Epigenetika

Student:Jelena Lukić
 Čovekov genom je ukupni nasledni materijal koji se nalazi u jednoj njegovoj ćeliji.

Svaki nukleotid se sastoji od fosfatne grupe, šećera dezoksiriboze i

jedne od četiri azotne baze: adenina, timina, citozina ili guanina

Ljudske ćelije su eukariotske ćelije

(imaju organizovano jedro)
 Naziv epigenetika (grč. epigenesis - iznad gena)

Conrad H. Waddington (1942) -

Definisao je epigenetiku kao granu
biologije koja proučava uzročne
interakcije između gena i njihovih
produkata koji dovode do nastanka
fenotipa.

Waddington je postavio hipotezu o mogućoj nadopunjivosti epigeneze (stari naziv

za embriološki rast i diferencijaciju) i preformacije, tvrdeći da “...su sve
karakteristike odraslog organizma prisutne u oplođenoj jajnoj ćeliji, ali se trebaju
odmotati i razviti ...”.

Danas epigenetiku definišemo kao naslijednu i

reverzibilnu promjenu funkcije gena, nezavisno Veliki napredak u epigenetici nastao je 2009. kada je
o rasporedu baza u molekulu DNK otkrivena grupa enzima Tet proteina sisara (engl. ten-eleven
translocation proteins)
 Epigenetski mehanizmi

2. Modifikacija
1. DNK metilacija 3. Mikro RNK
histona
DNK metilacija je proces dodavanja metil grupe (CH3) na DNK molekul.

CpG mesta su područija unutar C označava citozin, G guanin, a r Područija u genomu bogata CpG
DNK lanca gde se nukleotid fosfatnu grupu koja povezuje mestima nazivamo CpG
citozina javlјa pored nukleotida ove dve baze. ostrvima
guanina u 5'-3' smeru
 Enzime koji učestvuju u DNK metilaciji delimo na: pisce, čitače i brisače

Pisci učestvuju u samom dodavanju metil grupe na citozin.

Brisači modifikuju i skidaju metil grupe.
Čitači prepoznaju metil grupe i vezuju se za njih čime direktno utiču na transkripciju.

Enzime koji dodaju metil grupe na DNK molekul nazivamo

DNK metiltransferaze (DNMT)

Metilacija je u većini slučajeva trajna, tako da dovodi do trajnog

isklјučivanja gena i promene u načinu funkcionisanja ćelije.

Kao rezultat nastaju ćelije specijalizovane da vrše određenu ulogu u

organizmu
Uvođenje potpuno novog obrasca metilacije je veoma važno
kod diferencijacije ćelija.
 • Aktivna demetilacija se zato dešava kroz niz različitih
DNK demetilacija podrazumeva uklanjanje metil grupa sa DNK lanca. hemijskih reakcija koje dodatno modifikuju metilisani citozin
tako da ga ćelija prepoznaje kao strani i zamenjuje
nemetilisanim citozinom.
Ona može biti pasivna i aktivna.

• Pasivna demetilacija podrazumeva inhibiciju DNMT1 enzima

DNK metilacija • Metilisani citozin može sam onemogućiti

može uticati na vezivanje transkripcionih proteina koji su
ekspresiju gena neophodni za čitanje gena.
• Drugi način jeste uz pomoć MBD proteina
na dva načina.

U različitim fazama ontogenetskog razvića jedinke mijenja

se aktivnost genoma zahvaljujući promjenama stepena
metilacije DNK.
 Svaki od 4 histonska proteina koji čine oktamer ima
Modifikacija histona rep, deo koji štrči za koji se mogu zakačiti hemijski
markeri

Ovi markeri potom utiču na to koliko čvrsto je

DNK lanac obmotan oko histona, što dalјe
utiče na samu transkripciju
• Čitanje gena sa DNK je teže ukoliko je lanac čvršće
zamotan oko histona.

Najčešće modifikacije histona su metilacija i acetilacija

histona.
 Metilacija histona
podrazumeva dodavanje
metil grupe na repove
histonskih proteina.

Metiltransferaze dodaju metil grupu na

aminokiseline lizin i arginin.

Međutim, za razliku od acetilacije,

metilacija može dovesti i do
razređivanja i do zgušnjavanja
hromatina.

Da li će metilacija otežati ili olakšati

transkripciju zavisi od toga koje
aminokiseline i u kolikoj meri su
metilisane.
Acetilacija histona Acetil grupu Suprotno tome
podrazumeva dodaju enzimi uklanjanje acetil
dodavanje acetil acetiltransferaze grupa,
grupe na repove na aminokiselinu deacetilacija,
histonskih lizin i time dovode dovodi do
proteina. do opuštanja zgušnjavanja
hromatina hromatina,
(stvaranja stvaranja
euhromatina) koji heterohromatina
aktivno učestvuje koji je njegova
u transkripciji. neaktivna forma.
Mikro RNK

Pod nekodirajućom RNK, podrazumevamo onu RNK koja ne kodira ni jedan protein, već sama vrši neku
funkciju u ćeliji

miRNK ne utiče na proces transtkripcije već na proces translacije.

Informacija potrebna za sintezu mikro RNK se nalazi u samom genomu.

Ova informacija se u procesu transkripcije prevodi u RNK molekul koji nazivamo primarna mikro RNK (pri-miRNK).

Enzim po imenu DROSHA, zatim iseca krajeve

pri-miRNK čime nastaje prekusorska miRNK
(pre-miRNK).
 Inaktivacija H hromozoma

Godine 1949. kanadski naučnici Bar i Bertram su primetili u jedrima ženskih ćelija malu
strukturu koja se nalazi odmah pored jedarceta

Barovo tijelo
Geni koji određuju boju krzna se kod mačaka nalaze na H hromozomu.

Recimo da postoje dve različite verzije ovog gena: jedna za sivu boju krzna i jedna za
narandžastu. Dok mužijaci mogu biti ili sivi ili narandžasti, ženke mogu imati
prošarano krzno.
 • Na početku spermatogeneze X i Y hromozomi se sparuju
i podležu inaktivaciji.
• Ova inaktivacija se zadržava sve do kraja
spermatogeneze.
• Kao rezultat ovoga, u početku embrionalnog razvića polni
hromozomi su imprintovani, uvek je isklјučen očev
hromozom.

X hromozom je velik hromozom koji sadrži ne samo gene vezane za polne

karakteristike već i one odgovorne za razvoj mozga, kogniciju i ponašanje.

X hromozom sadrži više od 200 pronađenih gena vezanih za određene

bolesti
 Faktori koji utiču na epigenom

Sredina u kojoj se organizam nalazi može imati veliki uticaj na epigenom tog organizma.

Istraživanja su pokazala da folna

kiselina, jedan od vitamina B, utiče na
metilaciju DNK. – Hipometilacija

Naš način života, sredina u kojoj odrastamo nema uticaj samo na naš život već i na živote generacija koje dolaze.
Epigenetsko nasleđivanje

• Ubrzo posle oplodnje jajne ćelije, DNK ulazi u fazu reprogramiranja odnosno gubitka DNK metilacije.
• Kasnije počinje ponovno nakuplјanje epigenetskih modifikacija. Međutim, poznato nam je da se neke epigenetske
modifikacija ipak zadrže i posle procesa resetovanja.

Jedan od najpoznatijih eksperimenata vezanih za epigenetsko

nasleđivanje jeste Holandski eksperiment-1944 godine.

Negativno okruženje u kojem se fetus razvija, kao što je na primer gladovanje

majke, dovodi do sklonosti ka prevelikom unosu nutrijenata nakon rođenja.
Ovakve bebe, kada budu izložene izobilјu hrane, imaju povećanu sklonost ka
bolestima kao što su gojaznost ili neki drugi metabolički poremećaji
Greške unutar genoma mogu biti prouzrokovane raznim Ovakve greške mogu dovesti do nastanka mnogobrojnih bolesti.
spolјašnjim faktorima.

Epigenetske modifikacije su neophodne za normalano

funkcionisanje organizma.

Rak je grupa bolesti koju karakteriše abnormalni rast i deoba

Unutar svake ćelije postoje određeni
mehanizmi koji stimulišu i kontrolišu rast
ćelije
ćelija koja može napasti ostala tkiva
Hipermetilacija promotora, manjak acetilacije histona ili greške
u sintezi mikro RNK molekula su samo neki od uzročnika raka
 Epigenetika i Lamark
• Epigenetski markeri su u nekoj meri nasledni.
• Da li to znači da neke osobine koje steknemo tokom života možemo preneti na potomke?
• Da li je Lamark bio u pravu?
• Lamark je smatrao da se jedinke tokom života menjaju i da su osobine koje steknu tokom života nasledne.

Najpoznatiji eksperiment kojim je opovrgnuta Lamarkova teorija je onaj u kome su miševima odsečeni repovi.
Hipoteza je bila da bi se, ukoliko je Lamark u pravu, sledeća generacija rodila bez repova.
Kada bi postojao neki faktor koji bi uticao na polne ćelije tek onda bi ta promena mogla da bude nasledna. Upravo ovo možemo zapaziti
kod epigenetskih modifikacija.
Promene na epigenomu polnih ćelija mogu biti prouzrokovane faktorima spolјašnje sredine i mogu biti prenesene na sledeću generaciju.
Epigenetika se bavi multidisciplinarnim istraživanjima čiji je zadatak otkriti mehanizme regulacije aktivnosti
pojedinih gena, odnosno istražiti funkciju i fiziologiju gena.
Hvala na pažnji