АКАДЕМИЈА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА БЕОГРАД

ОДСЕК ВИСОКА ЗДРАВСТВЕНА ШКОЛА

СЕМИНАРСКИ РАД

САНИТАРНА МИКРОБИОЛОГИЈА

БИОФИЛМ

Ментор:Бојана Луковић Емилија Милановић 18/21

Драган Стефановић 70/21
ССЕИ
У природи се микроорганизми могу наћи у индивидуалној,
слободноживећој планктонској форми или у облику сесилних форми које се
називају биофилмови. У биофилмовима су микроорганизми причвршћени
за живи или неживи супстрат и формирају заједнице у комплексном
полимерном матриксу. Биофилм је распрострањен начин живота
микроорганизама који се може наћи у свим срединама, а развија се у циљу
повећања отпорности и способности преживљавања у специфичном
станишту. Њега најчешће формирају бактерије, али могу и сви остали
Микроорганизми. Микроорганизми који граде биофилм имају измењен
фенотип услед промењене брзине размножавања и другачије транскрипције
гена, што су особине које нису уочене код планктонских организама исте
врсте.
САСТАВ БИОФИЛМА
Најважнији део биофилма је матрикс, продукт самих бактерија и чини 50-90% масе
биофилма. Највећим делом се састоји од воде (95-99%), екстрацелуларних
полисахаридних полимера (ЕПС, 2%) и микроорганизама (2-5%).
Екстрацелуларни полисахаридни полимер (ЕПС) је високо хидрирани биополимер
сличан гелу, то је мрежа шећера, протеина и нуклеинских киселина (као што је и ДНК).
Одговоран је за адхезију, стабилизацију матрикса и за доступност хранљивих материја
свим деловима биофилма. Омогућава да се микроорганизми у биофилму држе заједно.
Кроз сам матрикс пролазе многобројни водени канали који повезују целокупни комплекс
биофилма и служе за пренос хранљивих материја и кисеоника до свих делова биофилма.
Одржавање формиране заједнице биофилма било би немогуће да не постоји развијена
међусобна комуникација ћелија унутар биофилма, која се врши уз помоћ сигналних
молекула.
Нећелијски материјали као што су минерални кристали, честице корозије, честице глине
или муља или компоненте крви, у зависности од средине у којој се биофилм развио, се
такође могу наћи у саставу биофилма.
Различите бактеријске врсте формирају матрикс различитог хемијског састава, који се
временом повећава. Матриксни полимери могу везати јоне метала, двовалентне катјоне
(калцијум или магнезијум) и макромолекуле (липиде, ДНК, протеине) који појачавају
везу између компоненти матрикса.
Унутар биофилма, микроорганизми су скривени и заштићени од утицаја фактора
спољашње средине.
ФОРМИРАЊЕ БИОФИЛМА
Биофилмови се могу формирати на живим (ткива) и неживим површинама (пластика,
стакло, метал, дрво, камен, храна, честице земље, медицински имплантати), а за њихов
развој неопходно је присуство биофилм формирајућих микроорганизама, доступност
хранљивих материја, адекватна подлога и влажност. Биофилм најчешће настаје на
граници два агрегатна стања, чврстог и течног.
Најзначајнији корак у формирању биофилма је адхезија планктонских ћелија за
подлогу. Подразумева припајање ових ћелија за ћелије домаћина, као и прелазак на
колективни начин живота путем сигнала, при чему бактерије добијају заштитни
матриксни омотач. Адхезија микроорганизама, а самим тим и формирање биофилма у
великој мери зависи од физичко хемијског својства површине. Утврђено је да
микроорганизми лакше формирају биофилмове на храпавим површинама, као и да се
боље везују за неполарне хидрофобне површине (пластика), него за хидрофилне
материјале (метал, стакло). Влажност је од изузетног значаја имајући у виду чињеницу да
се биофилмови најбоље развијају на чврстим подлогама које су потопљене у води.
 Формирање биофилма почиње када слободно плутајући микроорганизми као што
су бактерије дођу у контакт са одговарајућом површином и почну да пуштају
«корење». Након везивања следи период раста. Даљи слојеви микроорганизама и
ЕПС-а надовезују се на прве слојеве. Биофилм може бити јако мале висине, када
расте у виду само једног слоја ћелија. Са друге стране, његова дебљина може бити и
више центиметара, што зависи од услова раста, али и од квалитативног и
квантитативног састава врста микроорганизама који га сачињавају. Једна од
значајних особина зрелог биофилма је одвајање његових делова и отпуштање
(расипање) бактерија у околину. У случају патогених врста овим процесом се
делови биофилма разносе путем крви у друге делове организма, омогућавајући
ширење постојеће и евентуални настанак системске инфекције. Неки од фактора
који утичу на расејавање су дебљина биофилма, брзина и ток течности, присуство
нутритијената, као и физичке силе стреса.
Формирање биофилма се одвија у неколико фаза. Прво се ствара млади
биофилм који временом сазрева, добија нове карактеристике и постаје стабилан.
ФАЗЕ ФОРМИРАЊА БИОФИЛМА
Формирање биофилма представља сложени процес који од бактерија
изискује колективно понашање.
У оквиру нише, бактерије ће бити привучене ка одређеним површинама,
што зависи од количине нутритијената, pH средине, јонских сила и
температуре. Уколико је површина богата органским материјама и има
одговарајуће наелектрисање, она ће електростатичким силама привући
бактерије и формирати везу са њима. Ова веза је слаба и у овој фази
процеса, бактерије се лако могу откачити са површине и неће доћи до
формирања биофилма.
У другој фази се стварају иреверзибилне везе са супстратом помоћу
адхезина (пили, фимбрије, флагеле, површински протеин попут Антигена).
У трећој фази бактерије расту, размножавају се простом деобом и стварају
микроколоније уроњене у полимерни матрикс.
У четвртој фази се количина и маса биофилма максимално повећавају, док
у петој фази долази до откидања и одвајања појединих делова
микроколонија и колонизације нових, удаљених површина и супстрата.
ТИПОВИ БИОФИЛМА
Зависно од врсте микроорганизама, количине доступне хране, као и физичких
фактора средине, постоје три различита структурна типа биофилма: хетерогени
мозаични тип, порозни тип испресецан воденим каналима и густи конфлуентни тип.
За сва три типа је заједничко то да садрже микроорганизме, екстрацелуларне
полисахаридне полимере (ЕПС) и делове са мањом густином који им служе као
транспортни канали.
Хетерогени мозаични тип биофилма се може наћи у срединама са недовољном
количином хранљивих материја, при чему се на супстрату ствара танак и густ
бактеријски слој од којег у околину полазе микроколоније у виду стубића.
Порозни тип, у облику гљиве, грађен је од већих микроколонија, које су повезане са
супстратом преко тањих трака екстрацелуларних полимера. Између микроколонија
и трака се налазе водени канали који допремају материје и нутритијенте из околине
до појединачних бактерија. Овај тип се јавља у природи и садржи не само различите
врсте бактерија, него и гљиве и протозое.
Трећи, конфлуентни тип биофилма се може наћи на денталном плаку. Грађен је од
различитих бактеријских врста које међусобно размењују хранљиве материје. Иако
се чини да у овом типу постоје ограничења раста због нутритијената, овакав тип
биофилма може да достигне највећу густину и дебљину
ЗНАЧАЈ БИОФИЛМА
Способност формирања биофилма је најбитнија особина микроорганизама и
развила се због тога што пружа еколошку предност у преживљавању истих.Највећи
значај на људску популацију имају биофилм продукујући микроорганизми који се
јављају у индустрији за прераду и дистрибуцију воде, прехрамбеној индустрији, и у
медицини као изазивачи инфекција.Сматра се да је чак 65% хуманих инфекција
изазвано биофилм продукујућим микроорганизмима. Због наведеног медицинског
значаја и чињенице да су за већину хуманих инфекција одговорни биофилмови а не
планктонске ћелије, истраживања контроле ових микроорганизама (ефекта
антимикробних супстанци) би требало вршити на биофилмовима, а не на
планктонским ћелијама. Биофилмови се користе у системима за пречишћавање
воде, као и при уклањању опасних материја које су контаминирале земљу и
подземне воде. Познато је да ове сесилне заједнице могу учествовати у разградњи
бројних загадјивача животне средине, стварању и разградњи органске материје, као
и кружењу азота. Међутим, штетно дејство које узрокује огромне губитке у
индустрији, као и велике проблеме у медицини увелико надмашује корисне аспекте
употребе биофилмова. У медицини се биофилмови повезују са великим бројем
хроничних инфекција, које настају као последица инфекција биоматеријала попут
катетера, протеза, имплантата и других медицинских помагала. Учесталост као и
резистенција на антимикробну терапију су само неке од битнијих карактеристика
биофилм инфекција, које представљају један од највећих изазова медицине данас
РЕЗИСТЕНЦИЈА (ОТПОРНОСТ) БИОФИЛМА

Добро је познато да су бактерије унутар биофилма чак до 1000 пута

отпорније на дејство антимикробних једињења него када се налазе у
планктонској форми.
Разлика између планктонских и биофилм бактерија је у томе што
планктонске бактерије не поседују заштитни матриксни слој, немају
комуникацију са другим ћелијама, као ни успорени метаболизам.
Унутар биофилма микроорганизми су заштићени од имуног система
домаћина (антитела, леукоцита), као и од дејства антибиотика
Матрикс биофилма највећим делом се састоји од воде, што онемогућава
брзо исушивање биофилма. Поред наведене функције, матрикс штити
бактерије од промене pH и UV зрачења. Значајна особина патогених
бактерија у биофилму је појачана активност ефлукс пумпи за избацивање
антибиотика. Највећа активност ових пумпи је забележена у дубљим
слојевима биофилма, где су метаболизам и размножавање ћелија
најспорији.
УЛОГА БИОФИЛМА У НАСТАНКУ ИНФЕКЦИЈА
Акутне инфекције узроковане бактеријама вековима су односиле људске животе.
Развојем медицине и фармацеутске индустрије направљени су различити лекови и
вакцине, што је омогућило контролу ових акутних инфективних болести. Узрочници
биофилм инфекција су најчешће бактеријске врсте које се налазе у околини, али и
оне које се налазе у организму као коменсали. Биофилм се у организму развија на
виталном и некротичком ткиву. Најважнија карактеристика која чини биофилм
јединственим у процесу настанка инфекције је могућност дисперзије, што доводи
до настанка емболије, инфекција мокраћног и крвног система, као и избегавања
имуног одговора домаћина. Данас су биофилмови често изазивачи хроничних и
тешко излечивих инфекција, па се из тог разлога све чешће ефикасност
антимикробних једињења тестира на биофилму него на планктонским ћелијама.
Имуни систем организма уништава и уклања планктонске ћелије, али је немоћан
против ћелија биофилма. Након што се смањи концентрација лека у организму или
прекине терапија услед побољшања здравственог стања, биофилм се обнавља и
враћају се симптоми болести. Због тога је јако важно терапију испоштовати до краја
како би антибиотици деловали у дубину биофилма.
Биофилмови настали на медицинским уређајима (катетери или имплантати) и
узрокују хроничне инфекције које се јако тешко лече. Уринарни катетери често
садрже биофилм сачињен од бактерија које продукују уреазу и разлажу уреу до
амонијака, при чему се повећава пХ средине и стварају преципитати калцијум и
магнезијум фосфата који доводе до зачепљења катетера.

Најчешће хроничне инфекције узроковане биофилмовима су:

- цистична фиброза коју узрокује Pseudomonas aeruginosa.
- мишићно-коштане инфекције које узрокују Грам-позитивне аеробне коке -
хроничне ране, чији су узрочници различите аеробне и анаеробне бактеријске врсте
- инфекције уринарног тракта и катетера
- упала средњег ува
ХВАЛА НА ПАЖЊИ.