Храм Вазнесења Христовог у славу Христа Сведржитеља Пантократора Манастира Високи Дечани

Стефан Урош III Дечански

Седмовенчани
(1276/1321. – 1331.)
1330. Битка код Велбужда
Нови Константин
Гробна црква Светог краља
Метохија – плодна
равница оивичена
Проклетијама и Шар
планином дуж линије Пећ-
Ђаковица – Призрен
На десној обали Дечанске
бистрице у клисури под
обронцима Стреочке
планине и планина
Калуђеровице и
Богићевице у окружењу
града Дедчана (Св. Сава)
Као и сви краљевски манастири и Високи Дечани су уживали приход великог броја села,
катуна, пашњака, шума, рибњака и привилегије од закупа са бројних тргова у српској
држави. Стефан Дечански је издао 1330. године, током зидања храма, у којој је потврдио
значајне податке: о градитељима, манастирском властелинству које је чинило географску
целину од реке Бели Дрим у метохијско-призренској котлини до Комова на данашњој
црногорској граници, од Пећи до реке Валбоне у данашњој Албанији, уз насеља у горњем
и средњем Полимљу, око Дренице, Потарја и Зете /преко 2.500 км2
Добро сачувана црква Св. Спаса у Дечанима по величини је најимпозантније дело старе српске
архитектуре (дуга 36,50 м, висока око 30 м). Као и све цркве-маузолеји у старој српској архитектури
и Дечани су мраморна грађевина са западњачким пластичним украсом. Архитекта дечанске цркве
био је фра Вита од Чучоле из »краљевог града« Котора, опат цркве Св. Марија на Гурдићу (Света
Марија код Моста).
Уметност у периоду од ступања на престо Стефана Дечанског до смрти цара Уроша, јасно се одваја
од уметности Милутинових времена и каснијих уметности моравске Србије. Географски и
друштвени оквири српске уметности били су до Милутинове смрти сигурно дефинисани. Граница
уметности поклапала се са државним границама у којима је суверено владала група краљевих
мајстора.

Од времена Дечанског и Душана,

уметност је почела да се раслојава
према друштвеном степену
наручилаца: осим владарске
уметности појављују се и црквена,
племићка и грађанска уметност,
свака са својим посебним цртама.
То шаренило постало је још
сложеније кад су у састав српске
средњовековне државе ушле и
јужне, грчке земље, са својим, опет
јако раслојеним уметностима које
су неговали мајстори разних
црквених и градских радионица.
Гравира Густава Адолфа Милера 1746. по цртежу Георгија Стојановића 1745.

Утврђења око манастира, кулу над улазом и трпезарију подигао је домаћи архитект
протомагистер Георгије, са браћом Доброславом и Николом, који су због тога што су
подигли »многе цркве у српској земљи« већ од краља Милутина добили племство и
наследни посед. По својој необичној концепцији архитектура дечанске цркве је чист,
пример касне романо-готске базилике са додатком високе куполе. Григорије Цамблак
писац житија краља Стефана Дечанског, истиче улогу архиепископа Данила II. Као главни
протомајстор францисканац Вита са бројним зидарима и клесарима из приморја и домаћи
архитекти са радницима који су подизали стамбене зграде и манастирска утврђења.
Храноје, Богоје, Драгош, Милко, Марко Маринов Гого , Анђел и Петар Ловров...
У водећим атељеима старе српске уметности
који су радили за краља, после 1321. -
промене. Доласком на престо Стефана
Дечанског, поново је дошао до изражаја
традиционални западњачки утицај. Нови
владар, иако се враћа из Цариграда,
инсистира на породичном обичају и позива
приморске мајсторе из Котора да му сазидају
и исликају надгробну цркву храм Св. Спаса у
Дечанима.
Дечани су петобродна базилика са
пространим олтарским простором,
релативно малим кубетом и високом
тробродном припратом. Вертикализам
спољашњих маса и унутрашњих просторија,
крстасти сводови, уски и високи готски
прозори, веома рашчлањени зидови и
целокупна камена пластична декорација -
запад; Од Студенице преко Бањске и Дечана
одржава се посебна традиција у српској
архитектури, на којој су инсистирали сви
истакнутији чланови династије Немањића;
сви су они понављали почетни узор,
Немањин маузолеј.
Житијна икона Св. Стефана Дечанског, Лонгин 16. век

"Боголепи храм унутра има велику

дужину и ширину а висину толику да
се утвруђују и очи оних који гледају.
Држе га стубови од мрамора, извајани,
и ишаран је разним сводовима. А
споља састављен је многочудно од
устругана мрамора црвенога и уједно
белога, и камење једнога са другим
сачлањено је дивно и најуметничкије...
тако да се велика благодет сија онима
који гледају, и увек лепота камена и
величина дају храму највећу красоту,
пошто је савршено извајан на
достојнолепност онима који су га
учинили."
Кивот Св. Стефана Дечанског, 1343.
Дечани су, поред манастира Студенице, украшени
најбогатијом и најобимнијом скулптуром у Србији.
Украс манастира Дечана је распоређен око портала,
прозорских отвора и кровног венца грађевине, а у
унутрашњости на капителима стубова и мермерном
иконостасу.
Западни портал
„Фра Вита, мали брат, протомајстор из Котора, града краљева, сазида овузи цркв светога
Пантократора господину краљу Стефану Урошу Трећему и његовому сину светлому и
превеликому и преславному господину краљу Стефану. И сазида се за 8 годишт, и доспела је
савсем цркв в лето 6843« Надвратник јужног портала
Северни портал
Которски »пикторес греци« стварају (између 1327. и 1340) најобимнији очувани
споменик српског сликарства XИВ века. По очуваном српском сликарском
потпису на дечанским фрескама мајстора Срђа, види се да је екипа сликара
била етнички мешана (у њој је могло бити Грка, Романа и Словена) - и да
назив, » пикторес греци« више означава стилску, него етничку групацију
мајстора. »Грчки« мајстори из краљевог града Котора били су као сликари
доста одвојени од цариградских атељеа и чинили су посебну групу
рутинираних занатлија који су знали до појединости источну иконографију;
ипак је њихов уметнички језик чврстих пластичних облика и живог колорита
показивао неке сродности са медитеранском касном романоготиком; смело
би се рећи да је дечанско сликарство на Балкану хронолошки најстарији
велики ансамбл онога стила који се касније назвао италовизантијским, са
једном посебном цртом словенског елемента који се испољавао нарочито у
изгледу физиономија. У сликарству које је деценијама рађено смењивали су
се многи мајстори