Промене у сфери рада

У нашем свакодневом језику реч „рад“ означава више

разноликих ствари „деловање“; не само живих актера већ и
„неживих“ ствари („рад машине“); означава неки „производ“
(„уметнички рад“); означава „напор“ („тежак рада“).
 То говори само о једном виду тешкоћа које ваља савладати у
настојању да се прецизира „људски рад“ као основни предмет
социологије рада.
 Рад човека као „друштвеног бића“ којим се на особен
начин бави социологија рада, мора да буде појмовно тако
одређен да је могуће његово разликовање од других
човекових активности које нису „рад“, као и од других
збивања у човековом свету које могу да личе на човеков рад
(као што је „рад животиња“ или „рад ветра“), мада немају
суштински исто значање.
Појам рада
 Рад треба разликовати од бројних човекових
активности које нису рад, које су „не –рад“.
 Такве су многе духовне активности човека (рецимо,
молитва), као и психофизичке активности (спавање,
на пример), које немају непосредно „инструментално
значење“, не резултирају „производима“, већ су
израз особеног човековог „бивствовања“.
 „Инструменталност“ битна је ознака човековог рада.
 Јер, човек (као „врста“) долази радом до „ствари“
неопходних за његову људску егзистенцију.
Појам рада
 Због чињенице да се рад јавља као „производњa
ствари“ употребљивих за људски живот,
присутна је наглашена склоност поистовечивања
„рада“ и „производње“, као и свођења „рада“ на
„производни рад“.
 У најширем значењу, рад као „стварање“ могао би
означавати све оне људске делатности које се
означавају и као „производња“.
 Уколико се израз „производња“ означавају само
делатности производња „ствари“, многе
делатности не би биле „производња“ иако би биле
РАД (какав је рад лекара, музичара, научника, итд.)
Појам рада – концепт нововековног
друштва
 Ваља уважити чињеницу да је „рад као такав“, независно од
конкретног облика у коме се јављају његови „исходи „ , концепт
нововековног друштва баш као што су то и израз „радник“,
„радна организација“.
 У нововековном концепту рада уочљив је нагласак на
„исходима“ рада као „корисне ствари“, али и на елементима
принуђености (и нужде) на које човек пристаје док „ради“ и,
стога, и нагласак на извесној дози неслободе за онога ко ради.
 Тиме се РАД доста се успешно разликује од ИГРЕ као једне од
не – радних човекових активности, где је игра као игра (и
задовољство које је исход игре) непосрени циљ човекове
активности.
 Она не настаје из нужде, већ исказује слободу избора у
човековом „битисању“.
Социологија рада и поимање рада
 Социологија рада се до сада превасходно бавила оним облицима
рада у модерном друштву чија је „инструменталност“ исказивала
тако што је рад најчешће бавио:
- рад за друге,
- рад за одређену накнаду,
- рад који је своју сврховитост исказивао у одређеним „корисним
исходима“ за оне који су организовали рад и њиме управљали и
- у „заради“ за оне који су радили.
 Многе појаве којима се социологија рада до сада бави а настале
су унутар датог НОВОВЕКОВНОГ ОБЛИКА РАДА, посебно оног
рада који одређујемо као „индустријски рад“.
 Разумљиво је што је изворни домен социологије рада био одређен
као изучавање социјалне стране „рада у индустрији“ и што је и
ова научна дисциплина до данашњих дана успостављена и као
„индустријска социологија“.
Особеностима рада у
„предисторијским „ друштвима
 Уз помоћ „историјски“ и компаративно усмерене
социологија рада ваљало би уочити и померање у
значењу рада која говоре о променљивом
културном-вредносном третману рада у појединим
епохама и у појединим друштвима.
 Већ из чињенице да из изворног значења речи
„рад“ у европским језицима (енглески „labour“,
француски „travail“, немачки „arbeit“, руски „труд“)
призилази слика „муке“, „тегобе“, могуће је
разумети дуго владајући општи став
ИЗБЕГАВАЊА РАДА, па и препуштање рада само
неким („јаднијим“) члановима друштва.
Модерне друштвене науке и појам
рада
 Тек нововековно „грађанско друштво“, уз значајну
промену помоћ „протестанске етике“ али и модерне
друштвене науке („политичке економије“ посебно),
врeдносно преиначило појам рада тако да рад може бити
универзално обележеје човека, да „радити“ не значи
неизбежно бити у невољи, да рад не мора бити „казна“
већ и начин достизања највиших људских стремљења,
па и оног спритуалног „приближавање Богу“.
 Без таквог у основи позитивног концепта рада није било
могуће доћи до модерне масовне производње, па ни до
потребног броја људи који ће у извесном смислу бити
индиферентни према самој конкретној врсти рада, који ће
бити спремни да „раде оно што се тражи и што се
плаћа“.
Модерне друштвене науке и појам
рада
 Без позитивног схватања сваког рада није било могуће
ни нововековно поједностављење и најсложенијих врста
рада којим су створени услови да практично свако може
бити укључен у процес рада.
 Тиме је отворен пут за развој оних модерних
технологија које данас већ потискују човека из сфере
рада управо зато што је његов рад предходно тако
„разложен“ да је „машина“ могла преузети да „ради“ оно
што је пре тога могао радити само човек.
 Прелаз на нововековни концепт индустријског рада био
је , рекло би се, до сада највећи „искорак“ човека у
сфери рада, чији су последице вишезначне, и позитивне и
негативне, о чему управо говоре сазнања „класичне“ и
савремене социолгије рада.
 О особеностима рада у
„прединдустријским“ друштвима.
 Занимљиво је уочити да до модерних времена
(оних које везујемо за појаву производње добара
и услуга, превасходно намењених „тржишту“,
употребу „машина“ у производњи , где је наука
битан чинилац „духа времена“, ( а то је период
који, бар у Европи, почиње негде крајем 16 века),
не налазимо израз „радник“, нити сличне изразе
који би означавали све оне који „раде“, чија је
основна друштвена улога да својом делатношћу
осигуравају „ствари“ (производе и остало) свим
члановима друштва које су им неопходне за живо
на начин примерен датом друштву.
Староегипатско друштво и однос
према раду (3300p.n.e)
У староегипатском друштву, у времену градње великих
фараонских гробница (пирамида) постоје два битна
елемента у привредном организму тог „старог
друштва“: мноштво породичних економија и
повремени велики „системи јавних радова“ ( за
уређивање водотокова и наплављених земљишта око
великих река, за градњу насеља где живе владајући
душтвени кругови или за градњу њихових огромних
граница).
 У раду на породичним економијама учествују сви
чланови породице, у складу са својим полним,
генерацијским и другим физички условљеним
особинама, укључујући ту и „главу (домаћина)
породице“
Староегипатско друштво и однос
према раду
Заједно са главом породице, у раду учествују
и особе у статусу „роба“ – неслободне особе –
којима слободно располаже „отац породице“.
Реално је претпоставити да су се и ту јављали
у основи иста својства „робовласничког рада“
која су уочена у каснијим римским
друштвима.
У систему великих јавних радова у Египту
јављају се први облици масовног рада, а
тиме и и прве форме у организовању рада.
Староегипатско друштво и однос
према раду
 „Радници“, у данашњем значењу особе која ради
„обичне послове“, постоје као „носачи“, или као
„људи из трупе“, и као „послушни“ („меру“).
 Уз њих , у раду учествују и људи од неког заната, као
и одређени круг надзорника, писара и других
извршилаца воље владара.
 Постоје, одређене форме „друштвено професионалне
поделе рада“, а постоји и одговарајућа друштвена
хијерархија учесника у процесу рада о којој говоре, на
пример, таблице за снабдевање великих „радних
експедиција“ из којих се виде значајно различита права
„вође“ експедиција, „вођа клесара“, надзорника, писара
и осталих „радника“ (Повјест рада, 47, 48)
Староегипатско друштво и однос
према раду
 Постоји особена „организација рада“ у виду „десетина“
(„фила - сличних бродским посадама) са
„предрадницима“ који распоређују и надгледају рад
„обичних“радника.
 Уочљива је привлачност тих улога, као и угледност
улоге „писар“ (евидентичара), „складиштара“,
„вратара“ и других особа од нарочитог поверења.
 „Људи из трупе“, често и из редова слободних сељака
позваних да учествују у јавним радовима, али и из
редова робова, добијали су алат и све друго што је
омогућавало њихов рад, што говори о њиховом
подређеном, неслободном статусу у таквим системима
рада.
Староегипатско друштво и однос
према раду
Статус подређености није осигуравала само
хијерахијска организација рада, већ и
особена духовна подређеност тих људи
„владару“ за кога они раде, чему служи
одговарајуће религијско деловање.
Ова наглашена улога духовне (религиозне)
контроле над радом биће присутна у свим
каснијим облицима рада у
прединдустријским друштвима.
Особености људског рада у римском
друштву. (753 p.n.e)
 Особености „робовског рада“-
 потпуно обесправљени,
 неслободни људи,
 људи којима је одузето основно људско право -
право на живот,
(какав је у савременим друштвима често рад
„логораша“, ратних заробљеника у грађанским
ратовима, рад оних који су упућивани на
„присилни рад“, рад људи који су принуђени да
живе „по туђем праву“, који су третирани као
„посед“ њиховог господара).
Особености људског рада у римском
друштву.
 Робови раде све послове, и најтеже мануелне ( у
рудницима, на пример) и најсуптилније (лекарске или
уметничке) послове за свог господара.
 Временска граница и интезитет свакодневног рада
роба зависи од воље господара и природних услова
рада (рецимо трајање дневног осветљења) и саме
физичке издржљивости роба.
 Била је слаба продуктивност робовског рада.
 Први разлог томе јесте базична незаинтересованост
роба за рад, за рационализацију рад и економичну
употребу средстава за рад.
 Робу у начелу, у начелу, лично није припадало ништа.
Особености људског рада у римском
друштву.
 Робови, с обзиром на свој положај:
- нису имали интереса да усавршавају технологију -
да уносе новине у начину рада,
- а честа потпуна искљученост господара из непосредног
управљања радом (што је такође, препуштено робовима-
надзорницима није омогућавало господарима да сами
долазе до сазнања о томе шта би се могло изменити у
технологији да би рад био ефикаснији и економичнији).
 То је вероватно објашњење за изразито мали технолошки
напредак у античким друштвима, иако су у то време у
неким областима „духовне производње“ остварени
врхунски домашаји ( у уметности , у праву – о чему говори
непролазна вредност грчке филозофије, уметности, „римског
права“ итд.).
Особености људског рада у римском
друштву.
У организацији робовског рада превладава
подела послова по:
- физичким способностима
- и према исказаним „вештинама“,
- као систем непосредно физичког надзора и
одржавања строге дисциплине у том раду .
 Нерационалност и неефикаснос тог система
физичког надзора и строге дисциплине не само у
условима робовског рада, већ и у свим другим
сличним облицима „принудног рада“ коме
понекад приибегавају и данашњи аутократични
настројени „менаџери“.
Особености људског рада у римском
друштву.
 За модерну социологију рада значајно је
сазнање о неповољном ефекту на рад и резултате
рада насилне „искорењености“ људи из
властитог животног оквира, из „цивилизације“ у
којој су социјализовани, што је било често особина
робова, посебно оних који су у тај положај
доспели у систему тзв.“дужничког ропства“.
 За наук је свакако сазнање да „робовски“
(неслободни и „принудни“) рад одузима људима,
и онима који раде и онима који господаре радом,
шансе да на дужи рок унапређују све битне
услове за људско опстајање.
Карактеристике људског рада у
феудалном друштву
 Многе од предходних поменутих слабости робовског
рада почеле су се превазилазити у времену „колоната“ у
Риму, када робови стичу све више личних права, када
неки од њих улазе у нови однос са власницима имања – у
однос закупца – где неслободне особе бар делом
привређују и у своју корист.
 Ту је створен и „прелаз“ у будуће феудално друштво“ у
ком ће многи људи „ниског рода“, у статусу кмета“ , чији
ће рад задржати многа својства неслободног рада, али са
битном разликом што је лична не слобода кмета правно
ограничена, пошто је и самовоља „господара“
ограничена, и што кмет има и „нешто своје“, макар то
било врло мало и недовољно за одржавање властитог
живота и живота своје породице.
Карактеристике људског рада у
феудалном друштву
 Особине положаја „кмета“ је било у практичној
слободи у организовању властитог рада, било да је
радио на свом малом „поседу“ у оквиру
„властелинства“, било да је био на „радној даћи“ код
властелина коме је припадао.
 Властелинство уопште није било неко велико
предузеће (Кулишер (Опћа економска повјест, 1957, I :
64) где би се могле извршити сврсисходна подела рада
и остварити нека јединствена планска организација,
него је оно конгломерат бројиних ситних „предузећа“,
који није ни у техничком нити у господарском погледу
могао показати никакав знатнијег напретка у .упоредби
са пријашњем стањем“
Карактеристике људског рада у
феудалном друштву
 Раст производње у таквом систему зависио је: -
превасходно од раста величине властелинства
крчењем шума,
-припајањем земље других властелина,
- освајањем,
-добивањем права над одређеним земљиштем од
краља и сл.
 Како се властелин временом претварао у „носиоца
ренталних права“, мењао се и начин рада кметова
јер су њихове обавезе све више биле обавезе у
новцу, а све мање у виду „радне даће“ или у
„натури“.
 Карактеристике људског рада у
феудалном друштву
 Ту су и „јединични трошкови“ производње на бази кметског
рада за власника земље били високи
-јер је он морао осигуравати сва средства за рад, -хранити кмета
док за њега ради
- и сносити знатне трошкове неефикасног превоза радне снаге
раштркане у некомпактном простору властелинства.
 За социологију рада је значајно сазнање да је:
- имовинска надређеност властелина,
- у условима одређене слободе кмета над самим процесом рада
- и фактичке искључености господара из свакодневне организације
рада,
-умањивала укупну „контролу“ властелина над његовим
„подчињенима“.
Карактеристике људског рада у
феудалном друштву
Савремени истраживачи су слична запажања
имали за односе власника и невласника у
случају великих поседа (плантажа) у
Латинској Аемерици када се дугорочно
одржавао систем са тзв. „одсутним
власником“.
Тамо где су захтеви господара били
претерани и ригидно наметнути „зависним
сељацима“, они су бежали са имања,
одлазили у градове, који су често били под
заштитом краљева.
Настајање производних заједница у
виду градских еснафа
Ту се стварају производне заједнице новог
типа, какви су били градски „еснафи“
(„цехови“, „гилде“ и сл.), у којима - уз
одређену ауторитарност „главног мајстора“ -
опстаје и знатна слобода у начину рада
осталих у тој производној заједници, што
ће омогућити нешто бржи технолошки
напредак од оног готово никаквог
технолошког напретка у економија
заснованим на „кметском раду“.
Настајање производних заједница у
виду градских еснафа
Е. Шнајдер (Industrial Sociology, 1969)
сматра да су цехови и цеховски облик рада (уз
систем кућне радиности „) претече
„фабричким системима“ као типичним
„социјалним системима“ у којима се
остварује нововековни „индустријски рад“.
За њега су то особине „заједнице
произвођача“ исте струке, релативних
стабилних унутрашњих социјалних односа
и прилично затворене према онима који не
припадају цеху.
Карактеристике производних
цеховских заједница
 Чланови цеха теже односима равноправности и солидарности
У њима постоји подела рада али превасходно на бази
„стручности“ (или боље речено „вичности“) у послу.
 Мајстор је централна фигура у том социјалном систему у коме
су јасно уобличене још и улоге калфе и шегрта.
 Мајстор има особену управљачку улогу .
 Он је власник радње, али не и алата.
 Исто тако , он ради заједно са осталима у радњи.
 Ауторитет мајстора и његова моћ почивају превасходно на
његовом „мајсторству, а не на уложеном капиталу.
 Рад је уређен доста строгим „социјалним“ али и
„техничким“правилима, како у појединачној радњи , тако и у
цеху у целини.
Карактеристике производних
цеховских заједница
Правила „цеха“ прописани су број
помоћника, број шегрта (ученика) у радњи,
солидарно се деле расположиве „сировине“
за рад, договорно се утврђују цене по којима
се робе (услуге) могу продавати.
Строга су правила за стицање „мајсторског
статуса“ и отварање нове радионце.
Предузимају се се мере против међусобне
конкуренције унутар цеха.
Карактеристике производних
цеховских заједница
 Правила рада
 која су више штитила интересе старих мајстора него
интересе младих калфи и нових мајстора,
 која су ограничавала развој појединачних радионица
и дате „струке“ (заната, „професије“) и онда када су
то реалне потребе друштва тржиле,
 када су локална тржишта морала бити замењена
националним, па и међународним тржиштем, нужно
су изазивала сукобе унутар „радионице“ (између
„калфе“ и „мајстора“), унутар цехова, између градова
и њихових окружења, па и сукобе између цехова и
њиховох дотадашњих земљаних заштитника.
Разлози који су условили појаву кућне
радиности за тржиште и
«мануфактуре»
 Надолозећа време замењују производњу за
познатог „клијента“ производњом за „тржиште“-
које се убрзано ширило, услед раста
становништва, раста бројности „боље стојећих
класа“, услед нових животних навика (људи који
хоће више удобности, поред осталог) – није
могао бити примерен рад у цеховским оквирима.
 Насупрот противљењу цехова, настајали су
пред крај епохе прединдустријских друштава
нови друштвени оквири за рад: „кућни рад“ и
„мануфактуре“.
Разлози који су условили појаву кућне
радиности за тржиште и «мануфактуре»
Иницијатори „кућне радиности“ били су
трговачки капиталисти којима је сметао
монопол цехова у областима у којима су они
видели могућност за масовну продају робе
од оне коју су нудиле цеховске радионице.
За „кућни рад“ се ангажују мајстори који су
изашли из цехова „приучени мајстори“,
људи који су живели изван градова и бавили
се одређеним занатом, често без услова за
обимнији самостални рад.
Разлози који су условили појаву кућне
радиности за тржиште и «мануфактуре»
 Њима су предузимљиви трговци осигуравали својим
средствима и својом набавком све што је било
потребно за дату производњу и од таквих мајстора
унајмљивали само њихов рад.
 Разој технологије у многим областима омогућавао је
ангажовање и мање „мајсторске“ радне снге.
 Чинило се да је таква производња економична:
- због јефтиније радне снаге,
-као и због чињенице да унајмљени радници раде у
својој кући,
- па власник средстава за рад не мора улагати средства у
радни простор.
Разлози који су условили појаву кућне
радиности за тржиште и «мануфактуре»
 Пракса је показала да „кучне радионице“ може имати само споредну,
али и не главну улогу у задовољавању растућих потреба људи.
- расутост произвођача,
- велики трошкови у снабдевању сировинама
- а потом у скупљању производа, те, посебно,
- одсуство сваке контроле над радом у „кућном систему“ и
- немогућност успостављања примерене поделе и организације
рада којом би се искористиле предности нових технологија,
чинили су систем кућног рада неадекватним и у еконимском и у
шире-социјалном смислу.
 Ипак, систем кућног рада, и то кућног рада за тржиште („за друге“),
настао је у „предвечерје“ индустријских друштава, чинио се добрим
не само за трговце који су у њима настојали превладати
монополски ограничавану производњу у цеховима, већ и за саме
„унајмњене раднике.
Добре стране кућног рада за саме
„унајмљене раднике“
 Тако се одржавало јединство простора и рада и
простора у коме теку остале породичне активности.
 „Време рада“ није у тим условима одсечено
издвојено од укупног времена у коме тече
породични живот.
 Рад окупља а не одваја чланове породице.
 Нема спољног надзора над онима који раде, нема
споља наметнутих друштвених правила рада.
 Све то омогућава да се рад саобрази онима који у
њему учествују и да га они, уз све тешкоће које сам
рад може подразумевати, доживљавају као
неизнуђену делатност.
Обележја индустријског рада
С појавом „мануфактура“ настају нови
масовни облици „најамног рада“, оног облика
рада који ће постати обик рада већине
„радних људи“ у индустријским друштвима.
 И „мануфактире“ успостављају трговачки
капиталисти - предузимачи, анагажујући
слободне мајсторе, „калфе“, а потом и моге
„приучене раднике, али тако да их стављају у
заједнички радни простор и тиме
успостављају услове за нове видове поделе и
организације рада.
Мануфактура – нови масовни
облици „најамног рада“
 Било је мануфактура које су повезивале људе
различитих струка потребних за производњу
једног сложеног производа (каква је, рецимо,
кочија) где се почетна, занатом одређена, подела
рада прилагођава једино потребама удруженог
рада у производњи већих „серија“ истог
производа.
 У таквим ситуацијама радна снага задржава
својство свестрано обучених „мајстора“, мада у
послу ти „мајстори“ сходно својој специфичној
снази, брзини, умешности учествују чешће у
неком делу заједничког посла.
Мануфактура – нови масовни
облици „најамног рада“
У мануфактурама где се здружавао рад великог броја
мајстора исте струке долазило је до изразитијег
свођења ранијих мајстора, на делимичне мајсторе, а
временом и до деквалификације је се првобитни
посао делио у „операције“ на начин који ће касније
индустрије имати као владајући принцип рада.
 Подела на власнике и не-власнике у процесу рада сада
налазимо унутар самог процеса рада, где власници,
делом непосредно а делом посредно, стврањем
„управног апарата“, руководе радом плански
расподељујући радне задатке на начин којим се
превасходно штити њихов, власнички интерес.
Мануфактура – нови масовни
облици „најамног рада“
 По Марксу, прелази у модерну индустрију онда када унутар
саме манифактуре настане потреба за производњом новх
алата за производњу (када се у мануфактура успоставе
„радионице за производњу алата“).
 Када усавршавање рада радника уступи место
усавршавање „рада“ средства за рад.
 Када се јаве „машине“ као квалитативно нови алати и
када се процес рада почне третирати као нешто
„објективно“ чијој логици морају прилагођавати и људи и
односи међу људима током рада.
 То је време превласти „технолошког детерминизма“ над
радом, из уверења да се поштовањем „технолошких
захтева“ на најефикаснији наћин постиже за друштво
потребна масовна производња.
Мануфактура – нови масовни
облици „најамног рада“
 По Е. Шнајдеру (1969), „фабрички систем“ настаје:
- из потребе предузетника - власника капитала да успостави пуну
контролу над радом,
- доводећи раднике под „исти кров“,
- одвојивши им место рада од места становања, - присвојивши
им сва средства за производњу
- као „свој капитал“ и заводећи над (слободним) радницима
строгу „технолошку дисциплину“ на бази „машинске
технологије“.
 Тако је настао нови облик нововековног „индустријског рада“
који је дао печат не само економској , већ и свим другим
сферама живота људи у модерним друштвима.
 Изучавању „људске стране“ тог индустријског рада посвећен
је највећи део досадашње социологије рада.
Битна обележја индустријског рада
Модерно време (од 18. века и надаље) у знаку
је развитка индустрије, и као велике области
производње и као владајућег „начина
производње“ који захвата практички све
сегменте друштвеног рада.
Тзв. „други талас“ цивилизације по А.
Тофлеру (1983), талас је „индустријализације
света“ чија се основна начела („законик“)
могу уочити у обликовању производње, у
обликовању простора, у основном поретку
друштва.
Битна обележја индустријског рада
 Током човекове историје дошло дошло је до премештања
основе за репродукцију материјалних услова живота људи из
тзв :
- примарног сектора (оног где производи долазе у знатној
мери непосредним искоришчавањем природе, у виду
„пољопривреде“, рибарства, лова, шумарства, ископавања руда )
 секундарни сектор (где производи настају прерадом,
обрадим , уз употребу све сложенијих технологија
преобликовања „сировина“, било да су те „сировине“ из
природе или произведене у некој предходној фази производње)
 - секундарне делатности се јављају се у виду занатске
модерне индустрије и њима прилагођених делатности.
 Тиме су створени објективни услови за битне промене у
карактеру рада.
Битна обележја индустријског рада
У друштву обележеном „примарним
сектором“ као централним простором
„друштвене репродукције“, природа је
одређујући чинилац карактер рада, али и
квалитета живота људи.
Што је природа издашнија и што друштву
припада више „земље“ ( и у смислу
територије, посебно употребљивог , плодног
земљишта), то је такво друштво моћније и
услови за живот људи релативно повољни у
односу на друга друштва.
Битна обележја индустријског рада
Рад људи је обележен претежно
једноставним физичким активностима, без
развијеније и колективном раду специфично
прилагођене организације процеса рада.
Општа организација датог друштва уједно је
и основа организације рада.
Радне улоге људи у „архајским друштвима“
једва да је могуће анализираи као посебне
друштвене улоге.
 Сложенија подела рада и
специјализација радних улога
 Услед раста становништва и ширење и
усложњавање људских заједница долази до потребе
за продуктивнијим и разноликијом производњом.
 То доводи до све сложеније поделе рада и
специјализације радних улога.
 До издвајања сфере рада као релеватно
самосталних области свеукупне репродукције
услова живота у датој заједници.
 Проучавање чинилаца, облика и последица
поделе рада спада у најзначајнија питања
социологије рада. (види Рус, Арзеншек, 1984).
 Модеран индустријски рад
 Модеран индустријски рад произашао је из
дуготрајних процеса усавршавања људског рада
путем поделе рада.
 Маркс види тај рад као резултат предходних
раздвајања производње на велике „радове“
(пољопривреду, трговину, индустрију),
 Потом на поједине гране и делатности, да би тај
процес „делења рада“ био настављен унутар
„радионице“, како би рад сваког појединца био
подређен захтевима „техничког система“
производње, али и захтевима оних који делују као
власници „радионице“
 Модеран индустријски рад
Индустријски рад - није просто рад у
индустрији као области производње (мада
историјски он лако настаје),
Већ сваки рад који обликован „индустријском
поделом рада“.
Такав рад у модерном друшву сада налазимо
у свим секторима, не само у области
индустрије (јер настају „индустријски“
уређене пољопривреда, трговина,
угоститељство, здравство, па и забава).
 Четри битна обележја
индустријског рада
 врсте поделе рада („техничке“ поделе рада)
где се појединачни радови оних који учествују
у раду своде на делимичне радне операције,
на унапред и стрикно предвиђене, прописане,
изразито међузависне „радне задатке“,
- стандардизација свих елемената рада
(предмета рада, средства за рад, као и радних
опција) чиме се у масовим размерама
обезбеђује да и производи рада буду
стандардизованих (једнобразних) особина;
 Четри битна обележја индустријског
рада
 превласт техничке компоненте („машина“,
разнолике „опреме“ или тзв. „мртвог рада“)
над људском компонентом рада (или тзв.
„живог рада“) због чега је човеков рада све
више „по мери производног система“ а не „по
мери самог човека“;
- изразитој „задужености“ (колективности)
рада и у чврстој организованости рада онх
који раде и то путем рационелне и
хијерархијски обликоване „радне
организације“
 Туренова разликовање „занатског“ и
индусријског рада
 Стваља акценат на специфичне радне
квалификације које тражи „индустријски
рад“, али где више не тражи целовито
„занатско“, знање, већ „специјализовано“
знање за одговарајуће шире или уже
дефинисане „радне задатке“ („операције“)
 осим у одељењима за одржавање погона и у
управе, већина запослених у индустрији је у
звању „оператера“, оспособљених за
„руковање“ и то за неку од операција у
„размрвљеном раду“ радном процесу.
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада
 Тофлер не говори изричито о особеностима самог
„индустријског рада, већ истиче одређујућа својства
„индустријске цивилизације“ (или, цивилизација другог
таласа“) и при том истиче њен „законик“ који садржи следећа
основна правила уређивање свих „сфера“ живота људи, па и
сфере рада:
 1) стандардизација
 2) специјализацију,
 3) синхронизацију,
 4) концетрацију
 5) максимизацију и
 6) централизацију
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - стандардизација
Када је реч о стандардизацији, у :
- стандардној опреми (мноштво истоветних
машина – рецимо, машина-предилица или
других шиваћих машина, других алата, чак и
истоветних пословних зграда, као код погона
„Coca-cole“),
- стандардним „инпутима“ – сировинама
истоветних својстава (рецимо одговарајућих
намирница за прављење Мекдоналдсових
„хамбургера“),
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - стандардизација
- стандардним поступцима рада – који се
уче у „фабрикама“ („индустријализованим“
организацијама било ког типа) приликом
непосредног припремања за дати посао, и
најзад,
- стандардизованости свих „оутпута“
(производа по јединственој и „задатој мери“ -
свега онога што као „производ“/ствар,
услуга/излази из процеса рада).
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - специјализација
О „специјализацији „ говоре најпре до
танчина разложени послови у посебне
„операције“, чак и они на први поглед
једноставни послови какав је прављење игле
или отпремање писама и оспособљеност
људи за дате „специјалности“-
Затим је реч о великој диференцираности
„радног организма“ (радне организације) где
је мноштво сектора, служби, одељења и сл.
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - специјализација
 Специјализације, диференцираност
делатности у ширем, друштвеним размерима
издвајањем елемената раније јединствених
„функција“ у нове, самосталне функције са
засебним „носиоцима“ тих функција (тако на
ример, из ранијег целовитог „подизање деце“,
које је обављала породица, издвојило се
издвојило се „предшколско васпитање у
„јаслицама“ и вртићима, образовање у
школама, обучавање за специфичан рад у
центрима за стручно оспособљавање, итд.).
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - синхронизација
 Синхронизација – је такође битно обележеје рада и
свакодневног живота људи у друштвим захваћеним
„индустрализацијом“.
 Њоме се осигурава временско слагање свих
међузависних активности.
 Из практичних сазнања да је „време новац“ настоје
се ускладити време обављања свих операција“ у
радном процесу што тражи једновремени или
строго планирани долазак на посао, планиране
паузе током рада, планиране недељне и друге
одморе, усклађени рад разноликих служби
(државних, образовних, културних, итд)
А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - концентрација
 Концентрација – говори о просторним
(„локационом“) „сабијању“ активности и
чинилаца (ресурса) од којих те активности
зависе, као што је концентрација „радног
снаге“, енергије, капитала, у новије време
информација итд. на одеђеном месту.
 Она је била услов одређених
рационализација рада, успостављање
ефикасне контроле над масовним
индустријским радом, па и услов одређеног
начина владања људима у сфери рада.
 А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - максимизација
 „Максимизација“, по Тофлеру, последица је уверења да је
„ефикасна“ проиводња великог обима, велике фирме, велики град, итд.
 То уверење произилази превасходно из потребе да се „економише“
свим „факторима производње“, да се искористи тзв. економија обима.
 Најзад, у друштву где се практично већина потреба људи задовољава
путем размене, а не производњом за властите потребе, где тржишта
траже „масу роба“, чини се нужним тежити „максимализацији“ свих
активности.
 Наравно, из криза друштва захваћених „индустрализацијом“, нарочито
након шесдесетих година 20. века, произаћи ће сазнање да „велико“
није увек и „ефикасно“.
 Штавише, јавља се нови став да је често „право“ оно што је „су мала
предузћа“ ( „нову развојну филозофију друштва „трећег таласа“ или
„постиндустријских“ друштава с краја овог миленијума).
 А. Тофлер (1983) истиче шест сфера
рада - максимизација
У својој целини „индустријски рад“, осим што
подразумева високо „размрвљен рад“ мноштво појединаца
(израз Ж. Фридман,), подразумева и стриктно управљани
рад, где управљање радом постоје не само засебна, већ и
централизована функција унутар процеса рада .
 „Гигантизација“ производње, велика улагања капитала,
велики ризици и велика зависност резултата рада од
њихове благовремене „тржишне реализације „ тражили су
централизацију управљачких активности у издвојене
„управне апарате“, како на нивоу појединачних радних
организација, тако и у размерама друштва (о чему говори,
како примећује Тофлер, централизација управљања
токовима новца путем институције „централне банке“
 Крај 20. века је у знаку значајних промена
производње
 Неке од појава које дају печат савременим
друштвима крајем 20. века, нарочити онима где се
јавља превазилажење цивилизације „
 другог таласа“ („класичне ндустријализације“)
и где настаје нова цивилизација „трећег таласа“ (по
Тофлеру) или цивилизација „информатичких
технологија“, биле су знатно раније уочене у научним
расправама које су указивале на слабости „класичног
индустријализма“.
Многе од тих упозоравајућих расправа припадају
управо домену социологије рада (студије Ж.
Фридмана и П. Навила, на пример).
 Крај 20. века је у знаку значајних промена
производње
 Проиводња по вољи купца, доводи се у питање
класична „стандардизација“.
 Строго специјализовани радници не могу ефикасно
радити за потребе врло променљивог и
„хировитог“ тржишта.
 Нова технологије не траже више онај вид
„синхронизације“ какав је тражила класична
индустрија, а људи, навикли на многе удобности,
траже и рад и услове рада који ће имати и „лични
печат“, што понекад значи да се на посао долази
када то одговара нечијем „биоритму“ или другим
навикама.
 Крај 20. века је у знаку значајних промена
производње
Са становишта „ефикасности“ рада
 испада да је боље радити у „малим фирмама“
него у „великим системима“,
 као што има више предузимљивости и
иновативности када је строго централизоана
(„бирократизовано“) управљање замењено
децентрализоаним, „партициптивним“
управљањем,
 или, чак, „ad hoc“ организацијом, тимским
радом и сл.
 Крај 20. века је у знаку значајних промена
производње
 Нова „техносфера“ (да задржимо Тофлеров израз) пред крај 20.
века није нова само по „стварима“ (по „опреми“, „harware“- у)
веч и по стилу рада, и то рада све ширег броја људи.
 И тај се рад може назвати „индустријским“, нарочито ако се
држимо оних неколико основних обележја.
 Ипак, он је у много чему нови тип рада, са неким елементима
рада из прединдустријских друштава ( какав је, рецимо, „кучни
рад“ или „персонализовани“ рад цеховских мајстора), али са
особинама индустријског рада:
-пре свега због велике улоге „машина“ (додуше, сасвим
другачијих од механичких машина са којима је почела епоха
индустријализма),
- као и због значајне међузависности свих који учествују у раду
и на неки начин „улазе“ у сферу рада.
 Крај 20. века је у знаку значајних
промена производње
 Тај нови тип рада у условима цивилизације „тречег
таласа“, мада одређеним делом, превазилази неке од
лоших последица класичног индустријског рада рецимо:
- његову „ригидност“,
 „бирократизованост“,
 извесне видове замора,
 незаинтересованости радника за сам рад, и сл.
 Неоослобађа сферу рада низа друштвених проблема који
траже и научна сазнања о суштини тих проблема и идеје
за њихово превазилажење.
 У изучавању тих проблема рада своје место свакако
има и модерна социологија рада.