Professional Documents
Culture Documents
Плава гробница српски
Плава гробница српски
Плава гробница српски
• Милутин Бојић је познати српски песник, драмски писац и књижевни критичар. Рођен је 1892. године
у Београду. Похађао је Основну школу „Вук Караџић“ у Београду. Његов брат Драгољуб био је
професор геологије, а братанац Мирко Бојић новинар. Као гимназијалац прву песму је објавио у
београдском часопису "Дело". Писао је љубавне, елегичне и родољубиве песме. Своју драму "Урошева
женидба" пренео је преко Албаније и 1915. године је штампао је на Крфу.
• Ушао је у рат као студент филозофије истрошеног здравља. Мобилисан је као обвезник из
чиновничког реда. Радио је као писар у Министарству унутрашњих дела Краљевине Србије. Био је
учесник Балканских ратова 1912. и 1913. године , као и Првог светског рата. Умро је од тифуса у болници
Солуну 1917. године. Сахрањен је на солунском војничком гробљу Зејтнлик.
• Бојић је био сведок сцена када су савезнички бродови одвозили гомиле српских лешева са острва Вида
и уз звуке војничких труба спуштали их у море. Те сцене су у њему изазвале велико саосећање и
инспирисале га да напише ову дирљиву, родољубиву песму.
„Плава гробница“
Стојте, галије царске! Спутајте крме моћне, Јер проћи ће многа столећа, кô пена Зато хоћу мира, да опело служим
Газите тихим ходом! Што пролази морем и умре без знака, Без речи, без суза и уздаха меких,
Опело гордо држим у доба језе ноћне И доћи ће нова и велика смена, Да мирис тамјана и дах праха здружим
Над овом светом водом. Да дом сјаја ствара на гомили рака. уз тутњаву муклу добоша далеких.
Ту на дну, где шкољке сан уморан хвата Али ово гробље, где је погребена Стојте, галије царске! У име свесне поште
И на мртве алге тресетница пада, Огромна и страшна тајна епопеје, Клизите тихим ходом!
Лежи гробље храбрих, лежи брат до брата, Колевка ће бити бајке за времена, Опело држим, какво не виде небо јоште
Прометеји наде, апостоли јада. Где ће дух да тражи своје корифеје. Над овом светом водом!
То је храм тајанства и гробница тужна Стојте, галије царске! Буктиње нек утрну,
За огромног мрца, кô наш ум бескрајна, Веслање умре хујно,
Тиха као поноћ врх острвља јужна, А кад опело свршим, клизите у ноћ црну
Мрачна као савест хладна и очајна. Побожно и нечујно.
Стојте, галије царске! На гробљу браће моје Јер тамо, далеко, поприште се зари
Зави'те црним трубе. Овом истом крвљу што овде почива:
Стражари у свечаном опело нек отпоје Овде изнад оца покој господари,
Ту, где се вали љубе! Тамо изнад сина повесница бива.
Анализа песме
Плава гробница је објављена у збирци Песме бола и поноса 1917. у Солуну, непосредно пред песнпкову смрт. Песме
ове збирке, настајале у току рата, инспирисане су голготом српског народа, која је започела 1914. године , настављена
повлачењем преко Албаније и масовним умирањима на Крфу. То су песме бола због страдања сопственог народа, али
и песме поноса што је тај народ поднео сва страдања и био спреман да, одморен и освежен, крене у ослобађање своје
земље. Плава гробница, једна од најбољих и најпознатијих из ове предсмртне Бојићеве збирке, има историјску
основу: пева о несвакидашњем гробљу у дубинама Јонског мора, поред обала острва Крфа, где је од јануара до марта
1916. године сахрањено 4. 847 српских војника.
Песма је испевана је у облику апострофе. Има 14 строфа, а свака строфа се састоји од 4 стиха (катрени). Стил певања је
патетичан (дирљив) и узвишен. Песма је састављена из три поетске целине, од којих су прва и трећа окренуте
прошлости а друга будућности.
У првој целини влада света атмосфера, гробљански мир и свечани тон – “опело гордо држим” “над овом светом
водом”. Песник жели да заустави све галије и призове потпуни мир и тишину над тим светим местом. Страдале
војнике назива “прометејима наде” и “апостолима јада” јер нису сахрањени у земњу уз опело и присуство
најближих већ су бачени на дно мора без суза и молитви њихових најмилијих па њихове душе лутају изнад
мора тражећи свој мир. Песник жели да изврши тај чин опела и позива и природу да се умири и да тако искажу
поштовање и тугу за умрлим ратницима који почивају далеко од своје домовине за коју су се борили.
У другој поетској целини песник тражи да утихну трубеи тако искажу поштовање према великој жртви коју су
поднели страдали војниц. Те жртве зрачиће кроз “многа столећа”и биће узор будућим генерацијама које ће
наставити њиховим путе. Страдање народа је страшна тајна епопеје, то је несхватљив подвиг је нестваран као у
бајци. Та бајка ће се преносити с колена на колено и у тој бајци ће будућа покољења тражити и налазити своје
корифеје (узоре и идеале). Многи потомци палих јунака учиће из овог догађаја шта значи волети своју земљу
и поштовати је.
У трећој поетској целини песник поново тражи од галија да умину, али овога пута не само да би изразиле
поштовање већ и да би кроз тишину мртви могли да чују „хук борбене лаве“, “Како врућим кључем крв пенуша
њина / У деци што кликћу под окриљем славе“. Синови и унуци страдалих бораца настављају њихову борбу до
коначног ослобођења отаџбине и стварају нову историју Србије. Песник сада поред бола и туге изражава и
велику наду да земља која има овакве претке, који су поднели незамисливу жртву, мора да има снаге да се
ослободи и створи неку светлију будућност.
• Књижевни род: лирика
• Књижевна врста: родољубива
• Тема: Химна страдању српске војске у Првом светском рату
• Порука: Народ који је поднео оволику жртву за слободу мора то да цени и мора
да увек има снаге да ту слободу брани
Закључак
Овом песмом песник нам говори да не смемо да заборавимо наше
јунаке који су дали њихове животе за нашу слободу и отаџбину. Овај
историјски догађај морамо да преносимо са генерације на
генерацију како би очували сећање на погинуле јунаке и како би они
знали кроз шта је све Србија прошла како би опстала. Овако наши
јунаци никада неће бити заборављени и заувек ћемо их памтити.
Хвала на пажњи!