto vezani za svoje
putanje i nepokretni u drugim smerovima, pa su jedinjenja ove grupe
najčešće slabi elektroprovodnici.
• U rastopljenom stanju imaju visoku električnu provodljivost koja se
gotovo isključivo može pripisati kretanju jona.
•Molekuli sa jonskom vezom su slični električnim dipolima, pa zato imaju
polarni karakter.
 Kovalentna veza

Slika 1.5. Šematski prikaz formiranja kovalentne veze

deljenjem elektrona popunjavanjem valentnih ljuski.
• Kada su u molekulu ili kristalu atomi vezani pomoću zajedničkih parova elektrona (1,2,3
para), onda se ta veza naziva kovalentnom.
• Za kovalentnu (homeopolarnu) vezu je karakteristična pojava kolektivizacije valentnih
elektrona u vidu elektronskih parova podeljenih izmedu dva atoma. Atomi vezani
kovalentnim vezama imaju u spoljašnjem elektronskom sloju 2 ili 8 elektrona, uključujući i
zajedničke (kolektivizirane) elektrone.
• Kovalentna veza se ostvaruje izmedu atoma iste vrste ili različitih atoma .
• Molekuli sa kovalentnom vezom mogu da budu nepolarni ili polarni (dipolni), zavisno od
toga da li im je struktura simetrična ili asimetrična. Molekuli kod kojih se centri pozitivnog i
negativnog naelektrisanja poklapaju nazivaju se nepolarnim .
• Ako se centri pozitivnog i negativnog naelektrisanja ne poklapaju, takvi molekuli se
nazivaju polarnim.

• Polarne (dipolne) molekule karakteriše veličina dipolnog momenta (M) koji je određen
proizvodom naelektrisanja (q) i rastojanja izmedu centara (l) pozitivnog i negativnog
naelektrisanja.
• Kovalentna veza je trodimenzionalna. Za kovalentnu vezu se kaže i da je usmerena jer se
ostvaruje samo preko zajedničkih elektrona. Kovalentna jedinjenja, sa izuzetkom nekih
poluprovodnika, nisu elektroprovodna.
 Metalna veza

Slika 1.6 a) Šematski prikaz nastajanja metalne veze prema modelu

elektronskog gasa, b) Šematski prikaz modela elektronskog gasa.
Slika 1.7 Model elektronskog gasa
i kretanja elektrona u
elektronskom gasu metala u
električnom polju.
• Metali se razlikuju od drugih supstanci visokom toplotnom i električnom
provodnošću.
• Metalna veza je slična kovalentnoj u tome što je zasnovana na
kolektivizaciji valentnih elektrona. Medutim, kolektivizirani elektroni kod
metala "opslužuju" ceo kristal tj. oni su potpuno delokalizovani. Time se
objašnjava i nepostojanje prostorne usmerenosti metalne veze.
• Metalna veza ne ispoljava ni zasićenost koja je karakteristična za
kovalentnu vezu. Osim toga, delokalizacija valentnih elektrona kod metala
razlog je njihove dobre električne i toplotne provodnosti, dok se kod
supstanci sa kovalentnom vezom elektroprovodnost može ostvariti samo u
prisustvu primesa.
• Metalna veza je karakteristična samo za materijale u kondenzovanom
stanju, dok su u stanju pare i atomi metala vezani kovalentno.
• Metalna veza ne isključuje izvestan udeo kovalentnosti. Ona je u skoro
čistom obliku prisutna samo kod alkalnih i zemnoalkalnih metala.
• Zbog apsorpcije elektromagnetnog zračenja slobodnim elektronima
metali su potpuno neprovidni.
 Van-der Valsova veza

Slika 1.8 Šematski prikaz formiranja Van-der Valsovih sila.

• Ovaj tip veze nastaje izmedu atoma plemenitih gasova, hemijski zasićenih
molekula i između molekula različitih organskih jedinjenja u tečnom ili čvrstom
stanju.
• Molekulska veza je znatno slabija od ostalih vrsta veze. Jačina ove veze zavisi od
polarnosti odnosno od dipolnog momenta molekula.
• Kod nepolarnih čvrstih tela i tečnosti kod kojih je dipolni moment molekula
jednak nuli, javljaju se povremeni dipolni momenti koji su povezani sa
fluktuacijama gustine elektrona unutar molekula. Ovi povremeni dipoli indukuju
dipolne momente kod svojih suseda čime se ostvaruje hemijska veza na bazi
privlačenja dipola.
• Isti mehanizam stvaranja molekulske veze važi i za polarne molekule sa stalnim
dipolima. Sila vezivanja je, kako kod stalnih tako i kod povremenih dipola, obično
elektrostatičko privlačenje.
• Molekulska veza je slabijeg intenziteta od ranije opisanih tipova veza, pa se često
naziva i sekundarnom vezom. Slabo vezivanje molekulskih kristala je rezultat
popunjenosti spoljašnjih ljuski atoma u molekulu sa elektronima (kao kod
plemenitih gasova), čime su onemogućeni prenos i kolektivizacija elektrona
izmedu molekula. Zato se za ovu vezu može reći da je neupravljena i nezasićena.
• Zbog niske energije veze svi materijali sa molekulskim tipom veze su sa niskom
tačkom topljenja i relativno lako isparljivi.
 Agregatna stanja
• Jačina sila koje drže na okupu molekule ili atome, gradeći na taj način čvrsto telo,
zavisi od temperature i pritiska. Kada ove sile dostignu dovoljno visoku vrednost
molekuli ili atomi grade čvrsto telo.
• Materija se u čvrstom stanju karakteriše konstantnom zapreminom i određenim
spoljašnjim oblikom koji se može menjati samo pod dejstvom jakih spoljašnjih sila.
• Materija u čvrstom stanju može da bude u kristalnom ili u nekristalnom obliku. Od
rasporeda atoma u kristalu (koji je za određeni materijal u određenom stanju
karakterističan i nepromenljiv) zavise mnoge važne osobine materijala.
• Materijali sa kristalnom strukturom imaju prostornu periodičnost u uređenju
strukture. Osnovna karakteristika kristalnih materijala je njihova anizotropija ili
vektorijalnost osobina; to je zavisnost fizičkih osobina (jačine na kidanje, toplotne
provodnosti, elektroprovodnosti i dr. ) od pravca u kristalu.
• Nekristalni čvrsti materijali mogu da budu u obliku tečnih kristala (sa
parakristalnom strukturom), u amorfnom obliku ("zamrznute" tečnosti) i u obliku
polimera (materijali sa dugočlanim makromolekulima).
• Dok kristalni materijali imaju tačno odredenu tačku topljenja, nekristalne
materijale najčešće karakteriše oblast omekšavanja između čvrstog i tečnog stanja.
• Pri temperaturi topljenja (omekšavanja) popuštaju molekulske sile i atomima je
omogućeno slobodnije kretanje. Gubi se čvrsti oblik kristalnih ili nekristalnih tela i
materijal prelazi u tečno stanje.
• Zajednička karakteristika tečnosti je konstantnost zapremine. Sposobnost
elektroprovodnosti tečnosti počiva na njihovoj jonskoj provodnosti. Naravno, kao
izolacione tečnosti biraju se one kod kojih se ne stvaraju joni.
• Zagrevanjem ili sniženjem pritiska tečnost prelazi u gasovito stanje. Kod gasova
deluju još samo slabe molekulske sile, molekuli ispunjavaju ceo prostor u kome su
smešteni, a zapremina im se može menjati i uz malu promenu pritiska.
• Gasovi se u blizini tačke kondenzacije (ključanja) nazivaju parama, kada su po
osobinama slični odgovarajućim tečnostima. Na temperaturama znatno iznad tačke
kondenzacije gasovi se po osobinama približavaju idealnom gasu.
• U električnom pogledu gasovi su (ako nisu jonizovani) izolatori. Izolatori su čak
i pare metala koji spadaju u dobre provodnike kada su u čvrstom stanju.
• Zagrevanjem gasa do vrlo visokih temperatura ili tokom električnog pražnjenja
dolazi do jonizacije gasa kada se njegovo dinamičko ponašanje određuje
elektromagnetnim silama dejstva medu pojedinim česticama. Ovakav visoko-
jonizovani gas se naziva plazmom.
• Plazma se nalazi u pokretnoj termodinamičkoj ravnoteži, a sastoji se iz elektrona,
jona, naelektrisanih molekula i neutralnih atoma odnosno molekula. Zbog
dominantnog udela naelektrisanih čestica plazma se odlikuje znatnom električnom
provodljivošću.
 Kristalna struktura
• Kristalni materijali imaju prostornu uređenost sastavnih čestica, pri čemu se
idealni kristal obrazuje beskonačnim ponavljanjem u prostoru identičnih
strukturnih elemenata oblika paralelopipeda.
• Strukturni elemenat koji se ponavlja u prostoru naziva se elementarnom
ćelijom. Elementarna ćelija je određena sa šest parametara: dužinama ivica
paralelopipeda a, b i c kao i uglovima α, β i γ izmedu ovih ivica. U tzv. veznom
modelu strukture kristala uobičajeno je da se atomi, joni ili molekuli
predstavljaju tačkama, tako da njihov prostorni raspored odgovara strukturi
kristala. Za skup ovih tačaka se kaže da obrazuju kristalnu rešetku pri čemu
svaka tačka predstavlja čvor rešetke.

Slika 1.9 Jedinična ćelija kristalne rešetke.

Prema odnosu veličina ivica parelelopipeda i uglova među njima, sve kristalne
prostorne rešetke mogu da se svrstaju u sedam kristalnih sistema sa ukupno
četrnaest tipova rešetki (Brave, 1855 g). U okviru jednog kristalnog sistema može
postojati najviše četiri tipa kristalnih rešetki (primitivna, bazno, površinski i
zapreminski centrirana) (tabela 1.1. i slika 1.10)

Tabela 1.1. Pregled kristalografskih sistema

Slika 1.10 Jedinične ćelije svih 14 Braveovih prostornih rešetki.
• U elementarnoj ćeliji primitivne rešetke (P) čvorovi su raspoređeni samo u
rogljevima paralelopipeda. Elementarna ćelija bazno centrirane rešetke (C)
ima čvorove u rogljevima paralelopipeda i na sredinama dveju strana
normalnih na c-osu. Zapreminski centrirana rešetka (I) ima čvorove u
rogljevima i u centru paralelopipeda. Površinski centrirana rešetka (F) ima
čvorove u rogljevima i na sredinama strana paralelopipeda.
• Jedna od osnovnih osobina prostorne rešetke je da poseduje elemente
simetrije. Oni se mogu definisati kao operacije nad kristalom koje ga dovode
u položaj identičan sa početnim. Elementi simetrije su: ose, ravni i centar
simetrije.
• Ose simetrije mogu biti I, II, III, IV i VI reda, zavisno od toga da li se rotacija
oko ose simetrije vrši za 360°, 180°, 120°, 90° ili 60°, respektivno, da bi se
postigao isti položaj kristala.
• Ravni simetrije dele kristal na dva dela koji se međusobno odnose kao
predmet i njegov lik u ogledalu.
• Centar simetrije je tačka unutar kristala ili elementarne ćelije koja ma koju
liniju prodiranja kroz kristal deli na dva jednaka dela. Navedena razmatranja
se odnose na idealan kristal gde je uređenost atoma neograničena. Kod
realnih kristala ova uređenost je ograničena.
Milerovi indeksi se koriste pri rendgeno-strukturnoj analizi i njima se određuju
pojedine kristalografske ravni u odnosu na vektore elementarne ćelije (sl. 1.11).
Postupak određivanja Milerovih indeksa je sledeći: nađu se tačke u kojima ravan
preseca kristalografske ose i njihova udaljenost od koordinatnog početka
( ) se meri konstantama rešetke (a,b,c) kao jedinicama. Recipročne
vrednosti ovih veličina se umnožavanjem dovode do najmanjih celih brojeva i
simbolično se obeležavaju sa (hkl). Na primer, za
(sa sl. 1.11), recipročne vrednosti su 1/4, 1 i 1/2, a odgovarajući Milerovi indeksi
(142). Ako zadata ravan preseca neku koordinatu u beskonačnosti, odgovarajući
Milerov indeks je nula. Milerovi indeksi mogu da budu pozitivni ili negativni u
zavisnosti od toga da li posmatrana ravan preseca koordinatne ose na
pozitivnom ili negativnom delu. Ukoliko je neki Milerov indeks negativan


onda se to označava stavljanjem crtice iznad njega, na2 primer (1 1).

Slika 1.11 Određivanje Milerovih indeksa za datu ravan

• Polimorfizmom se naziva pojava jednog kristalnog materijala u više
kristalnih oblika (formi), a polimorfnim (alotropskim) modifikacijama se
nazivaju različite kristalne forme istog materijala.
• Prelaz iz jedne modifikacije u drugu naziva se polimorfna transformacija ili
polimorfni prelaz. Pojedine modifikacije se obeležavaju grčkim slovima tako
da se modifikacija stabilna na nižim temperaturama obeležava sa α, a ostale
modifikacije stabilne na višim temperaturama sa β, γ, δ itd.
• Polimorfizam je veoma rasprostranjena pojava. Gvožde, ugljenik, kvarc i
mnogi drugi materijali postoje u različitim alotropskim modifikacijama. Ove
modifikacije se medusobno ne razlikuju samo po strukturi već i po
osobinama (ispod 13°C α-Sn je krt poluprovodnik, dok je β-Sn veoma
plastičan metal).
• Prema tome, prevodeći materijal iz jedne polimorfne modifikacije u drugu
može se upravljati njegovim osobinama. To se u praksi ostvaruje promenom
temperature i/ili pritiska.
• Polimorfizam se javlja kod mnogih hemijskih elemenata (Sn, Fe, Ni, Co, W,
B, Be) i jedinjenja (ZnS, SiC, Ag2S, AI2O3). Poznato je da su grafit i dijamant
polimorfne modifikacije jednog istog elementa-ugljenika. Razlike među
njima u fizičkim osobinama potiču od nejednakog rasporeda atoma
 Nesavršenosti kristala
• Vezni model podrazumeva postojanje idealnog kristala sa potpunom
uređenošću strukture. Realni kristali nemaju savršenu uređenost, što se
odražava na njihove mehaničke, termičke, električne i druge osobine.
• Pri tome, prekid savršenosti kod realnih kristala može da bude u tački, duž
neke linije ili po nekoj površini, pa se tako i defekti dele na tačkaste, linijske,
površinske i zapreminske. Sa stanovišta primene materijala u elektrotehnici
od najvećeg su značaja tačkaste nesavršenost (defekti) i to: defekt po
Frenkel-u, defekt po Schotky-ju i defekt usled prisustva primesnih atoma.
• Defekt po Frenkel-u nastaje kada atomi u kristalu napuštaju svoje osnovne
položaje ("isparavaju") i zauzimaju neke druge ("kondenzuju" se). Tako
nastala praznina (vakancija) i atom u posebnom (intersticijskom) položaju
naziva se defekt po Frenkel-u (sl. 1.12,b).
• Defekt po Schottky-ju nastaje u kristalima sa gusto pakovanim atomima
gde je obrazovanje defekata po Frenkel-u malo verovatno zbog otežane
difuzije atoma i njihovog zadržavanja u intersticijskim položajima. Ne
zadržavajući se u intersticijskim položajima atom dolazi do površine kristala
(ili granice linijskih ili površinskih defekata) i tu ostaje. Ovakva vrsta defekta,
kada se unutar kristala javlja samo vakancija, zove se defekt po Schottky-ju
(sl 1.12,a).
 Slika 1.12 Šematski prikaz defekta po Frenkelu (b) i Šotkiju (a)
• Na nastajanje Frenkel-ovih i Schottky-jevih defekata značajno utiče tempe-
ratura pa se zato često nazivaju i termičkim defektima. Njihova
koncentracija određuje se temperaturom kristala i energijom potrebnom za
stvaranje defekata.
• Na osnovu proučavanja jonske provodnosti i merenjem gustina smatra se
da su u alkalnim halogenidima (NaCl, NaF i dr. ) najčešći Schottky-jevi
defekti, dok su za halogenide srebra karakteristični Frenkel-ovi defekti.
• Povišenje koncentacije Schottky-jevih defekata snižava gustinu kristala što
dovodi do povećanja zapremine bez povećanja mase. Stvaranje Frenkel-ovih
defekata ne dovodi do promene zapremine niti gustine kristala.
Primesni atomi mogu da budu raspoređeni u osnovnom materijalu na dva
načina, gradeći pri tome supstitucijske ili intersticijske čvrste rastvore
(sl.1.13 a,b).

Slika 1.13 Supstitucijski (b) i intersticijski (a) čvrsti rastvori

• Kod supstitucijskih primesni atomi se nalaze u čvorovima kristalne rešetke, a kod
intersticijskih u intersticijskim položajima (mesta između čvorova rešetke).
• Prisustvo primesa značajno utiče na magnetne, električne, optičke i druge osobine
čvrstih tela. Tako bi, na primer, čist silicijum trebalo da ima specifični električni otpor
ρ~2000 Ωm. Prisustvo samo 10-9 % primesa snižava njegov specifični električni otpor
na ~1 Ωm.
• Svako drastično odstupanje od periodičnosti tj. savršenosti rešetke ili strukture
kristala je nesavršenost, odnosno defekat.
• Najprostija nesavršenost u rešetki je vakancija, koja nastaje na mestu nedostajućeg
atoma ili jona, tj. na praznom mestu.
• U pojedinim situcijama defekti u vidu primesa (donorskih ili akceptorskih) su
poželjni i važni.
• Linijski defekti se nazivaju i dislokacije i one mogu biti ivične i zavojne. Dislokacije
predstavljaju posebnu konfiguraciju atoma, koji su elastično pomereni iz svojih
ravnotežnih položaja duž zamišljene linije koja prodire kroz kristal.
• Površinski defekti su granice kristalnih zrna polikristala koji sačinjavaju čvrsto telo.
• Tipične zapreminske nesavršenosti su makroskopske prirode – pore i pukotine.
• Slučajni defekti u materijalu u vidu primesa se nazivaju nečistoćama, a oni dobijeni
kontrolisanim dodavanjem (dopiranjem) stranih atoma nazivaju se primesama tj.
dopantima.
• Ako postoji gradijent koncentracije primesnih atoma ili vakancija, onda će postojati
i fluks usled njihovog kretanja kroz čvrsto telo, tj. dolazi do pojave difuzije.
• Centar obojenosti je defekat u rešetki koji apsorbuje vidljivu svetlost i boji kristal.
Postoji F-centar (zahvaćen je elektron) i V-centar (zahvaćena je šupljina).
 Zonski model strukture
• Vezni model strukture objašnjava geometriju kristalne građe. Sa druge strane, za
objašnjenje različitog ponašanja materijala u električnom polju koristi se zonski model
strukture.
• Proučavanjem spektra zračenja različitih materijala u gasnom stanju, kada su atomi
međusobno na velikom rastojanju, pokazalo se da svakom materijalu odgovara određeni
skup spektralnih linija. To govori o postojanju odgovarajućih energetskih nivoa za razne
vrste atoma.
• Deo tih nivoa je popunjen u normalnom, nepobuđenom stanju. Na drugim nivoima,
međutim, elektroni se mogu naći kada se atom podvrgne spoljašnjem energetskom dejstvu
tj. kada je on u pobudenom stanju. Atom odaje višak energije pri prelasku elektrona iz
pobuđenog stanja na nivo kada je njegova energija minimalna (sl. 1.14).

Slika 1.14 Šema rasporeda energetskih nivoa pojedinačnog atoma (a) i kod nemetalnog čvrstog
tela (b)
• Pri kondenzaciji gasa u tečnost, a zatim pri obrazovanju kristalne rešetke čvrstog tela, iz
pojedinačnih energetskih nivoa atoma obrazuju se zone energetskih nivoa. (sl. 1.15) i to:
valentna, provodna i zona zabranjenih energija (energetski procep).
• Sa tačke gledišta zonskog modela strukture podela materijala na dielektrike,
poluprovodnike i metale nije zasnovana ni na kakvim fizičkim osobenostima, već se o razlici
među njima zaključuje samo na osnovu širine zone zabranjenih energija.
• Dielektrici su materijali kod kojih je širina zone zabranjenih energija (∆E -energetski procep)
toliko velika ( ΔE>3eV) da ne dolazi do elektronske elektroprovodnosti.
• Poluprovodnici su materijali kod kojih energetski procep ne prelazi 3eV, pa se može
prevladati spoljašnjim energetskim dejstvom.
• Provodnici su materijali kod kojih se zona popunjena elektronima (valentna zona) dodiruje
ili čak preklapa sa slobodnom (provodnom) zonom.

Slika 1.15 Energetski dijagram:

1-valentna, 2-provodna, 3-zabranjena zona
 Podela elektrotehničkih materijala prema visini
specifičnog električnog otpora
• Elektrotehnički materijali se, osim po širini zone zabranjenih energija,
mogu podeliti i po visini specifičnog električnog otpora, takođe na
dielektrike, poluprovodnike i provodnike.
• Specifični električni otpor ρ je, sa gledišta praktične primene u
elektrotehnici, jedna od najvažnijih karakteristika materijala. Specifični
električni otpor zavisi od niza činilaca (temperature, pritiska, vlage, sastava
i strukture materijala).
• Pod normalnim uslovima temperature i pritiska, ρ dielektrika se kreće od
do 1010 do 1019 Ωm, poluprovodnika od 10-4 do 1010 Ωm, a provodnika od
10-8 do 10-4 Ωm.
• Razlika između ovih grupa materijala nije samo u veličini specifičnog
električnog otpora, već i u njegovoj zavisnosti od temperature. Kod
provodnika, specifični električni otpor raste sa porastom temperature, a kod
poluprovodnika i dielektrika opada. Osim toga, primećeno je da se ρ metala
slabo menja sa promenom temperature.
 Podela elektrotehničkih materijala prema
magnetnim osobinama
• Smatra se da su magnetne osobine materijala rezultat postojanja elementarnih magnetnih
dipola, odnosno odgovarajućih magnetnih dipolnih momenata.
• Elementarni magnetni momenti atoma su: moment atomskog jezgra, moment usled
kretanja elektrona po orbitama i moment elektronskog spina (obrtanja elektrona oko svoje
ose), pri čemu je dominantan moment elektronskog spina. Rezultantni magnetni moment
atoma se izračunava po pravilima kvantne mehanike.

Magnetni moment elektrona

•U pogledu magnetnih osobina svi materijali se mogu podeliti u dve grupe, na materijale sa
slabim i jakim magnetnim uređenjem.
• U materijale sa slabim magnetnim uređenjem spadaju dijamagnetici i paramagnetici.
Materijale sa jakim magnetnim uređenjem čine feromagnetici, antiferomagnetici i
ferimagnetici.
• Atomi dijamagnetika nemaju stalne magnetne momente. Međutim, kada se unese u
spoljašnje magnetno polje kod atoma dijamagnetnog materijala se indukuju magnetni
momenti.
• Ostali materijali, koji imaju stalne magnetne momente, razlikuju se po karakteru
međusobnog dejstva momenata (sl. 1.16).

Slika 1.16 Magnetni momenti u jednodimenzionom modelu kod paramagnetika (a),

feromagnetika (b), antiferomagnetika (c) i ferimagnetika (d)

• Kod paramagnetnih materijala uzajamno dejstvo magnetnih momenata atoma je

zanemarljivo, pa su oni haotično orjentisani (sl. 1.16 a). Kod feromagnetnih materijala
međusobno dejstvo magnetnih momenata je takvo da oni teže da se postave paralelno jedan
u odnosu na drugi (sl. 1.6 b). Kod antiferomagnetnih materijala međusobno deluju momenti
istog intenziteta težeći da se postave međusobno antiparalelno (sl. 1.16 c). Antiparalelna
orjentacija je karakteristična i za ferimagnetne materijale, ali su ovde magnetni momenti
atoma nejednaki po intenzitetu pa se, makroskopski, može registrovati izvesna rezultantna
namagnetisanost (sl. 1.16 d).
•Materijali sa slabim magnetnim uređenjem nemaju većeg značaja u elektrotehnici. Od
materijala sa jakim magnetnim uređenjem praktičnu primenu za sada u elektrotehnici imaju
samo feromagnetici i ferimagnetici.
 Metalni materijali
Prema sastavu:
• čisti metali - železo, aluminijum, cink, bakar, nikl
• legure - čelik, gvožđe, dural, mesing, bronza

Prema boji:
• crne (železne) - legure železa - čelici i gvožđa i ferolegure
• obojene - svi ostali metali laki (gustina < 5000 kg/m3)
aluminijum, titan, magnezijum...
teški (gustina > 5000 kg/m3)
bakar, nikl, hrom...

grupa plemenitih metala (zlato, srebro, platina)

grupa retkih metala (cirkonijum, niobijum, ...)
 Metalni materijali

Opšta svojstva:

• dobra toplotna i električna provodljivost

• relativno velika čvrstoća i krutost
• dobra duktilnost (plastična svojstva i žilavost nekog materijala se često
jednim imenom označavaju kao duktilnost)
• dobra obradljivost i otpornost na udare

Koriste se za izradu konstrukcija i visoko opterećenih elemenata, posebno

legure kod kojih je moguće tačnom kombinacijom hemijskih elemenata i
odabranim postupcima prerade poboljšati određena svojstva.
 Keramički materijali
Keramički materijali su neorganski, nemetalni materijali koji se sastoje
od jedinjenja metalnih i nemetalnih elemenata povezanih jonskim i/ili
kovalentnim vezama.

Struktura ovih materijala može biti kristalna, nekristalna ili njihova

mešavina i odlikuje se niskom električnom i toplotnom provodnošću.

Klasični neorganski materijali se mogu razvrstati u sledeće grupe:

• keramika
• staklo
• vatrostalni materijali
• građevinski materijali
 Keramički materijali

Keramički materijali kao što su cigla, staklo, porcelan, neki izolacioni

materijali i abrazivi, za razliku od metalnih materijala, imaju lošu
toplotnu i električnu provodljivost.

Ovi materijali imaju veoma veliku čvrstoću i tvrdoću, ali je njihova

duktilnost i otpornost na udar veoma niska. Stoga se ovi materijali ne
koriste za izradu konstrukcija ili visoko opterećenih elemenata.

Mnogi keramički materijali imaju izvanrednu otpornost (postojanost)

na visokim temperaturama, dobru korozionu postojanost u različitim
sredinama i dobra optička, toplotna i električna svojstva (izolatori),
njihova primena je raznovrsna i brojna.
 Polimerni materijali
Polimeri su prirodni ili veštački materijali koji se sastoje od
velikih molekula sačinjenih od povezanih serija ponovljenih jednostavnih
monomera.
 Polimerni materijali

Prema poreklu:

• sintetički polimeri - plastični materijali, lepkovi, gume

• prirodni polimeri - kaučuk, vuna, celuloza...

Prema upotrebi:

• termoplastične i termoumrežavajuće plastične mase

• elastomeri ili gume
• vlakna
• prevlake
• veziva i lepila
 Kompozitni materijali
Kompoziti su materijali koji se dobijaju kombinacijom dva ili više
materijala pri čemu se postignuta svojstva razlikuju od odgovarajućih
svojstava svakog materijala posebno.

Većina kompozitnih materijala se sastoji od odgovarajućeg punioca-

ojačavajućeg materijala i kompatibilnog veziva, tzv. matrice koja povezuje
noseći materijal.

Ove komponente se obično ne rastvaraju jedna u drugoj i moguće je fizički

utvrditi granicu između njih.

Kompozitni materijali se odlikuju niskom gustinom, imaju dobru čvrstoću,

a neki kompoziti i dobru duktilnost, dobru otpornost na udar, postojanost
pri povišenim temperaturama i otpornost na dejstvo agresivnih radnih
medijuma.

Kompoziti se sa pravom smatraju materijalima koji će predstavljati glavni

pravac inovacija u bližoj i daljoj budućnosti novih materijala.
 Funkcionalni materijali

Sinteza materijala od
jednostavnijih ka
složenijim materijalima
obavlja se odgovarajućim
specifičnim metodama
procesiranja, pri čemu
menjaju strukturu od nano
do makro dimenzija, kako
bi se postigla optimalna
željena svojstva. Ovi
materijali se odlikuju
specifičnim svojstvima
koja određuju njihovu
dominantnu funkcionalnu
primenu.
 hemija mašinstvo
fizika hemijsko inženjerstvo
matematika elektrotehnika
mehanika građevinarstvo

Celovito poznavanje materijala obuhvata razumevanje međuzavisnosti

unutrašnje strukture materijala, procesa prerade materijala i funkcionalnih
svojstava materijala. Ukoliko se menja jedna od karika u navedenom lancu
međuzavisnosti, onda se istovremeno menjaju i ostala dve.
Struktura materijala definiše se preko sledeća četiri nivoa:

• atomska struktura - definiše raspored atoma, jona, molekula i njihove

međusobne veze na lokalnom nivou, odnosno na međusobnim kratkim
rastojanjima, (red veličine-nm);

• fina struktura - definiše raspored atoma, jona i molekula u prostoru na

dugim rastojanjima unutar materijala i određuje pravilnost njihovog
rasporeda, (kristalna struktura) ili nepravilnost rasporeda, (nekristalna,
amorfna struktura);

• mikrostruktura - definiše raspored, oblik, veličinu i broj faza na većoj skali

unutar materijala, odnosno strukturu mikrokonstituenata koja se vidi pri
optičkim mikroskopskim ispitivanjima, (red veličine-µm);

• makrostruktura - spoljna geometrija, tj. makroskopske mere materijala,

njegova unutrašnjost (pukotine) kao i oblik agregatnog stanja, (red veličine-
mm).
Šematski prikaz nivoa posmatranja strukture materijala
Svojstvo materijala se definiše kao merljiva veličina kojom se
karakteriše oblik ili mera sposobnosti materijala da pruža odgovor na
spoljašnje uticaje. Prema prirodi spoljašnjeg uticaja dele se na:
• Mehanička svojstva - ogledaju se u sposobnosti materijala da se
odupre delovanju spoljašnjih sila koje ga nastoje polomiti ili
deformisati.
• Fizička svojstva - definiše ponašanje materijala kada se nađe u
fizičkom polju; gravitacionom, toplotnom, električnom ili
magnetnom.
• Hemijska svojstva - podrazumevaju svojstva koja su podložna
promenama pod uticajem različitih hemijskih agenasa.
• Grafen je istovremeno i najtanji i najjači poznati materijal. To je dvodimenziona
ugljenička struktura debljine jednog atoma. Grafit debljine jednog milimetra
sadrži tri miliona slojeva grafena naslaganih jedan na drugi, ali labavo
međusobno povezanih.
• Grafen je skoro u potpunosti providan, ali je istovremeno i toliko gust da ni
najmanji atomi gasa ne mogu da prođu kroz njega. Pored toga, elektricitet
provodi jednako dobro kao i bakar. Kao materijal, grafen ima izuzetno specifična
svojstva. To je veliki kristal, koji je veoma jak – sto puta jači od čelika – a može se
rastegnuti i do 20%.
• Pošto je praktično providan i dobar je provodnik, grafen je podesan za izradu
providnih ekrana osetljivih na dodir, svetlosnih panela i solarnih ćelija. Pomešan
s plastikom, omogućio bi da se izrade lagani i superjaki kompozitni materijali za
sledeću generaciju satelita, aviona i automobila.
• Očekuje se da će grafenski tranzistori zameniti silicijumske i omogućiti izradu još
efikasnijih računara. Grafenski tranzistor bi teorijski mogao da radi ne samo
brže već i na višim temperaturama u odnosu na klasične silicijumske. To će
omogućiti da se reši sve izraženiji problem s kojim se suočavaju inženjeri koji
žele da pojačaju snagu i smanje dimenzije poluprovodnika, ali tako da im ne
povećaju temperaturu koja je najveći neprijatelj računara.
 Molekularna Grafen čini šestougaona mreža
struktura grafena ugljenikovih atoma
Svakome je poznato da čisti ugljenikov kristal dobijen prirodnim putem –
dijamant, predstavlja najtvrđi materijal na svetu. Međutim, jedno
jedinjenje ugljenika i azota koje je dobijeno veštačkim putem u laboratoriji
pokazuje da je tvrđe od dijamanta. Naučnici sa univerziteta Harvard su
pomenuto jedinjenje dobili tako što su u jednu čeličnu komoru smestili
komad grafita u koji su uperili laserski snop. Ovaj snop je iz komada grafita
oslobodio ugljenikove atome. Istovremeno su u komoru, prema određenoj
radio frekvenciji, ubacili gas azot, čije je molekule od dva atoma razdvojila
ubačena varnica, tako da su dobijeni pojedinačni visoko reaktivni atomi
azota. Slobodni atomi ugljenika i azota u komori su se spojili i stvorili
ugljenik - nitrid koji je pokazao veću tvrdoću od dijamanta. Potencijalna
primena ovog tvrdog materijala treba da bude ista kao i dijamanta,
odnosno, kao ultratvrda presvlaka materijala koji se koriste u industiji, kao
i za zaštitni film ili tanke ploče na kosmičkim letelicama.