ANKSIOZNOST

OLI integrativna psihodinamska psihoterapija

 ANKSIOZNI POREMEĆAJI
• Jedni od najčešćih psihičkih poremećaja koji pogađaju osobe svih uzrasta.
• Početak se vezuje za detinjstvo i adolescenciju ili rani odrasli period (specifične fobije tokom
detinjstva, a socijalne fobije i OKP tipično tokom adolescencije).
• Nastanak paničnog poremećaja,a gorafobije i GAP-a vezuje se za rane ili srednje dvadesete
godine.
• Dominantni simptom je anksioznost.
• Anksiozni poremećaji mogu se definisati kao mentalni poremećaji kod kojih dominantan patološki
strah, koji nije posledica nekog organskog oboljenja, niti se javlja u okviru nekog psihotičnog
oboljenja.
• Strah – anksioznost
• Patologija – normalno
• Za kriterijume razlikovanja normalne od patološke anksioznosti/straha mogu se uzeti sledeći faktori:
intenzitet, trajanje (akutan/hroničan), kontekst i efekti.
• I realni i iracionalni strahovi ispoljavaju se na tri nivoa:
– emocionalnom (telesnom)
– kognitivnom - misli, procene
– ponašajnom nivou – reakcije bežanja i izbegavanja
•  
• Depresivne i anksiozne poremećaje karakteriše
visoka stopa komorbidnosti – oko 58% osoba
sa dijagnozom depresije ima i neki anksiozan
događaj tokom života. Takođe, većina ljudi sa
dijagnozom anksioznog poremećaja
zadovoljava i dijagnostičke kriterijume za
depresivni poremećaj.

• Anksiozni poremećaji su i međusobno

komorbidni (npr. panični poremećaj je
komorbidniji sa GAP-om, a manje sa OKP-om).
• Konačno, depresivni i anksiozni poremećaji
pokazuju komorbidnost i sa drugim
psihopatologijama, kao što su zloupotreba
supstanci, poremećaji ishrane i poremećaji
ličnosti.
 ANKSIOZNOST ILI STRAH
• I anksioznost i strah se mogu defiinisati kao osećanje koje je u suštini isto
i predstavlja reakciju na opasnost, ili signal koji upozorava na nju.
• Strah se odnosi na opasnost koja je jasna, poznata, spoljašnja, i ne potiče
od nekog unutrašnjeg konflikta.
• Anksioznost je reakcija na opasnost koja potiče od nekog unutrašnjeg
psihičkog konflikta.
• Ipak, da li je tako jednostavno diferencirati? Na izgled jasan strah u
podlozi može imati anksioznot (Frojdov slučaj malog Hansa, kada je u
osnovi straha od konja bio pomeranje porekla opasnosti sa oca na konja
– kastraciona anksioznost).
• „Zanemarivanje razlika između straha i anksioznosti je opravdano kada u
praksi treba da okarakterišemo brojne fenomene (npr.svejedno je da li
stanje nelagode koje dete oseća kada se odvaja od roditelja nazivamo
separacionim strahom ili separacionom anksioznošću).
 Razlike
• Anksioznost ne pomaže boljoj adaptaciji – označava nedovoljno
diferencirano, hronično emocionalno-kognitivno stanje koje se
karakteriše neprijatnim, zastrašujućim i preteranim iščekivanjem
opasnosti u budućnosti.
• Zasniva se na mehanizmu „začaranog kruga“ koji „hrani sam sebe“ i
tako se održava, pa i pojačava.
• Anksioznost se sastoji od doživljaja da se unutrašnji i spoljašnji procesi
odvijaju na način koji je nepredvidiv i ne može da se kontroliše.
• Anksioznost je praćena hroničnom prenadraženošću, kako na telesnom
planu, tako i u smislu psihičke napetosti, strepnje i preokupiranosti
sopstvenim stanjem.
• Da li je „strah“ od smrti zapravo strah ili anksioznost? Odgovor je u
njegovim karakteristikama kod svakog pojedinca.
KRITERIJUMI RAZLIKOVANJA STRAHA OD ANKSIOZNOSTI
 „Fight or flight“
Mnogi ljudi i životinje imaju uzgrađen sistem reakcije na pretnju. Hiljadama godina održava životinje u životu i to tako što
telo životinja priprema za bekstvo ili borbu. Čim mozak otkrije pretnju, u mozgu se dešavaju serije promena – one se
dešavaju sasvim automatski i nisu pod voljnom kontrolom. Sve promene se dešavaju da bi omogućile životinji da preživi i
ukoliko pretnja postoji da budu od pomoći. Ipak, simptomi koji se tom prilikom javljaju, mogu se doživeti kao neprijatni.
 ANKSIOZNI POREMEĆAJI
• Prema MKB-10 klasifikaciji u anksiozne poremećaje, odnosno u
(F40-F48) neurotske i somatoformne poremećaje i poremećaje
izazvane stresom spadaju sledeći poremećaji:
– F40 Fobični anksiozni poremećaji (u ovu grupu spadaju između ostalog i
agorafobija, socijalna fobija i jednostavna fobija)
– F41 Drugi anksiozni poremećaji (u ovu grupu spadaju, između ostalog i
panični poremećaj i generalizovani anksiozni poremećaj)
– F42 Opsesivno-kompulzivni poremećaj
– F43 Reakcija na teški stres i poremećaj prilagođavanja
– F44 Disocijativni (konverzivni) poremećaji
– F45 Somatoformni poremećaji
– F48 Drugi neurotski poremećaji
•  
 ANKSIOZNI POREMEĆAJI
• Zajedničko svim anksioznim poremećajima je
anksioznost, međutim, ono što ih razlikuje je
odgovor na pitanje „Od čega se osoba plaši?
• Etiologija – multifaktorna
• Važno pravovremeno lečenje – česta pojava
depresije, remećenje svakodnevne
funkcionalnosti osobe
• Lečenje može biti uspešno i efikasno ukoliko se
osoba na vreme obrati za pomoć.
 AGORAFOBIJA
• Agorafobija predstavlja strah od prostora ili situacija iz kojh je
bekstvo otežano ili u kojima nije moguće dobiti pomoć u
slučaju pojave simptoma koji zastrašuju osobu.
• Dijagnoza agorafobije se postavlja ukoliko postoji strah od
najmanje dve od sledećih situacija ili mesta: gužva, javna
mesta, izlazak iz kuće i samostalno kretanje ili putovanje. Za
dijagnozu je potrebno i prisustvo ponašanja izbegavanja
određenih situacija ili mesta. Treba utvrditi i da sindrom
agorafobije nije posledica opsesivnih misli ili sumanutih
ideja. U MKB-10 klasifikaciji se konceptualizuju dva oblika
agorafobije – agorafobija sa paničnim poremećajem i
agorafobija bez paničnog poremećaja.
 AGORAFOBIJA – KLINIČKA SLIKA
• Početak agorafobije je postepen i u većini slučajeva mu prethode panični
napadi manjeg ili većeg intenziteta, nepovoljni životni događaji
• Kao razlog za svoj strah osoba navodi iščekivanje da će nešto loše da se
desi u agorafobičnim situacijama. To se najčešće odnosi na simptome
straha, a naročito su upadljivi vrtoglavica i nesvestica.
• Pacijenti se boje gubitka kontrole, ludila, socijane katastrofe (obrukaću
se) ili smrti.
• Osoba izbegava situacije kojih se plaši
• Partner agorafobične osobe uglavnom ima fukciju „zaštite“ od opisanih
situacija. Češće oboljevaju žene.
• Prisutni su često još neki oblici „osiguravajućeg“ ponašanja – nošenje
tableta, vode, mobilnog telefona, proveravanje pulsa, itd.
• Kao posledica agorafobije mogu se javiti depresija ili alkoholizam
(najčešće).
 AGORAFOBIJA - nastanak
• Biološke teorije
– separacioni strah (Agorafobija nastaje kada se spusti “prag” za
aktiviranje mehanizma separacionog sraha).
– panični napadi i agorafobija
• Bračna i partnerska dinamika
– Žene „koriste“ agorafobiju kako bi svoje muževe vezale za sebe i
pridobile pažnju koja im nedostaje, dok muževi obezbeđuju
kontrolu nad partnerkama, što im donekle daje sigurnost koju
primarno nemaju
• Kognitivno-bihejvioralna tumačenja
– Klasično uslovljavanje i instrumentalno uslovljavanje
– Interoceptivno uslovljavanje (uslovnjavanje ANS – unutrašnjih
prgaa)
 Teorije o ulozi psihodinamičkih i
psiholoških faktora u nastanku agorafobije
• Pretpostavka: simptom u neurotskim poremećajima nije slučajan, već je
determinisan nesvesnim faktorima.
• 1. Klasično psihoanalitičko tumačenje: „zaštita“ agorafobične žene od
zabranjenih seksualnih poriva izbegavanjem „izlaska u svet“. Karakteristična
ambivalentnost kod agorafobičnih ćena : konflikt između želje za
pronalaženjem novog partnera / neverstvom i straha od njegovog ishoda.
• 2. Separacioni strah (Bolbi) tumači se kao prototip svakog straha, koji se može
neutralisati samo sigurnim vezivanjem za objekt. Dete je ekstremno nesigurno
u odnosu na primarne objekte i ne može da se na njih osloni. U detinjstvu se
može razviti jedan od 3 obrasca koji može voditi u pravcu agorafobije:
– Nesigurni i vrlo anksiozni roditelj se plaši da ostane sam i vezuje dete za kuću da mu
„pravi društvo“;
– Dete ostaje kod kuće zbog straha da se nešto ne dogodi roditelju dok nije kod kuće;
– Dete se plaši da će se njemu nešto strašno dogoditi dok je izvan kuće, pa ostaje kod
kuće da bi to sprečilo.
• 3. Konflikt između zavisnosti i nezavisnosti
• Zavisnost može da potiče od prezaštitničke majke koja je dete skoro
potpuno kontrolisala i „utisnula“ mu snažan osećaj da samo ne može
opstati, bez podrške i zaštite drugih. U mnogim aspektima, agorafobija može
ozgledati kao prototip zavisnog ponašanja.
• S druge strane, strah od zavisnosti je premorbidna karakteristika
agorafobičnih pacijenata, pa je konflikt između potrebe za zavisnošću i
potrebe za samostalnošću važan činilac u genezi agorafobije.
• Formulisana su 2 modela/oblika ispoljavanja u agorafobiji:
– „beskonfliktna“ zavisnost (nezadovoljene infantilne potrebe za zavisnošću) odlikuje
se preteranim vezivanjem za objekte koji mogu da pruže sigurnost;
– „konfliktna“ zavisnost – uz potrebu za zavisnošću ide i primarno nepoverenje, strah
od gubitka kontrole u interpersonalnim odnosima. Zavisnost se tu ne ispoljava lakim
vezivanjem za drugu osobu i doživljava se kao potencijalno opasno. Ekstremno je
ambivalentan u odnosu na osobu od koje zavisi.
• 4. Problemi u prihvatanju i realizovanju društvenih uloga (Wolfe)
• Agorafobična žena je vaspitavana (od strane majke) da bude
zavisna i da se oslanja na druge. Agorafobija se pojavljuje ako je
zadovoljavanje njenih potreba za zavisnošću osujećeno
(npr.bolest partnera ili namera da je napusti). U praksi često
viđamo da je agorafobiji prethodila bolest muža, njegova
onesposobljenost i sl.)
• Agorafobija se takođe dovodi u vezu sa većim teškoćama koje
žensko dete ima u odvajanju od majke tokom procesa
individuacije i separacije zbog ambivalencije u prihvatanju
ženske uloge i identiteta.
• 5. Tumačenje psihologije selfa
• Pojavljuje se kao odbrana od preplavljivanja snaćnim i
nestrukturisanim strahom, koji inače karakteriše panične
napade. Agorafobiju čine 2 komponente: fobija i vezanost
za kuću ili drugi izvor sigurnosti (čime se kompenzuje
nedostatak unutrašnjih mehanizama za regulaciju i kontrolu
anksioznosti).
• Knjučna uloga objekata je u spoljašnjem regulisanju straha
jer on sam nema mogućnost regulisanja i kontrole straha
(zbog nesposobnosti roditelja da empatišu sa detetom i da
mu pruže podržavajuću sredinu za razvoj).
 KAKO RAZLIKOVATI AGORAFOBIJU OD OSTALIH
POREMEĆAJA?

• Za agorafobiju karakterističan je strah od velikog broja mesta – strah i

izbegavanje su difuzni; u ostalim fobijama, a naročito u slučaju
jednostavnih fobija strah više fokalni.

• Agorafobična osoba se plaši da u slučaju pojave neprijatnih telesnih

simptoma neće moći lako da se izbavi sa određenog mesta, dok se
osoba sa socijalnom fobijom plaši negativne procene drugih ljudi.

• U odnosu na klaustrofobiju, agorafobičar se plaši većeg broja

situacija, a dominantni simptomi su vrtoglavica i nesvestica, dok je u
slučaju klaustrofobije dominantni simptom nedostatak vazduha i
gušenje.
 SOCIJALNA FOBIJA
• Postoje dva podtipa socijalne fobije – fokalni (diskretni) oblik koji se
odnosi na strah od jedne ili dve socijalne situacije i generalizovani
(difuzni) oblik koji podrazumeva izbegavanje najvećeg broja socijalnih
situacija.

• Prema MKB-10 dijagnoza socijalne fobije može se postaviti ukoliko se

strah pretežno odnosi na određene socijalne situacije, ako je izraženo
izbegavanje tih situacija i ako se u osnovi socijalnog straha ne nalaze
sumanute ideje ili opsesivne preokupacije.
 SOCIJALNA FOBIJA - nastanak
• Kognitivno-bihejvioralni pristup
– Iščekivanje osobe da će se obrukati, da će ostali videti da joj je
neprijatno i zato će imati negativno mišljenje o njoj.
Iščekivanje zaista i dovodi do pojave simptoma (začarani krug)
– Traumatski događaj
• Psihoanalitički pristup
– Strah od Super-ega – kada je u pitanju konflikt težnja ka
postignućem i afirmacijom i zabrana i očekivanja negativnih
posledica
– Odnos sa primarnim objektima – osećanje nedovoljnosti,
nesigurnosti
• Psihobiološki model – teorija o inhibiciji ponašanja
– Inhibicija ponašanja je odlika temperamenta. Inhibicija se
odnosi na nove i nepoznate stimuluse i može da se opservira
već tokom prve godine života
• Biološki pristup
– Hiperaktivnost simpatičkog nervnog sisitema; dopamin
(manjak)
 SOCIJALNA FOBIJA – KLINIČKA SLIKA
• Generalizovani oblik – postepen početak, vezuje se za detinjstvo; fokalni
oblik - nagli početak, kasnije u životu, uglavnom posle neke neprijatne
socijalne situacije.
• Postoji izbegavanje socijalnih situacija.
• Najčešći strahovi su: strah od javnog govora, strah od obavljanja nekih
radnji pred drugim ljudima, strah od interakcijskih situacija
• Osobe sa socijalnom fobijom izgledaju nesigurno, nespretno, napeto i
uplašeno, ne gledaju sagovornika u oči, izgovaraju kratke rečenice
(izbegavanje), ne započinju spontano razgovor.
• Ponekad se u socijalnim situacijama javljaju tremor, podrhtavanje glasa,
znojenje dlanova. Osoba se boji da će sagovornik primetiti ove simptome.
• Ove osobe su nesigurne, povučene, imaju nisko samopoštovanje, plaše se
da ispolje neslaganje, teško donose odluke, imaju potrebu da udovolje
drugima.
 U jednoj kliničkoj studiji tokom koje se 3 godine posmatralo par desetina
slučajeva socijalne anksioznosti, pokazale su se njene sledeće karakteristike
(u najmanje 50% slučajeva):
• Osoba „opaža“ neprihvatanje ili kritiku od strane drugih ljudi (obratimo pažnju da je reč opaža pod
navodnicima).
• Osoba očekuje neprihvatanje ili kritiku od strane drugih ljudi.
• Osoba ima tendenciju da se brani od (najčešće) nepostojeće kritike ili neprihvatanje od strane drugih.
• Doživljaj osobe da je manje sposobna (rečnikom klijenta manje ili nedovoljno OK) u odnosu na druge ljude.
• Ima veoma krute ideje o tome šta predstavlja zadovoljavajuće javno ponašanje (i nije u stanju da se snađe sa
„varijacijama na temu“).
• Unapred zamišlja situacije u kojima bi se mogla osramotiti (te razvija tzv. anticipatornu anksioznost).
• Preokupiranost idejom i strah od izloženosti vrednovanja od strane drugih ljudi.
• Doživljaj da nas neko posmatra („ Neko nas posmatra, ua, ua, neko nas stalno gleda…“).
• Strah od situacija u kojima će naše naglo povlačenje (prava reč je bežanje) biti primećeno i drugi će shvatiti
da imamo problem.
• Doživljaj „zarobljenosti“ u društvenoj  situaciji.
• Progresivni doživljaj diskomfora.
• Preokupiranost tuđim reakcijama na nas (mimika lica sagovornika i ostali aspekti neverbalne komunikacije
koji se češto pogrešno tumače kao „neprihvatanje“).
• Preokupiranost sopstvenim telesnim promenama tokom „kritične“ situacije (crvenjenje, znojenje, drhtanje,
promena glasa…).
 KAKO RAZLIKOVATI SOCIJALNU FOBIJU OD OSTALIH
POREMEĆAJA?
• Socijalna fobija i trema i stidljivost
• Trema može biti podsticajna, a stidljivost se javlja prilikom stupanja u kontakt ili
upoznavanja, dok se „ne probije led”, javlja se u određenim situacijama (za
razliku od generalizovanog oblika socijalne fobije) i nije praćena jačim telesnim
manifestacijama. Osnovna razlika je što trema i stidljivost ne narušavaju
funkcionalnost pojedinca.

• Socijalna fobija i agorafobija

• Razlike su u simptomima i u sigurnosnoj osobi
• Socijalna fobija i shizoidni PL
• Za shizoidni PL je karakteristično povlačenje iz socijalnih relacija, zbog
smanjenog interesovanja, njih karakteriše strah od interpersonalne bliskosti.
Оsobe sa socijalnom fobijom žele bliskost.
 JEDNOSTAVNA FOBIJA
• Jednostavne fobije se najčešće javljaju u detinjstvu,
ali postaju klinički problem znatno kasnije, iz razloga
što osoba tako organizuje život da na najmanju
meru svede mogućnost kontakta sa fobičnim
stimulusom.
• Dijagnoza jednostavne fobije se prema MKB-10
može postaviti ako je strah ograničen na određene
fobične objekte ili situacije, ako je izraženo njihovo
izbegavanje i ako se u osnovi straha ne nalaze
sumanute ideje ili opsesivne preokupacije.
 JEDNOSTAVNA FOBIJA
• Prilikom izlaganja fobičnom stimulusu osoba doživljava vrlo
intenzivan strah, koji može poprimiti oblik paničnog napada.
Za pomoć se javljaju uglavnom tek onda kada izbegavanje
više nije moguće. Potrebno je jasno odrediti od čega se osoba
plaši, jer će to odrediti postupak lečenja.

• Potipovi jednostavne fobije prema DSM-IV su

fobija od životinja, fobija od elemenata prirodnog okruženja
(grmljavina, visina, voda), fobija od krvi, povređivanja i
injekcija, fobija od određenih situacija (avion/letenje, liftovi,
tuneli, zatvoreni prostori), ostali oblici jednostavnih fobija.
 JEDNOSTAVNA FOBIJA
NASTANAK

• Bihejvioralni model
– Klasično (traumatsko uslovljavanje)
– Učenje po modelu
– Učenje prenosom informacija
– Seligman – nemaju svi stimulusi istu moć da postanu objekat fobije (to su objekti i
situacije kojisu tokom evolucije bili opasni za čoveka)
• Psihoanalitički model
– Iza svakog fobičnog objekta nalazi se strah od nečeg drugog „fundamentalnijeg“
– Prema klasičnom pihoanalitičkom tumačenju nerazrešen edipalni konflikt predstavlja
osnovu fobije – kasnije dopunjeno – u osnovi fobije se mogu naći i konflikti iz
preedipalnog perioda razvoja ili drugi oblici strahova npr. strah od Super ega.
– Mehanizmi odbrane –pomeranje i simbolizacija i izbegavanje (izbegavanje suočavanja
sa pravim izvorom straha).
• Biološki modeli
– Genetika; fobija kao urođen i biološki determinisan fenomen
 PANIČNI POREMEĆAJ

• Panični napadi opisani još u 17. veku

• Panični poremećaj se sreće češće kod žena,
vreme početka paničnog poremećaja – između
23 i 29 godina.
• Muškarci često panični poremećaj maskiraju
konzumiranjem alkohola.
 PANIČNI POREMEĆAJ - nastanak

• Etiologija je multifaktorna

• Biološki modeli
– Genetski faktori
– Neuroanatomija i patofiziologija paničnog
poremećaja – hiperventilacija, respiratorna
disfunkcija i preosetljivost na ugljen-dioksid,
disfunkcija noradrenergičkog sistema, disfunkcija
serototnergičkog sistema itd.
 PANIČNI POREMEĆAJ - nastanak
• Psihološki modeli
– Kognitivni model
– Ono što je zajedničko svim kognitivnim modelima stanjima straha
• Osoba precenjuje verovatnoću da će doći do neprijatnog ili zastrašujućeg događaja;
• Osoba precenjuje dimenzije (jačinu, sveobuhvatnosti) neprijantog ili zastrašujućeg
događaja;
• Osoba potcenjuje svoje sposobnosti i snage da izađe na kraj sa događajem;
• Osoba potcenjuje mogućnost da joj u slučaju neprilike ili problema neko drugi
pomogne.

• Za nastanak paničnog poremećaja, smatra se presudnom reakcija na panične

napade, odnosno, naknadna kognitivna obrada simtoma straha i paničnog napada –
tumačenje paničnih napada i značaj koji im se pridaje.
• Kognitivna obrada simptoma u trenutku paničnog napada – pogrešno katastrofično
tumačenje telesnih simptoma.
• Doživljaj konrole – veoma značajan.
 PANIČNI POREMEĆAJ - nastanak
– Psihodinamsko tumačenje
• Frojd - teorija transformacije seksualne energije u strah
• Konflikt između težnje ka zavisnošću i nezavisnošću + neuropsihološka
dispozicija za razvoj paničnog poremećaja; slaba reprezentcija selfa i
moćna reprezentacija drugih; problem sa odbrambenim
mehanizmima(Shear)
• Saliven – panični napadi nastaju kao posledica sasvim naglog
izneveravanja ličnosti od strane nečega na šta smo se potpuno oslanjali –
izdaje ih telo (kao i kod hipohondrijaze)

Životni događaji – U godini koja je prethodila pojavi paničnog poremećaja

obolele osobe su imale veći broj značajnih, negativnih životnih događaja –
odvajanje od značajnih osoba, gubitak bliskog člana poodce. Nekada
događaj sam po sebi nije značajan, ali je značajno negativno tumačenje
tog događaja
 PANIČNI POREMEĆAJ – KLINIČKA
SLIKA
• Panični poremećaj karakterišu panični napadi između kojih je tipično
prisutan strah od narednih paničnih napada (anticipatorna anksioznost).
• Panični napad karakteriše nagla pojava telesnih simptoma koji veoma
brzo dostignu (nekoliko minuta) vrhunac intenziteta i praćeni su snažnim
strahom od trenutne smrti, gubitka kontrole, ludila, socijalne katastrofe.
• Ponašanje za vreme napada – uznemirenost, potreba da se napusti
situacija, da se što pre potraži pomoć.
• Strah je preplavljujući u toj meri da osoba izjavljuje da ne zna šta radi i
da joj je smanjena sposobnost rasuđivanja.
• Depesonalizacija i derealizacija – zastrašujući - „kao da je u nekoj
magli”, „kao da je u nekom balonu” - ovi fenomeni ograničeni su na
panične napade i pacijenti ispoljavaju veću distanciranost u odnosu na
takve doživljaje.
 PANIČNI POREMEĆAJ - DIJAGNOZA
• Tipični telesni simptomi koji se mogu javiti tokom napada panike su:

– (1) gubljenje daha ili senzacija gušenja

– (2) vrtoglavica, osećaj nesigurnosti ili nesvestica
– (3) palpitacije ili ubrzani rad srca
– (4) drhtavica ili podrhtavanje
– (5) znojenje
– (6) gušenje
– (7) mučnina ili abdominalne tegobe
– (8) depersonalizacija ili derealizacija
– (9) utrnuće ili žmarci (parestezije)
– (10) topli ili hladni talasi i jeza
– (11) bol ili tegobe u grudima
– (12) strah od smrti
– (13) strah da će poludeti ili izgubiti kontrolu

• Prema MKB-10 dijagnoza paničnog poremećaja postavlja se u slučaju više teških

napada vegetativne anksioznosti u periodu od oko mesec dana (najmanje 3 napada
u toku 3 nedelje), pri čemu se napadi javljaju u situacijama kada ne postoji
objektivna opasnost. Moguća je anticipatorna anksioznost.
 PANIČNI POREMEĆAJ - DIJAGNOZA
• Prema DSM-V klasifikaciji ukoliko je prisutno 4 od navedenih
simptoma reč je o velikom paničnom ataku, ukoliko je prisutno
manje od 4 simptoma reč je o malom paničnom napadu.
Takođe, prema DSM-V klasifikaciji simptomi dostižu kulminaciju
u roku od 10 minuta (ukoliko je potrebno više vremena nije reč o
paničnom ataku).
• Pojedina somatska oboljenja mogu izazavati simptome koji liče
na panične napade, pa je kompletan fizikalni pregled neophodan
i obavezan.
• Panični napadi mogu se javiti usled intoksikcije marihuanom ili
stimulativnim sredstvima, a mogu biti i sastavni deo
apstinencijalnog sindroma.
 KAKO RAZLIKOVATI PANIČNI POREMEĆAJ OD
OSTALIH POREMEĆAJA?

• Panični poremećaj i socijalna fobija – ispitati od čega se osoba

plaši.
• Panični poremećaj i GAP (generalizovani anksiozni
poremećaj) – kod GAP-a nema paničnih napada, već je osoba
stalno zabrinuta, strepnja je vezana za različite teme, a ne
samo za panične napade.
• Pacijenti sa paničnim poremećajem doživljavaju simptome
vezane za vegetativni nervni sistem i plaše se trenutne smrti,
za razliku od pacijenata sa hipohondrijom čiji simptomi ne
potiču od vegetativnog nervnog sistema i pacijenti se plaše da
boluju od neke teške bolesti zbog koje će umreti u budućnosti.
 RAZLIKE IZMEĐU NAPADA PANIKE I INFARKTA
Infarkt Panični napad

BOL Može, ali i ne mora biti prisutan Bol se najčešće opisuje kao oštar

Ukoliko je prisutan opisuje se kao osećaj da

osobi neko stoji na grudima

Bol je lociran po sredini grudi i može da se širi na Bol je lociran iznad srca
levu ruku, vrat i leđa

Disanje i pritiskanje grudi ne pogoršavaju bol Disanje i pritiskanje grudi

pogoršava bol

Bol traje duže od 5-10 minuta Bol prestaje nakon 5-10minuta

PECKANJE, Ukoliko je prisutno, postoji u levoj ruci Prisutno po celom telu

TRNJENJE

POVRAĆANJE Uobičajeno Mučnina može biti prisutna, ali

povraćanje nije uobičajeno

DISANJE Ne dovodi do hiperventilacije. Može se osetiti Prisutna hiperventilacija

kratkoća daha
 GENRALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ – KLINIČKA SLIKA

• Početku oboljenja često prethode nepovoljni životni događaji,

stresovi ili traumatska iskustva.
• Razvoj poremećaja je postepen. Između početka poremećaja i
obraćanja za pomoć obično prođe dosta vremena (razlog - oboleli
se saživljava sa svojom strepnjom i veruje da mu se stanje ne
može promeniti).
• GAP karakteriše hronični, stalno prisutni strah, koji pacijent
doživljava na različite načine. Strepnja je skoro po pravilu
usmerena na nešto što bi se moglo dogoditi u budućnosti.
Strepnja se vezuje za različite oblasti života (posao, porodica,
zdravlje...) Strepnja je preterana, difuzna, stalno prisutna i
nepodložna kontroli.
 „ŠTA AKO....“

• Za svakodnevne, uobičajne aktivnosti

Uglavnom ruminacije
 GENERALIZOVANI ANKSIOZNI POREMEĆAJ -
DIJAGNOZA
• Prema MKB-10 klasifikaciji dijagnoza GAP-a se postavlja na osnovu postojanja
različitih manifestacija: 1) strepnje; 2) motorne napetosti; 3) preterane vegetativne
aktivnosti. Ukoliko su istovremeno ispunjeni kriterijumi za postavljanje dijagnoze
depresivne epizode, bilo koje fobije, paničnog poremećaja ili opsesivno-
kompulzivnog poremećaja, dijagnoza GAP se prema MKB-10 ne može postaviti.
• U DSM-V sledeći kriterijumi su obavezni za postavljanje dijagnoze:
– Patološka anksioznost i strepnja koja se određuje na osnovu
• a) Preteranosti b) učestalosti, vreme koje osoba provede u strepnji c) difuznosti tj. veći broj objekta ili tema i d)
NEMOGUĆNOSTI DA SE KONTROLIŠE
– Najmanje 3 od 6 simptoma –
• uznemirenost,
• napetost, nervoza, kao da je na ivici da pukne,
• lako zamaranje
• otežana koncentracija
• razdražljivost
• mišićna napetost, poremećeno spavanje
– traje najmanje 6 meseci
– funkcionisanje poremećeno i subjektivna patnja.
 KAKO RAZLIKOVATI GAP OD OSTALIH
POREMEĆAJA?

• GAP i Panični poremećaj – GAP se javlja ranije , karakteriše se dugačkim

„profilom” simptoma, dok je vegetativna hiperaktivnost karakteristična za panične
napade, prenadraženost CNS-a (u smislu napetosti i strepnje) je odlika GAP-a.
• Od jednostavnih fobija razlikuje ga izolovanost fobičnog straha, fokusirane
preokupiranosti fobičnim stimulusom.
• Strepnju i ruminacije u okviru GAP-a treba razlikovati od opsesivnih misli prema
sledećim kriterijumima: prisile su Ego-distone, više se doživljavaju kao nametljive,
njihov sadržaj je manje u vezi sa svakodnevnim i realnim životnim problemima,
češće imaju zastrašujući pa čak i bizaran karakter.
• GAP od hipohondrije razlikuje sledeće: osoba sa generalizovanim anksioznim
poremećajem strahuje da bi se mogla razboleti u budućnosti od neke bolesti, a ne
da je već bolesna od neke teške bolesti (hipohondrija). Takođe izostaju tipična
hipohondrijska ponašanja, kao što su na primer podvrgavanje mnogobrojnim
nepotrebnim pregledima.
• U odnosu na PTSP, kod GAPa ne postoji traumatski događaj, koji je jasno
prethodio pojavi poremećaja.
 OPSESIVNO-KOMPULZIVNI POREMEĆAJ- KLINIČKA SLIKA
• Ovaj poremećaj karakteriše prisustvo prisilnih misli i prinudnih radnji
• „normalne preokupacije” su u odnosu na morbidne preokupacije
kraće, ređe, slabije po intenzitetu, izazivaju manje nelagodnosti,
otpore i potrebu da se nelagodnost smanji ritualnim ponašanjem
• Osobe obolele od OKP prepoznaju misli kao sopstvene, iako su
nevoljne i često odvratne.
• Pacijent uviđa da je kompulzivno ponašanje bez efekta, preterano i
besmisleno. Takvo ponašanje ima za cilj da poništi nelagodnost ili da
spreči katastrofu.
• Takvo ponašanje joj oduzima dosta vremena (za dijagnozu – više od
sat vremena dnevno) i značajno negativno utiče na njen svakodnevni
život, profesionalnu i socijanu funkcionalnost.
 OPSESIVNO-KOMPULZIVNI POREMEĆAJ- KLINIČKA SLIKA

• Žene i muškarci podjednako oboljevaju od OKP

(pojedina istraživanja ipak pokazuju da veći postotak
opsesivaca čine žene), prvi simptomi OKP javljaju se
najčešće u kasnoj fazi adolescencije i na početku zrelosti
ličnosti, oboleli najčešće ostaju neoženjeni i neudati.
• Simptomi OKP su jako otporni i zahtevaju ozbiljno
lečenje.
• Ovo oboljenje spada u među najteže forme
nepsihotičnih poremećaja.
 OPSESIVNO-KOMPULZIVNI POREMEĆAJ - DIJAGNOZA

• Za postavljanje dijagnoze neophodno je prisustvo

opsesivnih misli i kompulsivnih radnji, da ove misli i
radnje okupiraju pacijenta bar 1 sat dnevno, da ga
ometaju u socijalnom, radnom i interpersonalnom
finkcionisanju i da traju dve nedelje. Prisutni su, više
ili manje, i vegetativni simptomi straha i anksioznosti.
 KAKO RAZLIKOVATI OPSESIVNO-KOMPULZIVNI
POREMEĆAJ OD OSTALIH POREMEĆAJA?

• Razlika između OKP i fobija jeste što za razliku od fobija ovde

postoji strah u odsustvu fobičnog stimulusa. Kod fobije pacijent
je sposoban da uspešno izbegne situaciju koja izaziva fobiju,
dok kod OKP to nije moguće (jer nije u pitanju spoljni stimulus).
• U odnosu na poremećaje impulsa – u kompulzijama nema
doživljaja prijatnosti.
• Razlika u odnosu na shizofreniju je u nedostatku uvida kod
shizofrenih pacijenata, dok pacijenti sa OKP imaju uvid u
preteranost ili besmislenost simptoma. Takođe, kod shizofrenije
stereotipije nemaju intelektualni kvalitet i nameru kao kod OKP.
 MEŠOVITI ANKSIOZNI I
DEPRESIVNI POREMEĆAJ
• Prisutna i anksioznost i depresivnost, pri čemu nisu
zadovoljeni kriterijumi za postavljanje dijagnoze
anksioznog ili depresivnog poremećaja.
• Glavni simptom disforija – turobno, sumorno
raspoloženje. Prisutna je zabrinutost, uznemirenost,
napetost, strah. Javlja se umor sniženo osnovno
raspoloženje, nezainteresovanost, bezvoljnost,
psihomotorna usporenost, slabljenje voljno-nagonskih
dinamizama, socijalno povlačenje, razdražljivost…
Smetnje treba da budu prisutne najmanje mesec dana.
 OLI INTEGRATIVNA PSIHODINAMSKA
PSIHOTERAPIJA ANKSIOZNOSTI I PANIKE
 ANKSIOZNOST KAO SIMPTOM
• I anksioznost i panika su simptomi – nešto na površini što izbija kada nemamo
dovoljno snage i sposobnosti da obradimo neka druga iskustva.
• Jasno je da su, kao i svi drugi simptomi, jako neprijatni i da mogu u velikoj meri
onesposobljavati ljude, ali ipak – nesvesne kalkulacije kažu – bolje da se mi
držimo simptoma, nego da se suočimo s „ružnijim“ istinama, onima koje su do
simptoma dovele.
• Kada neka od bazičnih sposobnosti nije razvijena u dovoljnoj meri ili je
blokirana, mi ćemo razvijati takozvane kontraveštine ili simptome.
• Čovek uvek nađe način da se nosi s problemom, jedino nam ostaje pitanje da li
je taj način za njega dovoljno dobar i koristan i da li mu više pomaže ili odmaže.
• Kontraveštine i simptomi- ne pomažu dovoljno. Privremeno brane čoveka od
većeg zla, ali mu nikada ne omogućavaju da sustigne ono veliko dobro kojem
teži.
• Za razumevanje i rešenje - bavimo se uzrocima problema.
• Tretman krojimo prema potrebama
pojedinca, odnosno prema nivou na kome je
problem nastao i njegovoj specifičnoj
životnoj istoriji. Ovo, naravno, važi i za sve
ostale psihičke simptome, a ne samo za
anksioznost i paniku. I kada simptomi izgledaju
slično, osnova simptoma je specifična.
 Istorijski osvrt na nastanak psihoanalitičke
teorije anksioznosti
• Frojd je verovao da kada se seksualna želja ne zadovolji, ona biva direktno pretvorena u
strah.
• Istovremeno, za glavni uzrok anksioznosti smatrao je prekid seksualnog čina – što zbog
prerane ejakulacije, mera zaštite, nejednakog libida partnera, nasilnog seksa ili neke vrste
zakočenosti u seksualnoj funkciji.
• Glavna ideja je bila da psihoanaliza u vezi s tim ne može da pomogne, jer nema dubinskog
konflikta koji datira iz detinjstva, potiskivanja koje nije bilo uspešno, pa se prvobitni problem u
svest vratio u vidu simptoma.
• Prva podela neuroza (Frojd 1894.)

• Psihoneuroze – (histerija, opsesivna neuroza i fobija i psihoza)

• Aktualne neuroze – konflikt je izazvan prilivom aktuelnih unutrašnjih podražaja, napetošću
potreba koje nisu zadovoljene (anksiozna neuroza, neurastenija)

• Frojd opisuje da je anksioznost prisutna u svim psihoneurozama, ali da se ponekada ne oseća.

 Mehanizmi vezani za razvoj histerije,
prisilne neuroze i fobije iz Frojdovog ugla
• Svaki početak je vezan za neki traumatični događaj ili nešto što je dete tako doživelo. Kada se
desi nešto toliko neprijatno da nemamo kapacitete da to podnesemo, mi se služimo
mehanizmima odbrane od toga. U zavisnosti od toga u kojoj fazi se desio problem, kakve vrste
je problem i kako smo mi do tada prošli pethodne faze razvoja, dolazi do različitih problema.
– Histerija – predstava (problema, „traumatičnog iskustva“) se potiskuje i izobličava originalnu pomisao –
ideju (vezanu za neku neprikladnu seksualnu želju) tako da je ne možemo prepoznati, a libido se
pretvara u strah;
– Prisilna neuroza u odnosu na histeriju ima i dodatni mehanizam – takođe se potiskuju i predstava i
osećanje. Predstava se izobličava tako da je ne možemo prepoznati, a doživljaj anksioznosti izostaje zbog
tog dodatnog mehanizma – poništavanja pretnje različitim kompulzivnim radnjama
– Fobija – nedozvoljena želja biva potisnuta, a potom mehanizmom pomeranja izmeštena u neki objekat li
pojavu – tako da je pretnja umanjena samom činjenicom da osoba zna čega se plaši i to može da
izbegava.
• Na ovom stadijumu razvoja svoje misli, Frojd i dalje veruje da anksioznost u svim
slučajevima nastaje direktnom transformacijom libida u strah.
 Inhibicija, simptom i anksioznost (1926)
• Frojd u ovom delu revidira i upotpunjuje svoje prethodno viđenje anksioznosti.
• Na početku pravi razliku između inhibicije i simptoma, da bi se u daljem tekstu opsežno
bavio poreklom i nastankom anksioznosti i objašnjenjem anksioznosti u okviru fobija,
prisilne neuroze i histerije. Na kraju objašnjava razliku između anksioznosti, bola i
tugovanja.
– Inhibicija je vezana za kočenje funkcije (bilo koje telesne funkcije). Nije uvek znak patologije,, dok
simptom uvek jeste. Inhibicija se odnosi na smanjenje neke funkcije, a simptom označava značajniju
promenu ili novonastale manifestacije u odnosu na tu promenu.
– Inhibicije u seksualnoj funkciji tiču se okretanja libida, odsustva psihološke spremnosti, skraćivanja
čina, odsustva ejakulacije ili orgazma. Druge pometnje se naslanjaju na perverzije i fetiše.
– Očigledna je veza između inhibicije i anksioznosti. Neke inhibicije predstavljaju napuštanje funkcije,
jer bi pojačavanje dovodilo do anksioznosti. Histerija se tiče straha od seksualne funkcije. Mnoge
opsesije predstavljaju oprez u odnosu na seksualnost, te su zbog toga fobičnog karaktera.
– Frojd kratko nabraja najvažnije čovekove funkcije koje mogu usled psihičkih razloga biti zakočene –
inhibirane i dovodi ih u vezu sa psihičkim simptomima. Kočenje funkcije vezuje za kočenja u
seksualnoj potrebi. Frojd je dugo verovao da je zakočena seksualnost uzrok potiskivanja seksualnosti
i stvaranja različitih psihičkih simptoma i gradio je dobrim delom svoju teoriju ličnosti na ovoj
pretpostavci.
 Pometnje u seksualnoj fnkciji mogu
imati sledeće oblike:
• Inhibicija u libidu (smanjenje seksualne želje)
• Manji nivo funkcionalnosti
• Seksualne igre koje ne dovode do zadovoljenja
• Seksualni čin može biti preveniran sigurnosnim merama –
sistematsko izbegavanje odnosa
• Seksualni čin može biti prekinut u startu – što dovodi do
anksioznosti
• Ili, ako je čin izveden, može imati naknadne mere poništavanja
aktivnosti – Frojd ovde posebno misli na prisilan i kompulzivan
karakter odbojnosti prema seksu. Neke osobe se kupaju da bi
se „oprale“ od prljavštine koju vezuju za seks.
 Funkcija hranjenja
• Povlačenje libida i može se manifestovati u
– prejedanju,
– kompulzivnom jedenju (što predstavlja zamenu za ljubav – ako već nema
zadovoljenja libida uz pomoć osobe, onda hrana može biti uteha),
– povraćanju (histerični simptom) - usko vezano za jaku ambivalenciju (i
nesposobnost tolerisanja ambivalencije) – osoba ima jak libido, jaku želju i jaku
zabranu za tim. Uzimanjem hrane ona na simboličan način zadovoljava želju, dok je
posledičnim povraćanjem negira.
– odbijanje hrane smatrano za psihotičan simptom jer predstavlja negaciju potrebe
bez koje ne možemo da preživimo.
• Negacija – mehanizam odbrane koji dovodi do toga da se mi osećamo kao da neki neprijatan
deo stvarnosti ne postoji – predstavlja vrlo ranu odbranu od neprijatnosti s kojima ne
možemo da se nosimo. Osobe koje su željne ljubavi, a bile su jako uskraćivane za ljubav, često
počinju na hranu da gledaju kao na zamenu za ljubav – a onda se prema njoj odnose kao da
im ne treba. Time, na štetan i paradoksalan način – preuzimaju kontrolu nad svojim životom,
uz jednu začkoljicu – ne možemo da negiramo potrebu da jedemo i da fizički opstanemo.
 Neuroze koje pogađaju
kretanje
• Izostanak kretanja je vezan za
– histeriju (konverzivne simptome koji izgledaju tako da pogađaju delove tela i imitiraju
fizičke nesposobnosti), a može biti i za
– fobiju uz pridodatu anksioznost povodom objekata (agorafobija, na primer –
onemogućava izlazak napolje).
• Neuroze koje pogađaju kretanje i koje su vezane za fobije, odnose se
prevashodno na ono što danas često srećemo kao panične napade s
agorafobijom.
• Po Frojdovom viđenju, na otvorenim prostorima seksualnost ima mnogo
mesta da se razbukta, postane očigledna i preplavi čoveka.
• Zbog straha od te zabranjene želje i izbegavamo mesta koja smo simbolički
povezali sa njenim razbuktavanjem.
• Agorafobična osoba tako često i dugo ne izlazi iz kuće – i na taj način ostaje
prividno sigurna od proboja svojih nedozvoljenih impulsa.
 Inhibicije u radu
• Smanjeno zadovoljstvo ili volja za radom – ili umor i muka ako je osoba primorana da radi.
• U različitim vrstama psiholoških problema, kočenja u radu, manifestovaće se na različite načine.
– Dok će osoba s histeričnim simptomima biti sprečena da radi naizgled fizičkom sputanošću,
– opsesivna neuroza će se ogledati u nepotrebnim odlaganjima i ponavljanjima,
– osoba koja ima određene fobije – neće moći zaista da se posveti radu jer će biti usredsređena
na izbegavanje „opasnih situacija“.
– Osoba s generalizovanom anksioznošću, biće sputana da se posveti bilo čemu, jer će je često
doživljaji tenzije i napetosti ometati u punom posvećivanju zadacima.
• Inhibicija je restrikcija u Ego funkcijama. Ego, kao centralni organizator ličnosti, „želi“ da
omogući čoveku da jede, da se kreće, da radi i da zadovoljava svoje seksualne potrebe.
Međutim, kočenje ili smanjenje tih funkcija u Egu nastaje kao posledica brojnih konflikata i
balansiranja koje Ego mora da postigne u odnosu na Id, Super-ego i spoljašnji svet.
Inhibicija u Ego funkcijama može imati različite uzroke.
• Problem u funkciji je dodeljen delu tela ili psihe koji ima posebnu seksualnu simboliku.Kada je
inhibicija izražena, mi doživljavamo teškoće u funkcionisanju. Potom se pokreću mehanizmi
odbrane, kako bi „gurnuli pod tepih” te teškoće s kojima Ego ne uspeva da izađe na kraj.
• Ako je„guranje pod tepih“ uspešno – problem ostaje pod tepihom i mi osim što smo pomalo
osiromašeni psihičkom energijom – ne razvijamo nikakav simptom.
 „Guranje pod tepih“
• Osnovni problem leži u tome što ono što je „gurnuto pod tepih“ često ne ostane
tamo – naši mehanizmi odbrane popuštaju jer nemamo dovoljno energije i snage
da se „pravimo ludi“ u odnosu na neke važne životne funkcije, planove, ciljeve – a
kada problem „izviri ispod tepiha“ – on je prerušen u simptom.
• Nikada se iz nesvesnog ništa ne vraća u originalnom obliku. Naši mehanizmi
odbrane su se potrudili da maskiraju naše probleme koje smo doživljavali kao
toliko strašne da smo po svaku cenu hteli da ih se oslobodimo. Oni su u
nesvesnom postali preobraženi, maskirani i nama neprepoznatljivi.
• Kada se vrate u svest – oni su tu i vidu simptoma – koji je, naravno, uvek
neprijatan. Ipak, logika je sledeća: simptom je manje neprijatan od originalnog
razloga iz kojeg smo nešto morali da gurnemo pod tepih jer nam je tada bilo
nepodnošljivo.
• Iz tog razloga, simptom se i dalje vidi kao nešto što je u funkciji „principa
zadovoljstva“ – kao manje od dva zla, kao nešto s čim lakše možemo da živimo
nego konflikt s Idom i razlozima za nastanak simptoma.
 Šta to znači?

• Jadni, slabašni Ego oseća se nemoćnim pod pritiskom Ida - nagona (koji nisu
neutralizovani i mentalizovani) i plaši se proboja nedozvoljenih impulsa. Ti nagonski
impulsi su nedozvoljeni iz perspektive druga dva mučitelja Ega: Super-ega, i realnosti.
• Takođe, sukob može da preraste u sukob Ega sa Super-egom. Neke inhibicije služe
samokažnjavanju. To se često manifestuje kao strah od uspeha – koji strogi Super-ego
zabranjuje.
• Superego zabranjuje uspeh kada smatra da su nedozvoljeni nagoni (Id) skaradni i da
čovek treba biti kažnjen za nabujale nagone. Zapravo, moralizatorski deo Super-ega
kaže „pošto si kriv jer si tako bludan i samo težiš zadovoljstvu, onda zaslužuješ kaznu,
to jest – ne zaslužuješ uspeh“.
• Ego, dakle, inhibira svoje funkcije – čovek se povlači, nije uspešan, nema slobodnog
protoka energije, nije zadovoljan – jer Super-ego tiraniše idejom da je za nešto kriv
(pritom, čovek nema pojma zašto je opterećen strahovima i krivicom) i da ne
zaslužuje da živi punim plućima.
 Simptom
• Simptom je znak ili zamena za zadovoljenje nagona koje je izostalo. On je posledica
potiskivanja.
• Potiskivanje počinje radom Ega, a može se nastaviti zabranom Super-ega da se poveže
s nagonskom kateksom koja je pobuđena Idom.
• Ego može ideju držati potisnutom. Ako je potiskivanje uspešno, onda nema simptoma.
• Ego je preko veze sa sistemom percepcije (vidom) povezan sa svesnim. Kada je Ego
suprotstavljen nagonskom delu (Idu) on šalje signal neprijatnosti da bi zaštitio objekat –
na omnipotentan (svemoćan) način – kroz princip zadovoljstva. Ego dakle osobi šalje
signal neprijatnosti – signalnu anksioznost – šalje osobi upozorenje da nešto nije u redu.
• U tom kontekstu anksioznost je doživljena kao prethodno pomenuto biranje manjeg zla –
dakle ona, iako neprijatna, doživljena je kao prijatnija nego ono što je potisnuto. Ego se
služi svim manevrima da očuva zadovoljstvo i izbegne bol.
• Ego, dakle, „šalje“ anksioznost čoveku da ga upozori da se mobiliše, pripremi na neku
nevolju – povratak potisnutog, da beži, da se bori ili – da potraži terapiju i otkrije o
čemu se tu zapravo radi. Naravno ceo ovaj proces je nesvestan. Čovek jedino oseća
anksioznost, pritom nemajući pojma u vezi s čim je on to zapravo anksiozan.
 Stid od
anksioznosti
• Bitan podatak za rad s ljudima, posebno onim ljudima koji se stide svojih anksioznosti, kao
da su oni krivi što su anksiozni, kao da su imali izbora Ego tretira unutrašnje i spoljašnje
neprijatnosti na istovetan način - Ego tretira unutrašnje i spoljašnje opasnosti istovetno, on
će nas terati da anksioznost tretiramo kao realan strah – da bežimo, da se borimo, u
krajnjem slučaju – ako je strah prevelik – da se zaledimo. Ovo je fiziološka stvar i nema
nikakve veze sa svesnim odlukama, izborima i namerama.
• Na spoljašnje neprijatnosti mi reagujemo bekstvom – povlačimo katekse s opasnog objekta i
težimo da se povučemo od neprijatnosti. Potiskivanje je ekvivalent takvog povlačenja.
• Naše Ja beži od opasnosti kako bi nas sačuvalo od nje. Pošto ne može zaista da pobegne, Ja
potiskuje nedozvoljene želje i teži da potisne naše zaljubljenosti, strasti ili druga vezivanja za
objekte koje Super-ego ili stvarnost smatraju neprikladnim.
• U određenju šta je neprikladno Super-ego ima glavnu reč. Dakle, ona osoba koja se, na
primer, zaljubila u sestrinog momka, osetila bi strah jer je osetila nešto nedozvoljeno, težila
bi sve to da potisne upravo da bi se oslobodila od anksioznosti povodom nedozvoljene želje.
• *Kateksa označava investiciju naše energije u neke objekte. Objekat može biti posao osoba,
cilj. Kada katektujemo objekat, to znači da smo svoj libido (želju za tim objektom) vezali i
usmerili naše interesovanje baš na taj objekat.
 Rana
prestimulisanost
• Glavni zaključak je da je Ego primarno sedište anksioznosti. Nema više
uprošćene ideje da se nezadovoljeni nagoni direktno pretvaraju u
strah. Strah je primaran. Anksioznost je primarna – ona je i razlog za
potiskivanje – koje je jednako bekstvu od opasnih situacija u realnosti!
• Po Frojdu, prva potiskivanja imamo u ranom detinjstvu, između treće i
pete, šeste godine, kada smo slabašni i nismo otporni na razna
odbijanja, nismo naučili kako da tolerišemo frustracije, nismo u
dovoljnoj meri razvili emcionalne kompetencije, nismo naučili da
zauzdamo nagone i da umilostivimo strogu savest – unutarlične
konflikte doživljavamo kao traumatične.
• Naredna potiskivanja se samo nadovezuju na ova.
• Najbitnije iz ovih Frojdovih zapažanja - prva potiskivanja potiču od
rane prestimulisanosti i odbrane od nje!
 Simptom je zamena
za potiskivanje

• Simptom se javlja kada je proces potiskivanja nepotpun ili nije ni uspeo.

Simptom je onda zamena za potiskivanje, ali redukovana, pomerena i
inhibirana zamena koju više ne vidimo kao zadovoljstvo. Taj zamenski impuls
potom ne osećamo kao zadovoljstvo, već kao prisilu.
• Potiskivanjem Ego reaguje u odnosu na nagonski impuls i, s druge strane, u
odnosu na reprezentaciju tog impulsa.
• Za razumevanje anksioznosti, poslužićemo se Frojdovima zapažanjima iz „Uvoda
u psihoanalizu“ - on pravi razliku između straha i anksioznosti
– Strah je afekat – skup osećanja + inervacije + opažanje osećanja
– Realni strah – reakcija na realnu opasnost (Ego se brani od stvarne opasnosti)
– Neurotski strah – opasnost dolazi iznutra (Ego se brani od Ida)
– Strah od nečiste savesti (Ego se brani od Super-ega)
 Neurotski strahovi

• Neurotski strah- čovek se plaši sopstvenog libida. Razlikujemo tri vrste

neurotskih strahova:
– Slobodno lebdeća anksioznost – neuroza straha
– Fobije – strah vezan za predstave
– Strah u histeriji i drugim psihoneurozama
• Razlika neurotskog od realnog straha:
– Opasnost je unutrašnja, umesto spoljašnja
– Ne prepoznajemo je svesno
• Strah (anksioznost) pokreće potiskivanje
– Ego potiskuje
– Id biva potisnut pa zato:
• Nema simptoma – problem ostaje potisnut, a mi malo osiromašeni psihičkom energijom
• Razrešenje Edipa – razrešenje problema
• Može se desiti regresija na ranije stupnjeve razvoja - prejaki konflikt može dovesto do regresije na
analni ili oralni stadijum organizacije ličnosti)
 Model konflikta i deficita
• Napad panike, Frojd i sledbenici su doživljavali kao deo anksiozne neuroze.
• Verovali su da je panični napad vezan za specifičan nesvesni konflikt: funkcije Ega su
inhibirane i povezane s anksioznošću, a ponekada dolazi do eksplozivnog i nevoljnog
pražnjenja akumulirane energije i to zovemo paničnim napadom.
• Slično u KBT: panika nastaje kada smo anksiozni oko toga što smo anksiozni, ne uspevamo da
nađemo adekvatan kanal pražnjenja, tenzija se akumulira do te mere, da nas u nekom
trenutku preplavi panika.
• Model deficita je pojam novijeg datuma i odnosi se na probleme iz graničnog spektra.
• Potiskivanje ovde nije glavni mehanizam odbrane, jer još nemamo stabilno formiranu
ličnost, već deficitarnu. Dete nije uspelo da izgradi svoj Ego kao stabilnu središnju instancu
koja balansira između Ida i Super-ega, a Self osobe nije kohezivan i zaokružen.
• U graničnom spektru dominiraju primitivniji mehanizmi odbrane poput negacije, cepanja,
projekcije, introjekcije, projektivne identifikacije i anksioznosti iz tog ranog razdoblja su
mnogo teže podnošljive i sasvim drugačijeg kvaliteta.
• I terapijski rad s njima dosta drugačiji nego s neurotičnim anksioznostima.
• U osnovi neuroze, a i mnogih drugih psihičkih poremećaja, ne nalazi se potiskivanje, već
neuspeh u potiskivanju. Ništa nije bolje od uspešnog, fleksibilnog mehanizma potiskivanja.
Sam po sebi taj mehanizam nije patogen.
 Splitting
• Ja, koje je suočeno s pritiskom može da potisne tu neprijatnost samo ako ako se
ne cepa i ako se ne cepa objekat. Da bismo potiskivali, neophodno nam je
kohezivno, celovito Ja, koje se neće pod pritiskom pocepati i pocepati predstavu
objekta nagona.
• Ako taj uslov nije zadovoljen, imamo situaciju splitting-a (cepanja), halucinacije i
acting outa (odigravanje). To su elementi patološkog koje je nemoguće potisnuti i
staviti pod kontrolu, zaključati duboko u sebi. U slučaju potiskivanja, problem
postaje unutrašnji i kao unutrašnji on biva zaključan duboko ispod praga svesti.
• U slučaju patologija gde nemamo mogućnost da se održi celovitost Ja (Ega),
nemamo kapaciteta da konflikt održimo kao unutrašnji. Ako ličnost ima
kapaciteta da održi celovitost svog Ega uprkos pritiscima i ako uspeva da konflikt
održi kao unutrašnji, u sebi uspeva da ga potisne u nesvesno, imamo posla sa
neurozom i imamo očuvan princip realnosti.
• Gde se donosi odluka da se nešto potisne, ako to nije svesno? Ko odlučuje, gde se
nalazi ta instanca odlučivanja koja odlučuje da neki sadržaj bude istisnut iz svesti?
 Ego „odlučuje“
• Ego koje doživljavamo kao nešto svesno, ima i neke svoje nesvesne delove. Ti
nesvesni delovi Ega su odgovorni za određene odbrambene mehanizme,
kojima subjekat pribegava.
• S jedne strane čovek je nešto potisnuo u sebe i ima problem zbog toga što je,
npr. neurotičan i došao je zbog toga na terapiju, po pomoć. Znači, donekle je
motivisan. Uprkos tome što je svojevoljno došao na terapiju i redovno dolazi i
što bismo s razlogom mogli da pretpostavimo da taj čovek želi da ozdravi i želi
da dođe do nesvesnog, paralelno sa tim što želi, taj isti čovek u isto vreme i ne
želi, negde pruža otpor svemu tome.
• Upravo iz nesvesnih delova Ja koji nastoje da održe kakvu-takvu ravnotežu, pa
makar ona bila neurotična ili psihotična, potiču motivi za pribegavanje otporu.
• Kada internalizujemo roditeljske zabrane, tada postoji u nama izvesna instanca
svesti, koja s jedne strane ograničava, a sa druge strane i propisuje određene
norme i ideale.
 Primitivni Super-
ego
• Danas znamo da je Super-ego nešto što se mnogo ranije organizuje i
konstituiše, nego što je Frojd mislio. Moguće je govoriti o postojanju
primitivnog Super-ega mnogo pre stupanja deteta u Edipalnu situaciju
i razrešenje te situacije (Melani Klajn).
• U subjektu postoje osnovi Super-ega koji su preedipalni-nešto
proganjajuće, persekutivno, nešto što ga jede i razjeda i to je upravo to
primitivno nad-ja. To nad-ja je vezano za primitivnu agresivnost
(„nagon smrti“). Ta agresivnost se okreće prema samom subjektu,
kako neko drugi ne bi bio povređen.
• Ta krnja savest u nama, osim što predstavlja pounutrenog policajca
(roditelja), u sebi sadrži nešto što je mnogo dublje onesposobljavajuće,
uznemirujuće i povređujuće, a to je taj besni, sirovi naboj koji je
bazično okrenut ka spolja i koji se vraća nama samima.
• Da bi čovek mogao da na adekvatan način razgraničava stvari i da
unosi kognitivni red u te stvari, neophodna je kohezivnost instanci
i stabilnost u postojanju instanci Ega i Super-ega. U svim
slučajevima gde imamo posla s cepanjem ne postoji adekvatna
ekonomika libida i dolazi do neodrživosti predstave celovitosti.
• Najvažniji koncepti Melani Klajn tiču se ranog i progoniteljskog
Super-ega koji je odgovoran za persekutivne i paranoidne
anksioznosti. Razvoj u oblasti shizo-paranoidne pozicije - gde
dejstvuju primitivni mehanizmi odbrane i živi se u svetu
parcijalnih objekata i dostizanje depresivne pozicije – kada se
čovek dovoljno pomiri s realnošću da postaje sposoban da tuguje.
Ako bismo grafički hteli da pojednostavimo Frojdova
shvatanje razvoja, mogli bismo da se (uz ograničenja)
vodimo sledećom slikom:
 Model deficita
• Kohut uvodi druge važne pojmove za razumevanje modela deficita.
• To je, za početak, pojam Selfa – konfiguracija koja je vezana za doživljaj nas
samih; i pojam selfobjekta.
• Selfobjekat bi bio onaj objekat koji se ne nalazi ni u spoljašnjem ni u
unutrašnjem svetu, već negde na granici, i predstavlja trag negujućeg i
organizujućeg prisustva drugog. Selfobjekat je nešto bez čega se raspadamo,
dekomponujemo. On ima paradoksalni status objekta koji je u funkciji
doživljaja kohezivnosti subjekta.
• Kod adikcija možemo videti sličnu strukturu odnosa selfobjekta i objekta. Na
mesto selfobjekta dolazi objekat adikcije, u odsustvu organizujućeg drugog
koji nam omogućuje da se osećamo celovitim. Umesto njega dolaze cigarete,
alkohol ili droga. Ako nam ih neko uskrati, osećamo da se raspadamo, besni
smo, anksiozni i imamo potrebu da uništimo ili sebe ili svet oko nas.
 Fuzija parcijalnih
doživljaja
• Kada selfobjekti nisu pomogli detetu da se uceli i da postane stabilno,
imamo posla s mnoštvom anksioznosti, panika i odbrana od njih. Sve
adikcije su vezane za umirivanje anksioznosti – za nadomeštanje dobrih
selfobjekata. Sve međuzavisne veze služe takođe umirivanju
anksioznosti – upotpunjavanju ličnosti. Kada ličnost nije cela, osoba je
pod stalnim pritiskom od dezintegracije i jasno je – jako je uplašena.
• Kada anksioznosti budemo sistematizovali prema kompetencijama, biće
objašnjeno da se ove rane anksioznosti tiču nemogućnosti za
neutralizaciju, mentalizaciju, celovitost i konstantnost objekta. Bez ovih
kompetencija nema zaokružene ličnosti.

• Kernberg je smatrao da iz modela deficita izlazimo kada parcijalne

doživljaje sebe i drugih uspemo da fuzionišemo.
• U početku je dete vrlo ograničeno s mogućnostima izlaženja na kraj sa
stanjima osećanja napetosti – ranih i strašnih anksioznosti. Ono što mu je
na raspolaganju su upravo primitivni mehanizmi odbrane.
• U prvim mesecima najvažniji je splitting. Subjekt se brani od tenzija i
anksioznosti, koje se mogu vezati kako za predstavu objekta, tako i za
predstavu „ja“ splitting-om, cepajući.
• Logika razvoja bi podrazumevala da subjekt sve više ojačava, sve više biva
siguran i sve više i više od okoline biva na adekvatan način prikupljen da
može polako da miri te polove i umesto primitivnih mehanizama
(splitting-a) koristi neke druge mehanizme odbrane i da se, samim tim,
progresivno sve više i više uspostavlja fuzija (jedinstvo) i to kako na nivou
subjektivnog doživljaja sebe samog, tako i na nivou objekta.
• Osnovna posledica fuzije je mogućnost neutralizacije i mentalizacije.
 Model deficita, anksioznost i
panika
• Grinakre, u skladu s prethodnim saznanjima, govori o tome da
prolongirana, nerasterećena tenzija koju je subjekt doživljavao tokom
ranog detinjstva može na specifičan način prodrmati granice Ega. Ovo
vodi ka predispoziciji za anksioznost koja je snažna, sirova i
progoniteljska. Konflikti bivaju intenzivirani, a organizujući kapaciteti
Ega oslabljeni tenzijom.
• Posledica – odrasla osoba vrlo lako biva preplavljena nagonskim
zahtevima Ida.
• Grinakre razlikuje nekoliko vrsta anksioznosti:
– Bazična anksioznost – određena afektivna posledica rane traume.
– Esencijalna anksioznost – anksioznost u periodu u kom je dete progovorilo –
povezana je s formiranjem neurotičnog simptoma.
– Sekundarna anksioznost – slabost neurotičnih odbrana, dalji doživljaj anksioznosti
i formiranje simptoma.
 Bazična
anksioznost
• Bazična/primitivna anksioznost je vezana za Ego deficit. Klijenti koji osećaju
bazičnu anksioznost su u graničnom spektru, jako narcistični, s magijskim
mišljenjem, sadomazohističnim težnjama, težnjom ka snažnom erotizovanom
transferu i idealizaciji terapeuta, preterano se koriste projekcijom i imaju sniženu
sposobnost testiranja realnosti.
• Za rad s primitivnim anksioznostima, posledicama ranog i surovog Super-ega, od
posebnog nam je značaja pojam projektivne identifikacije.
• Ona je ujedno i primitivni mehanizam odbrane i rani način komunikacije između
majke i deteta.
• Dok dete ne ume da govori, mora se služiti nekim načinom da mami prenese svoje
želje. Ono to upravo radi projektivnom identifikacijom – čini da majka oseti nešto
što ono oseća, a samo ne može da razume i obradi, i onda otcepi taj deo sebe,
„ubaci“ ga u majku i majka – ukoliko je dovoljno responzivna, razumeva poruku,
ume da umiri sebe, da umiri dete, da mu pomogne da neutralizuje i mentalizuje
svoja iskustva i prevodi, lagano, sirove sadržaje u nešto komunikabilno.
 Projektivna
identifikacija
• Projektivna identifikacija – kao mehanizam odbrane – često se sreće u radu s
klijentima iz graničnog spektra. To je odbrana od ranih, persekutornih
anksioznosti koje nastaju iz nagona smrti (destruktivnih težnji) – ubacivanjem
delova selfa u objekte – koji se tretiraju kao odbačeni delovi selfa.
Razumevanje projektivne identifikacije je važan dijagnostički pokazatelj – što
je više ima u sensama to je jasnije da je osoba iz graničnog spektra.
• Kao terapeuti imamo dovoljno jake granice da nas tuđi sirovi elementi ne
preplave – što je ponekada veoma teško, posebno kada u nas klijent ubacuje
svoje rane anksioznosti i čini da se i sami osećamo anksioznima.
• Projektivna identifikacija se u terapiji savladava našim kapacitetom za
mentalizacijom, holdingom, kontejningom i našim dobrim granicama.
• Nema tehnike, u klasičnom smislu te reči, koja tu može da pomogne. Jedino je
bitno terapeutovo podnošenje klijentovog užasa i terapeutova sposobnost da
ostane sam miran, kako bi mogao da umiri klijenta i pomogne mu da osmisli
svoja nementalizovana, necelovita iskustva.
 Signalna anksioznost ne
postoji
• Frojd je govorio o signalnoj i traumatskoj anksioznosti, gde je signalna,
zapravo, naš prijatelj – koji ukazuje na to da može da se desi opasnost –
da se nešto iz potisnutog vrati i da nas pogodi u obliku jače anksioznosti.
• Bitno je razumeti da u modelu deficita signalna anksioznost ne postoji -
signalna anksioznost zapravo razvojno dostignuće koje imamo tek s
razvojem konstantnosti objekta.
• Pre unutarpsihičke stabilnosti, svaka anksioznost – zbog slabosti Ega –
biva traumatska.
• Preterani afekti potkopavaju Ego funkcije i objektne odnose vodeći ka
repeticiji pre nego ka izbegavanju osećaja bespomoćnosti - kada je naš Ego
slab, potiskivanja su neuspešna i često nisu u dovoljnoj meri ni moguća, te
zbog toga u velikoj meri dolazi do iznenadnog proboja impulsa – bez
prethodnog upozorenja dolazi do proboja rane traumatske anksioznosti.
 Tehnika rada u modelu
deficita
• Grinakre je smatrala da skoro uopšte ne treba interpretirati.
• Klajnova je smatrala suprotno – da interpretacije treba da budu
jezgrovite.
• Opšte tačke rada u modelu deficita:
– Terapeut treba da bude čvrst i nepokolebljiv
– Radi se mnogo s projektivnom identifikacijom
– Radi se na saosećajnom pružanju podrške klijentu da prepozna značaj svojih
traumatičnih iskustava (container – contained)
– Pruža se korektivno emocionalno iskustvo
– Terapeut je ponekad direktivan – reparenting –čvrst i dobar roditelj (s
jasnim granicama) koji uči dete (klijenta) kako da se ponaša, oseća, šta je
dobro, a šta ne
– Veoma je važno strogo poštovati seting, u minut.
 Panični napadi
• Kliničke studije smatraju da klijenti koji pate od simptoma panike imaju teškoće
da moduliraju i kontrolišu svoj bes i neprijateljstvo. Napad panike često pojavi
vezano za konflikte oko neprijateljstva.
• Za neke klijente napad panike povezan je sa mislima o bolesti, smrti ili mogućnosti
da čovek poludi. Napadi panike mogu da služe kao sredstvo samokažnjavanja
kojim se neki klijenti, na nesvesnom nivou, oslobađaju od nesvesne krivice.
• Osobe sa simptomima panike su preplavljene anksioznošću dobar deo vremena.
Postoji mogućnost da funkcija njihove signalne anksioznosti ne funkcioniše
ispravno, ili da signalna upozorenja ne pomažu, jer njihove odbrane ne rade
kako treba.

• Strahovi od odvajanja od bliskih osoba i bes su centralne tačke početka napada

panike, kao i održavanja ovih problema. Od detinjstva, individua koja je sklona da
se na paničan način bori sa svojim osećanjima neadekvatnosti i idejom
nezavisnosti, ostaje zavisna kako bi ostala sigurna.
 Ljutnja okida
anksioznost
• Dete se suočava sa roditeljom koji mu pruža nedovoljnu adekvatno zaštitu i
potporu, i reaguje ljutnjom na ovakva neadekvatna ponašanja roditelja koja
doživljava kao odbijanja ili napuštanja. Ta ljutnja, odnosno bes, okida anksioznost
iz straha da će ovakvo nekonzistentno ponašanje roditelja dovesti do daljeg
slamanja veza između deteta i njih, što sve povećava dečju zavisnost koja je
prožeta strahom.
• Ponavljanja ovih začaranih krugova se dešavaju u odraslom dobu kada se fantazije
ili iskustva o prekidu veza sa roditeljima u prošlosti ponovo jave, što često biva
okinuto značajnim životnim događajima.
• Odbrane, kao što su reakciona formacija, poricanje i negiranje, pokazuju napore
osobe da se porekne bes i da se napravi bliža i jača veza sa određenim bitnim
osobama, kroz prenaglašavanje pozitivnih osećanja.
• Ali, zbog osećanja besa i ljutnje koja su barem delimično nesvesna, ove odbrane
ne uspevaju da umanje doživljenu pretnju za raspad bitnog odnosa, što vodi
početku napada panike.
 Terapijski odnos
• Psihoanalitičari mnogo ulažu u odnos sa klijentima, i smatraju da je dobar odnos na
relaciji terapeut-klijent jedna od najbitnijih stvari i da, bez uspostavljanja takvog
odnosa do promene u terapijskom procesu ne bi ni došlo.
• Klijentima koji imaju napade panike većinom je potrebna neka vrsta razuveravanja da
njihovi problemi ne mogu biti rešeni. Za psihoanalizu je od velikog značaja da umiri
klijenta, kako bi uopšte mogli da počnu da preispituju značenja svojih simptoma.
• Ako se, recimo, radi o klijentu koji je svoje napade panike povezivao sa srčanim udarom,
pre nego se obrate psihologu ili psihoterapeutu za savet, obično odu kod lekara opšte
prakse ili kardiologa. Tek kada se ispostavi da je sve u redu sa njihovim srcem, oni dođu
na terapiju. Međutim, to što je lekar rekao da je njihovo srce u redu, ne znači da se
umanjio njihov strah jer, kada nastane napad panike usled prebrzog disanja, čovek može
lako da oseti vrtoglavicu, brze otkucaje srca, i da sve to shvati kao dokaze da sa njim
nešto nije u redu.
• Zato je bitno da, u razgovoru sa ljudima koji pate od simptoma panike, uspemo da ih
edukujemo o poreklu njihove nesvestice, trnjenja ili jakog lupanja srca, kako bismo ih
umirili i pomogli im da se fokusiraju na svoje misli i istražuju nesvesne fantazije koje su
povezane sa pravim uzrokom panike.
 Panični napadi i model deficita
• Mnoge studije ukazuju da su osobe s paničnim poremećajem najčešće pretrpele
mnogobrojne životne stresore i gubitke i pod njima oslabile.
• Ima shvatanja da panični napadi mogu u pojedinim slučajevima biti zapravo zamena za
tugovanje.
• Ljudi koji nisu razvojno dostigli depresivnu poziciju, koji nisu – rečnikom OLI metoda –
dobro uspostavili celovitost i konstantnost objekta – nisu sposobni za tugovanje. Kada
im se desi značajan gubitak ili neupeh, oni mogu reagovati paničnim strahom. Ta
panika je zapravo posledica ideje/osećaja dezintegracije ličnosti.
• Ako se setimo Kohutovih selfobjekata – objekata koji nisu ni unutra niti napolju, već
negde na granici, bolje ćemo razumeti ovu pojavu. Na nivou deficita, značajni drugi se
doživljavaju kao selfobjekti – kao regulatori psihe i kao baferi za anksioznost. Ukoliko
izgubimo takav objekat, cela naša struktura postaje poljuljana.
• Pošto taj objekat nije ni unutra ni spolja i pošto ni mi sami nismo celoviti – nemamo ni
kapacitet za tugovanje. Mi možemo da tugujemo tek kada smo celi i kada su naši
značajni drugi doživljeni kao celi. Pre toga, gubitak ne može dovesti do tuge – već pre
do užasa.
• Klijenti koji razviju kliničku sliku paničnog poremećaja skloni doživljajima fragmentacije
selfa. Oni ne doživljavaju signalnu anksioznost.
 BAZIČNE EMOCIONALNE KOMPETENCIJE I
ANKSIOZNOST I PANIKA
• Anksioznost i panika nastaju kada nešto hoćemo, a nemamo resurse da do toga
dođemo.
• Resursi su kompetencije.
• Znamo da je svaka kompetencija vezana za određenu razvojnu fazu. Nedovoljna
razvijenost bilo koje od njih generiše različite anksioznosti. Jasno je da su
anksioznosti vezane za osnovnije kompetencije primitivnije od anksioznosti koje
su vezane za netoleranciju na frustraciju, nedostatak volje i inicijative.
• Pre nego što se ličnost adekvatno izgradi, mi se nalazimo, rečeno je – u modelu
deficita. Ličnost je deficitarna – fale joj neki delovi. Njen self nije dobro zaokružen
i ličnost je „klimava“. Neki koriste metafore „kuće na promaji“. Drugi kažu da su
terapije s takvim osobama kao krečenje neomalterisane kuće – čim okrečimo sve
popuca – jer iznutra nije sređeno.
 Neutralizacija i mentalizacija
• Mentalizacija je primarna sposobnost za obradu emocija. Ako ona nije izgrađena, osoba ne
razume ni sebe ni druge, pa naravno, nema kapacitet ni da razume šta joj se dešava.
Dešava joj se to da nikada nije bila adekvatno umirena.
• Mama, kako Bion kaže – ima alfa funkciju, a beba ima beta – sirove neobrađene elemente
– neuređena iskustva.
• Ako je mama deficitarna u pogledu mentalizacije i neutralizacije, ako je sama anksiozna,
depresivna, ako ne uspeva da se naštimuje s bebom – bebi će prvi meseci života izgledati
haotično i užasno – bez reda i harmonije. To je nemir koji će, ukoliko se ne upusti u
adekvatno terapiju ili korektivno emocionalno iskustvo s nekim novim „značajnim drugim“,
moći nažalost da oseća tokom celog života. Što su više oštećeni mamini kapaciteti za
razboritost i artikulaciju i štimovanje s bebom – to će beba osećati veći nemir.
• Osoba s deficitima u mentalizaciji će najpre biti anksiozna oko ideje da će sasvim poludeti,
da ima neke čudne misli, da ona misli nešto što je drugima strano, da su njene misli bizarne
(čak i kada su potpuno uobičajene).
• Anksioznosti ove vrste su anksioznosti preplavljivanja – vezane za „opsednutost“,
„nekontrolisanost“, „gubljenje razuma“ – difuzni strah od sopstvenih impulsa i mogućih
posledica. 
 „Jače je od mene“
• Osoba koja ne ume da stiša svoj nemir, kojoj zakazuju mentalizacija i neutralizacija,
najčešće će to verbalizovati kao da ju je nešto spopalo (nešto spolja – neka „zver“ – nešto
strano, nešto što nije ona, nešto što ne zna šta je) i dodavaće da je to nešto jače od nje.
• I kod mnogih drugih nedovoljnosti u kompetencijama moći ćemo da čujemo „to je jače od
mene“ – posebno kada zakaže tolerancija na frustraciju. Međutim, intenzitet straha neće
biti tako jak, niti će osoba biti tako slaba i nemoćna. Takođe, imaće mnogo toga da kaže o
svojim anksioznostima, biće jasnija, fluentnija i pričaće smislenije o svojim problemima.
Možda još važniji podatak je da će uglavnom, uz manju ili veću pomoć, umeti da pronađe
triger za anksioznost – da ispriča šta se desilo, o čemu je mislila, koje osećanje je imala
neposredno pre nego što se osetila anksioznom.

• Tehnike koje je najbolje koristiti sa osobama koje su deficitarne u pogledu mentalizacije i

neutralizacije vezane su za MBT (Mentalization based treatment) – Fonagijev
psihodinamski strukturisani metod novijeg datuma koji je i kreiran s ciljem da pomogne
osobama koje se na spektru poremećaja nalaze u modelu deficita.
• MBT je primarno kreiran kao pomoć osobama koje pate od graničnog poremećaja jer su
istraživanja pokazala da je njihov kapacitet za mentalizaciju i neutralizaciju prilično
narušen.
 MBT
• MBT predstavlja intenzivni program za nehospitalizovane pacijente, posebno namenjen osobama koje imaju
probleme samo u mentalizovanju bliskih odnosa, pa im nije potrebno bolničko lečenje.
• Oni dolaze jednom nedeljno i tom prilikom imaju i individualne i grupne seanse, kod različitih terapeuta. Osim
toga, oni ulaze u timsko sagledavanje napredovanja tretmana na svaka tri meseca. Ovakav tretman po pravilu
prolazi kroz sledeće tri faze:
1. Prva faza obuhvata samo procenu kapaciteta za mentalizovanje – kad terapeut misli da je dovoljno upoznao
kapacitete pacijenta, on otkuca svoju procenu i da je pacijentu u ruke. Zatim se o njoj diskutuje, pošto se smatra
da ovo može da potpomogne razvoj mentalizovanja kroz interakciju . Ostale funkcije inicijalne faze su: procena,
postavljanje dijagnoze, objašnjenje pacijentu moguće etiologije njegovog poremećaja, iznošenje pacijentu
programa i fokusa tretmana, donošenje „kriznog plana“ i razmatranje eventualne upotrebe lekova ;
2. U drugoj fazi, cilj svih intervencija je podsticanje rastuće sposobnosti da se mentalizuje, a kako ona odmiče,
terapeut može da koristi sve složenije tehnike ;
3. Poslednja faza, očekivano, odnosi se na pripremu za kraj intenzivnog tretmana i dogovore o daljem praćenju.
Tokom nje treba postići sledeće:
• - povećati pacijentovu odgovornost i nezavisno funkcionisanje,
• - olakšati pacijentovo pregovaranje sa „spoljnim“ organizacijama,
• - učvrstiti i pojačati stabilnost pacijentovih socijalnih odnosa,
• - zajednički razviti plan za tretman praćenja,
• - povećati pacijentovo razumevanje smisla kraja tretmana i fokusirati se na afektivna stanja povezana s gubitkom.
• U MBT-ju smatra se da terapija, pre svega zato što najčešće uključuje osobe s graničnim poremećajem
ličnosti, mora da bude organizovana oko sledećih elemenata: 1. strukture, 2. razvoja terapijskog saveza i
adekvatnog oporavka „razvojnih prekida“, 3. usmerenosti na interpersonalni i socijalni domen, 4.
ispitivanje odnosa pacijenta i terapeuta.

• U radu ne treba koristiti previše slobodnog asociranja – takav pristup nije preporučljiv za rad s osobama
granične strukture ličnosti, makar ne u početnim fazama tretmana;
• Tokom terapije, posebno za vreme početnih faza, ne treba ohrabrivati aktivne fantazije o terapeutu – ovo
potpomaže sticanje uvida u nesvesne procese, a MBT je mnogo više usmeren na svesne i presvesne;
• Mnogi klijenti su uvereni da su uvek u pravu, pa su rasprave s njima beskorisne – umesto toga, uvek bi se
trebalo pridržavati pravila o značaju povezivanja postupaka i iskaza s osećanjima koja im stoje u osnovi;
• Mnogi klijenti su uvereni da potpuno tačno znaju šta terapeut misli, pa njegovo pozivanje na sopstvenu
introspekciju može da deluje kontraproduktivno;
• Pažljivo otkrivanje terapeutovih osećanja je poželjno – za razliku od klasičnog psihoanalitičkog setinga,
terapeutu je u MBT-ju dozvoljeno da, posle pažljivog razmatranja, ponekad kaže kakva osećanja u njemu
izazivaju neki aspekti terapijskog susreta, ali ne i da govori o svom privatnom životu;
• Ne treba previše govoriti o klijentovim obrascima, treba mu pomagati da traga za sopstvenim
razumevanjem.
• Kontraindikacije za primenu MBT-ja uključuju aktuelnu emocionalnu krizu, mržnju u kontratransferu i
paniku.
 Celovitost objekta - progoniteljska
anksioznost
• Celovitost objekta je naredna kompetencija koja je ozbiljno narušena kod mnogih poremećaja
ličnosti, a posebno graničnog.
• Podsetimo se pojma ( iz klajnijanske terminologije)„progoniteljske anksioznosti“. Ona nastaje u
onom periodu kada je dete počelo da živi u svetu parcijelnih objekata i kada je počelo da opaža
dobru i lošu majku, odnosno dobru i lošu dojku. Dobra majka je ona koja neguje i hrani, a loša
majka je ona koja nije prisutna kada je detetu potrebna i ne čini detetu ono što bi ono želelo.
• Ovaj period razvoja se, prema Melani Kajn, zove shizo-paranoidna pozicija razvoja. „Shizo“
(šizma) je vezano za nemogućnost celovitog doživljaja, dok je paranoidni deo vezan za strahove
koje nemoćno dete oseća kada veruje da je majka – veštica, kao i za agresiju i mržnju koju oseća
prema njoj jer je doživljena kao loša. Ako majka nije – što bi Vinikot kazao „dovoljno dobra“, ako
preovladavaju njeni loši aspekti, dete neće moći da stekne bazično poverenje da će „sve biti ok“
i živeće u ekstremima.
• Nedosledni i agresivni, kao i ambivalentni roditelji grade pogodno tle za održavanje
progoniteljskih anksioznosti. Takođe, dete će osećati jaku anksioznost generisanu ranim i
progoniteljskim Super-egom.
• Kada se pojavi dobra majka/dojka – detetu se javlja strah što je u svojim fantazijama uništavalo
lošu majku/dojku. Odatle slede paranoidne i persekutivne anksioznosti koje su posledica
projekcije vlastite agresivnosti u spoljašnji svet.
• U odraslom dobru, na terapiji osobe bez celovitog objekta će govoriti prevashodno o
strahu od dezintegracije. To će najčešće verbalizovati kroz paranoidne elemente da
će neko da ih uništi, da će ih stići nekakva odmazda ili da će se raspasti (često bez
dovoljne mentalizacije da kažu kako i zašto).

• Kod tih osoba dominiraju mehanizmi splitinga – cepanja i projekcije. Anksioznost

nastaje kao posledice sopstvene destruktivnosti -„zlo u meni će uništiti sve dobro“.

• Dakle, rane defragmentacione anksioznosti su vezane i za deficit u celovitosti i u

mentalizaciji i neutralizaciji.
• Kod deficita u mentalizaciji i neutralizaciji pre biti verbalizovane kao strah od ludila i
potpune bespomoćnosti, dok će kod primarnog deficita u celovitosti pre biti vezane za
uništenje i raspad ličnosti.

• Tehnike: „holding”, „kontejning”, „održavanje optimalne distance”.

 Celovitost objekta-tehnike
„lepljenja doživljaja”:

• „Holding”, „kontejning”, “održavanje optimalne distance”-

Psihoanaliza
• Tehnika „Fokusiranja” (Eugen Gendling)
• „Reframing” (N.L.P.)
• „Krug ličnosti”, „testiranje validnosti uverenja”, „Đavolji
advokat”...R.E.B.T.
• „Jezički pristupi”, „Rad sa metaforama”, „igre
pojekcije”...Geštalt
• „Uzemljivanje”-Bioenergetika
• Jezički pristupi: Jedno od sredstava za razumevanje čoveka je proučavanje njegovog
jezika. Jezik neke osobe nije obavezno spontan.
• Govor je jedno od izražajnih sredstava nad kojim se kontrola može najlakše sprovoditi.
Govorom se može manipulisati tako da je ono što neka osoba pokušava da kaže
maskirano ili uvijeno u reči koje prenose drugačija značenja. Neke od ovih manipulacija
su jedinstvene kod pojedinaca.

• Centar pristupa u ovom poglavlju je na govornim šemama koje su uobičajene u

današnjem društvu i kojeg manipulacije udaljavaju od izražavanja samoga sebe. U
stvari, one se često upotrebljavaju po navici i tako smanjuju govornikovu samo-
svesnost.
• Namera pristupa je da eksperimentiše sa promenom izvesnih navika govora kao
sredstvom za povećanje svesnosti odrežene osobe i njene unutrašnje dinamike. Tipični
geštalt rad na izbegavajućim jezičkim obrascima: „menjanje to u ja”, „menjanje vi u Ja”,
menjanje „mi u ja”, „ne mogu u neću”, „treba u želim”, „mora u izabrati”, „znam u
pretpostavljam”…
• Igre projekcije 
– 1. Kada  klijent zamišlja da druga osoba  ima određena osećanja, tada
se od njega traži da utvrdi da li je u pitanju projekcija, tako što sam
klijent eksperimentiše sa tim osećanjem koje zamišlja da druga osoba
ima.
– Često klijent otkrije da zaista ima to isto osećanje koje zamišlja da vidi
u drugima.
– 2. Druga igra je igranje projekcije. Klijent koji karakteriše drugu osobu 
mora da odigra ulogu osobe koju je karakterisao. 
• Ja preuzimam odgovornost – igra
– Geštalt terapija smatra da su sva osećanja, ponašanja, senzacije i
razmišljanja akti osobe. Klijenti često otuđe ove akte koristeći „to“
govor, pasivne konstrukcije i sl. Ova tehnika podrazumeva da se od
klijenta traži da posle svake izjave doda: „… i preuzimam odgovornost
za to.“ 
• Reframing
• Svaki problem, situacija ili kriza zasniva se na pozitivnom resursu-reframing pomaže da se ponovo razmisli i
vidi šta se dešava u novom kontekstu.
• Reframing je skup tehnika u NLP , što znači reorganizaciju ili promišljanje percepcije, ponašanja,
razmišljanja i, kao rezultat toga, otklanjanja destruktivnog (anksioznog, neurotičnog, zavisnog) ponašanja.
• Reframovanje osobe se vrši pomoću govornih strategija, uticaj reči i unošenje u kartu vrednosti neke
osobe menja njegovu percepciju o njegovim kvalitetima, negativnoj situaciji koja se razvila. Postoje dve
vrste reframinga:
– Reframiranje konteksta. Ponašanju, situaciji, kvalitetu se daje novo značenje, i diferencira, gde je neželjeno ponašanje,
navika prihvatljiva i gde ne. Promjena konteksta, pristup promeni sadržaja.
– Reframiranje sadržaja . Izjavi ili poruci se daje drugačije značenje fokusirajući se na drugi deo sadržaja. Efikasnost ove
vrste reframinga u potpunosti zavisi od razumevanja onoga što konkretno sadrži problem.
• Ponašanje i pozitivna psihoterapija - reframing se koristi za promenu percepcije osobe i formiranje novih
tačaka gledišta. Psiholog nudi da gleda na osobu za svoju situaciju, traži da zamisli da je situacija slika, koju
možete pogledati tako što ćete ga uokviriti u različitim okvirima. Psihološko preobraćanje - terapeutski
efekti:
– aktiviranje identiteta klijenta;
– uključivanje kreativne komponente;
– smanjen emocionalni stres;
– formiranje alternativnog oblika ponašanja umesto neurotične.
• Uzemljivanje
• Odnosi se na psihofizički paralelizam-funkcionalni identitetu uma i tela (svaka promena
mišljenja i osećanja izaziva odgovarajuću ( funkcionalnu, fiziološku) promenu u telu), o
hroničnim mišićnim tenzijama koje nastaju kao posledica nesvesne kontrole (potiskivanja)
emocija, mišićnom „oklopu”, posledicama „oklopljavanja” na sposobnost za doživljavanje
zadovoljstva, potrebi za moći-nasuprot potrebi za zadovoljstvom.
• Posebam naglasak  ove tehnike je korišćenje ovih saznanja u učenju kreativnog odnosa prema
životu i zadovoljstvu.
• Koraci ka pozitivnoj kreativnosti: 1. Identifikaciji čoveka sa svojim telom, 2. Prihvatanju
principa zadovoljstva kao pokretača svih naših aktivnosti.3. Prihvatanju sopstvenih osećanja,
4. Jedinstvu mišljenja i osećanja i 5. Skromnosti – prihvatanju naše relativne bespomoćnosti u
univerzumu.
• Vežbe koje se u telesnim psihoterapijama koriste za povećavanje samosvesnosti,
samoekspresije i samoposedovanja. To se postiže kroz: I. Povećanje vibratornog stanja
organizma, II. Uzemljivanje osobe (doživljaj čvršćeg kontakta sa stvarnošću, “čvrsto stajanje na
svojim nogama”), III. Produbljivanje disanja, IV. Izoštravanje samosvesnosti, V. Pojačavanje
samoekspresije.
 Konstantnost objekta -
separaciona anksioznost
• Kada, u razvoju, dete dostigne stadijum konstantnosti objekta to znači da ono može
da održi pozitivnu unutrašnju sliku objekta (majke), bez obzira na zadovoljstvo ili
nezadovoljstvo. Tada je dete sposobno da toleriše kratke separacije od majke jer u
sebi ima njenu pozitivnu stabilnu mentalnu reprezentaciju. Ta sposobnost detetu
daje mogućnost da se postepeno odvaja i osamostaljuje, da može da bude i samo.
• Odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama,
težiti zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj
prisutnosti... ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku
potrebu. Takav odnos može imati i prema drugim „objektima“, koji ne moraju biti
ljudi. Prema radu, na primer.
• Sposobnost konstantnosti objekta u sebi nosi i sposobnost doživljaja celovitost
objekta. To je sposobnost doživljavanja i prihvatanja osobe kao celine. Ni jedna
osoba ne može zadovoljiti sve naše potrebe, i ne može ih zadovoljiti uvek.
 Anksioznost i emocionalna
stabilnost
• Anksioznosti vezane za emocionalnu stabilnost, posmatraćemo preko
stadijuma Margaret Maler:
– 1. faza simbioze - Anksioznost bespomoćnosti, „svemirske samoće“, „svet je prazan, bez
objekta“
– 2. faza diferencijacije sebe i objekta - Anksioznost „gušenja“, „gubljenja sebe u odnosu“
– 3. faza „ponovnog približavanja“ - Anksioznost gubljenja podrške, „nema nazad“
– 4. faza separacije - gubitak objekta, strah od samoće.
• I za ovu kompetenciju su nam od velikog značaja psihoanalitičke tehnike
holdinga i kontejninga, podnošenja i razumevanja projektivnih identifikacija –
pa tek onda interpretiranje.
• Jedna od tehnika proistekla iz OLI metoda koja se može koristiti i u radu s
klijentima i kao tehnika samopomoći vezana za anksioznosti ovog tipa – zove se
Umiritelj. Tiče se vizualizacije realne ili zamišljene osobe koja na nas ima
umirujuće dejstvo da bismo potom sami sebi govorili reči kojima nas takva
osoba umiruje. Tiče se zapravo pokušaja internalizacije umirujuće funkcije.
 Tehnike
• Konstantnost objekta-tehnike stabilizacije
mentalnih predstava
• Konstantnost odnosa-prenošenje ego funkcija kroz
identifikaciju i introjekciju i metakognitivnu
edukaciju-psihoanaliza
• Trening veština samoregulacije-Biofidbek,
autogeni trening...
• „Pijaca osobina”, „O.L.I. Protokoli”-O.L.I. Metod
• Druge Geštalt tehnike...
• Igre dijaloga
• Kada se uoči rascep u osobi geštalt coach će predložiti da klijent zauzme obe uloge
u konfliktu i vodi dijalog. Ovo je izvodljivo bilo da su u pitanju pasivna protiv
agresivne pozicije ili da je u pitanju neka osoba značajna klijentu.
• Pravljenje krugova
• U toku individualnog rada u grupi često se pojavi tema koja se tiče i ostalih članova
grupe. Klijent može biti zabrinut usled fantazija o tome šta drugi u grupi misle ili
osećaju. Coach  može predložiti klijentu da napravi krug tj. da popriča sa svakim
članom grupe o temi koja je pokrenuta. 
• Nezavršeni posao
• Svaka nekompletna celina je nazvršeni posao koji zahteva razrešenje. Ovo se
uglavnom dešava usled nerazrešenih i nepotpunih osećanja. Klijent se ohrabruje da
eksperimentiše sa završavanjem tog posla koji je ostao nezavršen. Kada postoje
neizražena osećanja prema nekome od članova grupe od klijenta se traži da ih izrazi
direktno. 
 Tolerancija na frustraciju -
anksioznost nepodnošenja
osujećenja
• Oralne – frustracija potreba za brigom i negom;
• Analne – frustracija potreba za autonomijom, privatnošću, zadržavanjem prava odluke nad
svojinom;
• Falusne – frustracija egzibicionističkih potreba, rivalskih;
• Narcistične – povreda slike o sebi ili o idealizovanom objektu ili anksioznost narcistične
povrede – strah od stida.

• Znamo da postoje brojne frustracije i netolerancije na njih i nema potrebe da ih na ovom

mestu raščlanjujemo. Za nas je sada bitno razumevanje različitih vrsta anksioznosti koje
potiču s različitih nivoa netolerisanja frustracije.
• Psihoanalitički rad s anksioznostima ovog tipa u velikoj meri se tiče rada kroz interpretaciju,
transfer, otpor i građenje tolerancije na frustraciju kroz optimalno frustriranje tokom terapije.
• KBT pravci imaju velikog uspeha kod neurotičnih ljudi sa oslabljenom tolerancijom na
frustraciju. U daljem tekstu biće opisane KBT postavke i tehnike za rad s ovim vrstama
anksioznosti.
• Tolerancija na frustraciju - tehnike podnošenja,
razužasavanja, desenzitizacije...
• „Optimalna frustracija”, „apstinencijalno pravilo”,
frustracija sa empatijom - psihoanaliza,
• Trening tolerancije na frustraciju, kognitivno
restruktuiranje, osporavanje zahteva, ideja o
nepodnošenju, analiza dobiti i štete...R.E.B.T.
• „Eksperimenti”, vizualizacija frustrirajuće
situacije...Geštalt.
• Geštalt eksperimenti: Eksperiment podrazumeva da jednostavno
isprobamo nešto. Ovde se može asimilovati veliki broj tehnika. Sve imaju
za cilj fokusiranje pažnje na suočavanje sa specifičnim temama koje se
tiču klijentovog ponašanja.
• Ovako se osoba stavlja u situacije gde se anksioznost razrešava pod
okolnostima koje su podržavajuće i u kojima se daju instrukcije koje ne
dobijamo u svakodnevnom životu u takvim situacijama.
• Eksperiment podstiče učenje dok se izvodi, a ne samo pričanje o
problemu. Takođe suočava klijenta sa stvaranjem pravog kontakta. Stvara
sigurnu kriznu situaciju u kojoj se izlazi na kraj sa anksioznošću izazivajući
događaj pod relativno sigurnim okolnostima.
• Eksperiment proširuje tehnike dostupne coachingu zato što prevazilazi
verbalizaciju. Postoji mogućnost za široku paletu varijeteta kao što su
dramatizacija, fantaziranje i maštanje, usmereno ponašanje i sl.
 Tolerancija na
ambivalenciju - anksioznost
odlučivanja, greške

• Strah od greške, od „druge strane medalje“, gubitka kontrole, ambivalentnih emocija prema
objektu.
• Anksioznost preuzimanja odgovornosti
• Ljudi koji osećaju anksioznost zbog manjka razvijenosti ove kompetencije, često se usled nje
povlače, ne smeju da rizikuju, ne umeju da se opredele, plaše se osamostaljivanja – jer svako
osamostaljivanje u sebi novi mogućnost greške.
• Među njima se često nalaze agorafobičari ili osobe opsesivnih misli koje se plaše da će izgubiti
kontrolu i nauditi sebi ili drugima – dragim i bližnjim osobama.
• Ambivalencija je jako nezgodna pošto se tiče važne odluke – da li ćemo biti samostalni ili
ćemo živeti na tuđ račun. Strah od osamostaljivanja, posebno kod dece koja su bila
prezaštićena ume da naraste do te mere da ona ostaju krajnje izbegavajuća, neasertivna, bez
dovoljno samopouzdanja, vere u sebe, poduzetnosti.
• Tehnike koje se tiču jačanja asertivnosti su dobrodošle u ovakvim situacijama.
• Tehnike iz Geštalta, koje se tiču topdoga i anderdoga takođe mogu poslužiti
prevazilaženju ambivalencije i pomirenju suprotnih osećanja (Cilj je integracija
delova u cjelinu, a polje je ponekad diferencirano na polaritete tj. delove koji su
komplementarno suprotni jedni drugima i tretiraju se kao delovi jedne iste cjeline
(„dve strane istog novčića").
– Važna je svesnost o oba polariteta i osoba je u ravnoteži i ima osećaj celovitosti tek kada oba
polariteta djeluju zajedno.
Važan koncept ličnosti je podela na „top dog/under dog“, koja zapravo predstavlja borbu
gospodara i roba. „Top dog“ predstavlja dio koji naređuje, postavlja se kao da on zna najbolje,
zauzima autoritarnu poziciju, usmerava, pun je progutanih intojekata i moranja. Za razliku od
„under dog-a“ koji je pasivan, ima izgovore i razloge za odlaganje, te predstavlja deo koji
sabotira i nema snage i moći. 
• Tehnike analize dobiti i štete mogu biti prvi korak u prevazilaženju ambivalencije.
• Jačanje motivacije za promenom je, verovatno, u direktivnijim terapijama osnovni
korak u radu s ljudima koji imaju anksioznost s ovog nivoa.
• Psihodinamski rad se sprovodi kroz transfer, interpretacije, razumevanje sekundarne
dobiti.
 Volja - anksioznost samopodrške,
istrajavanja
• Anksioznost nedostatka samopouzdanja
• Anksioznost gubitka slobode, autonomije, od toga da se bude iskorišćen, „nametnuće mi,
zarobiće me, iskoristiće me“

• Što je viša sposobnost u pitanju, to je veća mogućnost korišćenja širokog spektra tehnika. Ljudi
s problemima u ovoj kompetenciji imaju dosta analnih elemenata i najčešće su tokom razvoja
bili sputavani i nije im dozvoljavano da se razmahnu i izraze kako su želeli.
• Dodatno su vaspitavani kroz ponižavanje, pa je u terapijama s njima prisutno i dosta stida i
narcizma. Za nas je jako bitno da razumemo da su uplašeni i povodom toga da će ih i terapija
krojiti po nekom modelu, te je posebno važno dati im dosta slobode izražaja i podržavati takvu
slobodu.
• Psihoanalitički rad kroz transfer, asociranje, interpretiranje je od velike pomoći.
• Međutim i KBT tehnike „samoinstrukcija“ i „samomotivacije“ – koje se tiču učenja klijenata
kako da se pokrenu i budu „sami svoje gazde“ mogu davati odlične efekte. Efekti su posebno
dobri jer klijentima daju doživljaj kontrole i moći te utiču na jačanje samopouzdanja i pokreću
ih.
• Najčešće je najbolje kombinovati pristup, tako da prvo ide psihodinamski deo, a potom
osnaživanje klijenata da se pokrenu kroz određene modele motivacije.
• Tehnike samomotivacije
• Fokusiranje na svoje pozitivne strane
• Za raziku od nalaženja sopstvenih mana, zadatak se sastoji u tome da osoba navede odnosno
zapiše isključivo svoje dobre osobine. Ovo može biti jako teško za ljude sa niskim
samopouzdanjem jer su oni obično fokusirani samo na ono što kod sebe vide kao negativno.
Ovako se uči da se promeni fokus sa negativno na pozitivno vrednovanje sebe.
• Vođenje dnevnika svojih pozitivnih osobina
• Nakon prethodne vežbe isto to treba nastaviti i na dalje kako bi se takvo ponašanje
učvrstilo. Obično osobe sa niskim samopouzdanjem za ovakvu vežbu pomisle da nemaju šta
da napišu ili se stide, osećaju anksiozno, neprijatno. Ipak, njihov zadatak je da ukoliko se
pojave negativne misli o sebi, pokušaju da im ne dozvole da ih preplave i da uvek imaju na
umu da se usmeravaju samo na pozitivne aspekte sebe. Pritom treba pisati sve svoje
pozitivne osobine koje osobi padnu na pamet, nema ograničenja na dve ili tri. Ukoliko
osoba ne može da odredi šta je to pozitivno kod nje može pitati druge, prijatelje, rodbinu.
 Takođe, treba paziti da se pozitivni aspekti ne umanjuju rečenicama  ,,to nije ništa
posebno“ ili ,, nije vredno pisanja“. Dakle, sve je bitno i opisivati do detalja pozitivne osobine
isto kao što su uobičajeno opisivane negativne. Nikako ne dozvoliti da se osobine iz
dnevnika zaborave i nestanu iz sećanja. Kada se završi proces pisanja, potrebno je često
prelistivati i čitati dnevnik kako bi se pamćenje pozitivnih osobina učvrstilo.
 Inicijativa - anksioznost
isticanja, rivaliteta,
„kastraciona anksioznost“
• „Kastraciona“ anksioznost - „poniziće me“, „skinuće me sa položaja“, „kazniti
zbog štrčanja, egzibicionizma, pretenzija na nešto što mi ne pripada...“.
• Anksioznost rivalstva, poraza, „impotencije“, simbolizacija „manjeg penisa“,
„rival će me pobediti i poniziti“.
• Anksioznost narcističke povrede

• Tehnike za ovu kompetenciju su takođe brojne. Od Frojdovog klasičnog i

psihoanalitičkog postklasičnog prorađivanja Edipalnog kompleksa – kroz
transfer, otpor, interpretacije, slobodne asocijacije – do KBT tehnika
osporavanja iracionalnih misli, zadavanja domaćih zadataka, podsticanja
asertivnosti, vežba protiv stida, vežba za javni nastup i svih ostalih
varijeteta koju uključuju podsticaj samopokazivanja i jačanja
samopouzdanja oko samopokazivanja.
• Vežba protiv stida
• Ukoliko želimo da se oslobodima stida treba što više da
pričamo o stvarima kojih se stidimo. Kada ih iznesemo na
videlo, često shvatimo da one nisu tako strašne ni nama, a ni
drugim ljudima.
• Ljudi vole otvorene osobe, a otvorenost podrazumeva da
priznamo i sopstvene nedostatke.
• Što ih više priznajemo sebi i drugima, to ih lakše pretvaramo
u prednosti. Kada stid čuvamo za sebe, poput mračne tajne,
mi ga, zapravo, hranimo. Ukoliko se odvažimo da ga
podelimo s drugima, mi ga se, u stvari, odričemo.
 ANKSIOZNOST IZ UIGLA REBT-a
• Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti da ljudi nisu
uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i
filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja.
Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz
spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.
• Misli o određenim događajima i značenje koji im sami pripisujemo
su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj i
naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi.
• Veza izgleda ovako: nešto, za nas bitno, se desilo. Mi tome što se
desilo pridajemo određena značenja, mislimo o tome na određen
način i sebi govorimo nešto o tome što se desilo. Taj unutrašnji
govor, i određenje značenja koje za nas ima događaj koji se desio,
stvaraju naše emocije povodom tog događaja i definišu naše
ponašanje u odnosu na njega.
• Kada klijenti dođu na terapiju oni, u glavnom, ne postavljaju
stvari ovako kako smo ih mi opisali. Klijenti se uglavnom žale ili
na određene događaje, ili na negativne emocije i senzacije koje
doživljavaju. I pretežno smatraju da određeni događaji direktno
izazivaju negativne emcocije kod njih. U svakodnevnom životu
često čujemo izjave tipa „ljut sam jer vičeš na mene“.
• Kada takvu osobu pitamo šta ju je naljutilo, krivac će biti
sagovornik koji je vikao. Međutim, postavka REBTa je da
sagovornik ne može da izazove nečiju ljutnju, već da sami
svojim tumačenjima doprinosimo da se ljutimo povodom
nečega tako što ćemo razmišljati na određeni način.
• U ovom primeru, kada neko viče, ljudi su sklonu da smatraju da je
to drsko i, zato što im to ne prija, oni sami sebe unervoze i naljute
misleći otprilike „ko si ti da ti vičeš na mene, ti apsolutno ne smeš
tako da se ponašaš, ko to je dao za pravo da urlaš na mene“. Tada
ljudi postave jedan nerealističan zahtev svom sagovorniku, koji je
taj sagovornik već unapred prekršio. Dakle, zahtev je – ti
apsolutno ne smeš da vičeš na mene, dok sagovornik upravo to
radi.
• Kada stvari postavimo tako da zahtevamo nešto, a to nešto se ne
ispuni, mi povodom tog nečega doživljavamo takozvane nezdrave
emocije. Događaji, sami po sebi, nemaju moć da utiču na nas,
naše misli, da stvaraju naše emocije i definišu naša ponašanja.
 „Vruće“ i „hladne misli“
• Naspram „vrućih“, mi imamo i takozvane „hladne misli“, kada mislimo na trezven,
odnosno racionalan način.
• Racionalno mišljenje ne podrazumeva zahtevanje nečega za šta inače ne možemo da
imamo garancije.
• Pandan ovoj situaciji ljutnje ne bi bilo osećanje sreće što neko viče na nas, jer bi to bilo
vrlo neprikladno.
• Pandan ljutnji, kao posledici vrućeg mišljenja (zahtevanja) bi bilo nezadovoljstvo kao
posledica hladnog, odnosno trezvenog mišljenja. Umesto zahteva da neko ne viče na nas,
iako on upravo to radi, racionalnija misao bi bila, ne sviđa mi se što vičeš na mene, iako to
radiš, osećam se nezadovoljno i planiram da uradim nešto po tom pitanju (odšetam,
sačekam da se smiriš, pa da počnem normalno da razgovaram sa tobom itd).
• Vruće i hladne kognicije nije uvek lako otkriti i razlikovati. Retko ko misli u tako jasnim
terminima dok doživljava neku snažnu emociju. Češće je naš pogled na svet koji boji naše
mišljenje spakovan u neku vrstu „podrazumevajućih pojmova“, automatskih misli koje nisu
sasvom razlučene jedne od drugih. Iz toga razloga je početnicima, uglavnom, potreban
vodič koji je iskusan u prepoznavanju životnih filozofija ili terapeut da ih tome nauči.
 Mi pravimo anksioznost
• Anksioznost, prema konceptima REBT-a, ne nastaje, već je mi sami pravimo.
Možemo da se složimo da biološka osnova anksioznosti postoji. Naš odgovor, kada
polazimo od teorije REBT-a, na pitanje o poreklu anksioznosti je da je mi sami sebi
pravimo. Činimo sebe sami uznemirenim povodom određenih stvari zato što na
određeni, anksiozni način, mislimo o njima. Kada mislimo na način tipa „Ne bi li bilo
grozno da se –takva-i-takva- stvar desi“ vrlo lako sebe možemo da načinimo
anksioznima.
• Situacije su najrazličitije moguće, od ličnih do socijalnih.
• Na primer. Dovoljno je da na poslovnom razgovoru pomislimo „zar ne bi bilo gadno
da sada kažem nešto glupo“ pa da sebi izazovemo frustraciju, osećaj nelagode i
preterane brige oko toga da li ćemo zaista reći nešto glupo.
• Ili u još bezazlenijoj situaciji, na primer u kafiću sa prijateljima, dovoljno je da
pomislimo, iz nekog razloga, „da bi bilo baš užasno da prospem kafu tu, na javnom
mestu pred svima, gde bi mi se svi smejali ili mislili da sam trapava osoba“, pa da
prestanemo da u toj kafi uživamo i umesto toga načinimo sebe preterano opreznim i
obazrivim u vezi svog ponašanja – i anksioznim.
 Nije svaka anksioznost koju doživimo povezana sa samo-poražavajućim mislima oko
nekih ličnih slabosti koje će izaći na videlo u javnim situacijama.
 Druga poznata vrsta anksioznosti se razvija iz niske tolerancije na frustraciju. Osnovna
ideja ljudi koji slabo tolerišu frustracije je otprilike sledeća: „Život bi trebalo da bude
lak i da se odvija na način koji meni odgovara, bez previše prepreka i nerviranja, a
ako se ne odvija na takav način, to je onda grozno i ja to ne mogu da podnesem“.
 „Moram da se osećam dobro“, „Ne smem da budem anksiozan-zabrinut“, „Moram
da budem kul“ itd.
 Onaj ko dozvoli sebi da razvije ovakav pogled na svet i da zahteva od sebe da bude kul,
smiren, opušten i da mu uvek bude udobno, kada se nađe u situaciji koja nije udobna,
prijatna, i ne slaže se sa njegovim zahtevima, napad brige, anksioznosti i neprijatnosti
će se trenutačno pojaviti!
 Sa ovakvom životnom filozofijom vrlo je lako da postati anksiozan, čak i po pitanju
toga da može postati anksiozan!
• Normalno je i logično i poželjno da se u nekim životnim situacijama
čovek brine. U zavisnosti od toga šta je kome važno, različiti ljudi će oko
različitih sadržaja razvijati brige.
• Oni koji veruju u predskazanja, mogu da smatraju da je normalno da
brinemo oko nadolazećeg smaka sveta. Ili, na konkretnijem nivou,
mnogi roditelji će reći da je normalno, da je sasvim prirodno i čak i da bi
bilo nenormalno ne brinuti da li će nešto loše da se desi njihovoj deci,
da li će, na primer, svakog dana uspešno preći ulicu na putu do škole.
Ako ne brinem o tome, kažu ljudi skloni ovakvom mišljenju, onda može
da se desi..na primer.. da mi dete zgazi auto. Ali, iza osećanja preterane
zabrinutosti u ovakvim slučajevima leži jedno paradoksalno mišljenje.
• Jedno od široko rasprostranjenih iracionalnih uverenja koje glasi „Ako
nešto strašno može da se desi, ja moram da brinem“ !!
• I kada nije udoban i lep, normalni ljudi se povodom toga sigurno ne osećaju srećno. Ali,
oni ne moraju ni da se osećaju preterano zabrinuto i anksiozno. Razlika se vidi u odnosu
„zahtev naspram želje“. Želja je motivišuća i pomaže nam da preduzimamo akciju kako
bismo dobili ono što hoćemo. Zahtev je parališuć, jer posledice nedobijanja onog što
zahtevamo smatramo kao užasne nepodnošljive poraze. Neispunjenje želje izaziva
nezadovojstvo.
• Neispunjenje zahteva izaziva užasavanje, nepodnošenje, obezvređivanje i nipodaštavanje.
Nezadovoljstvo je normalna i zdrava reakcija na frustraciju jer nam ne oduzima svu
energiju na samosažaljenje i preteranu brigu, već podstiče da promenimo situaciju i
učinimo je po nas poželjnijom. Anksioznost i preterana briga su parališuće i kočeće
emocije koje mogu da nas „bace“ u još veći očaj, brigu, ili paniku povodom neuspeha.
• Dakle, intenzitet emocije koju osećamo je vezan za kvalitet mišljenja koji imamo o
nekom ili nečemu.
• Možda je ovo dobro mesto da pobrojimo razlike između anksioznosti, odnosno preterane
brige i normalne poželjne brige. Dakle između emocije koja je posledica izvesnog zahteva,
i emocije koja je posledica određene želje.
 MIŠLJENJE
KVALITET KOJE TIP
EMOCIJA POSLEDICE MIŠLJENJA PONAŠANJE
EMOCIJE IZAZIVA UVERENJA
EMOCIJU

Anksioznost Nezdrava Mislimo  precenjujemo  fizičko povlačenje

oko lične emocija da imamo opasnost od pretnje
vrednosti ili razlog za  potcenjujemo  psihičko
mogućnost da povlačenje od
udobnosti brigu jer
možemo da pretnje
života nam nešto

IRACIONALNO
savladamo  pokušaj da
preti opasnost poništimo
 što nas dovodi pretnju
do toga da magijskim
mislimo da je mišljenjem ili
opasnost još sujeverjem
veća nego što  obamrlost
jeste osećanja
 što stvara  traženje
hroničnu brigu razuveravanja
Briga Zdrava Mislimo  na realan način  suočavanje sa
emocija da imamo sagledavamo i pretnjom na
razlog za definišemo osnovu
brigu prethodno
brigu jer
RACIONALNO

 na realan način osmišljenih

nam nešto razmišljamo načina na koje sa
preti kako da se sa njom možemo da
njom suočimo se součimo
 samim tim  konstruktivne
stvaramo set akcije u odnosu
potencijalnih na pretnju
načina da se sa
njom suočimo
• Kognitivna struktura i najčešće vrste misli koji izazivaju anksioznost:
– bilo koja čudna situacija treba da bude opažena kao opasna
– situacija ili osoba je nebezbedna sve dok se ne dokaže da je bezbedna
– uvek je najbolje da očekuješ najgore
– moja sigurnost i bezbednost zavise od predviđanja i pripremanja za sve
moguće opasnosti
– ne mogu da poverim svoju bezbednost nekom drugom. Ja sam moram da
osiguram sopstvenu sigurnost
– u nepoznatim situacijama, moram biti nepoverljiv i ćutljiv
– moj opstanak podrazumeva da uvek moram biti kompetentan i snažan
– nepoznate osobe mrze da vide slabost drugih
– napašće me čim primete znak moje slabosti
– ako me napadnu, svi će videti da sam slab i socijalno neadekvatan
• Iza svake emocije stoji određeno mišljenje koje je izaziva i na nju utiče. To mišljenje je izraženo u vidu jednog
stava u koji verujemo.
• Za svako takvo mišljenje možemo da proverimo da li je racionalno ili iracionalno, pitajući se tri osnovne stvari:
– da li je realistično? – da li prolazi test realnosti, da li je dokazivo
– da li je logično? – da li sledi iz nekih realnih principa i zakonitosti
– da li je za mene poželjno, pragmatično, praktično
• Pandan izbegavajućem ponašanju koje nosi anksioznost je asertivno ponašanje koje će osobu suočiti sa
anksioznostima. Vežba glasi manje više ovako: radi ono što te čini anksioznim i što misliš da ne možeš da
podneseš, kako bi sebi pokazao
– 1. da možeš da podneseš
– 2. što se više suočavaš sa sopstvenom anksioznošću u neprijatnim sitiacijama, to situacije postaju manje neprijatne, a ti
manje anksiozan
•  
• Dakle, na konkretnom primeru, ovakvu osobu X treba dovesti u situaciju u kojoj može da bude odbijena.
• Jedino suočavanje sa anksioznošću može da nas ubedi da mi zaista možemo da je podnesemo.
• Niko nije u stanju da proguta prevelik zalogaj, i nikom ne treba situacija kojom će biti užasnut. Uvek se može
naći, za početak, nešto što je manje neprijatno i prihvatljivije. Na primer „probaj da pitaš nekog na ulici da ti
pozajmi novac za kartu za prevoz jer si zaboravio novčanik kod kuće“. Na sledećem nivou „probaj da pozoveš
saradnika istog pola na ručak“ (gde pretpostavljamo da je odbijanje od strane istog pola, u slučaju
heteroseksualnih osoba, lakše podnošljivo od emocionalnog odbijanja osobe koja nam se seksualno dopada)
i, na sledećem nivou, „probaj da pitaš osobu koja ti se sviđa da izađete na sastanak“.
 Napadi panike iz perspektive
REBT
• Kako nastaje napad panike? Vodeći se principima REBT-a, možemo dati sledeće određenje.
• Jednom kada ste već osetili anksioznost „bez nekog vidljivog razloga“, onda je moguće da
izgradite anksiozan stav prema potencijalnim budućim epizodama anksioznosti. U tom slučaju,
mislili biste nešto poput „bilo bi baš grozno da opet budem anksiozan“. A misliti na ovaj način
vodi u anksioznost (setimo se izreke: „strah se strahom hrani“)! Zatim, na sledećem nivou, vi
opažate narastajuću anksioznost i mislite nešto u stilu „ovo je baš gadno, sad postajem
anksiozan“. Ovakvo mišljenje vodi do povećane anksioznosti koja je okidač za sledeću misao tipa
„O ne, sada već gubim kontrolu, šta ako se onesvestim, ili uspaničim ili dobijem srčani udar ili
počnem da se ponašam potpuno ludo?“ To bi bilo užasno. Anksioznost je, na ovaj način,
ponovo uvećana, što vodi do još drastičnijim anksioznih misli, i tako u krug. Bitno je obratiti
pažnju na činjenicu da se ovaj obrazac odvija veoma brzo. Toliko brzo da osoba bude svesna
samo narastajućeg osećaja panike.
• Veliki broj ljudi koji doživljava napade panike ima tendenciju ka hiperventilaciji (prebrzom,
preobimnom disanju) koje vodi do„manjka“ kiseonika u mnogim ćelijama, bez obzira što brzim
udisanjem unosimo i više kiseonika u pluća. To za posljedicu ima sledece dve grupe simptoma:
1. Vrtoglavicu; doživljaj zbunjenosti; nedostatak vazduha; zamagljen vid i osećanje da je sve
nestvarno;
2. Ubrzan rad srca; utrnulost i neosetljivost na dodir u rukama i nogama; oznojeni dlanovi i
ukočenost mišića
• Ako se prebrzo ili preduboko disanje nastavi, dolazi do druge faze hiperventilacije,
koja se ispoljava na sledeći način
– još jačom vrtoglavicom, često praćenom osećajem mučnine
– osećanjem gušenja
– bolom u grudima
– privremenom oduzetošću mišića
– gubitkom svesti
– sve većim osećanjem straha – straha da će se nešto strašno dogoditi, u krajnjem slučaju-smrt.
• Ono što većina ljudi ne zna o hiperventilaciji je da ona u stvari nije opasna, a daleko
od toga da je fatalna. Ubrzano disanje je sastavni deo sistema „bori se-beži” i ima za
cilj da nas pripremi na opasnost. Dakle, organizam se priprema da beži ili da se bori.
• Koliko god ova pojava bila neprijatna, činjenica je da ne može dovesti do fizičkih
oštećenja, kao i da nije uzrok napada panike. Hiperventilacija je samo propratna
pojava u toku napada panike, nastala kao reakcija uplašenog organizma. Edukovanje
ljudi o značenju i smislu hiperventilacije je, prema nekim teorijama, kao što je teorija
REBT-a, od suštinskog značaja za izlaženje na kraj sa napadima panike.
• Bez prisustva anksioznog stava koji glasi da je anksioznost, i
sve njene posledice, grozna i nepodnošljiva, panika se ne bi
pojavila čak iako bi osoba ubrzano disala i unela u
organizam previše kiseonika!
• Dakle, anksiozni stav, odnosno mišljenje je ono što valja
prepoznati i promeniti kako bi se sprečili panični napadi.
• Veoma mali broj ljudi je upućen u ove činjenice. Zato se
mnogi i dalje sklanjaju od situacija povodom kojih se mogu
osetiti anksiozno, neki piju ili uzimaju lekove kako bi
umanjili anksioznost, što na kratke staze može da pomogne,
ali ne leči uzrok anksioznosti niti paničnih napada.
• U REBT-u, jedan od prvih zadataka terapeuta je edukacija klijenata o ABC ili produženom ABCDE
modelu. Ovi modeli predstavljaju skraćenice engleskih termina za Aktivirajući događaj (A-
activating event), uverenje o tome šta taj događaj znači-(B-beleif) i emotivne posledice do kojih
takvo uverenje i tumačenje dovode (C-consequences).  
• A – activating event - aktivirajući događaj (Neki događaji iz života osobe, ono na šta se klijenti
uglavnom žale da ih čini –anksioznim, paničnim, ljuti, besnim itd)
• B – beliefs (sistem uverenja, životne filozofije, pogledi na svet, odnosno misli koje imamo u
odnosu na značenje predhodnoh događaja-kako ga tumačimo)
• C – consequences (posledice – posledice u vidu emocija ili ponašanja koje su u skladu sa našim
mišljenjem i osmišljavanjem prethodnog događaja)
• D – dispute (ukoliko smo u odnosu na aktivirajući događaj razvili „vruće” mišljenje, odnosno
iracionalno mišljenje, u ovoj tački kada smo naučili vezu koja kaže da naše misli stvaraju naše
emocije, opovrgavamo, disputujemo to iracionalno mišljenje)
• E – effects ( nakon uspešnog opovrgavanja iracionalnih mišljenja i učenja alternativnog načina
mišljenja, „hladnog” mišljenja, upoznajemo se sa efektima napora koji smo uložili. Efekti su
racionalnije mišljenje, manje intenzivne i manje negativne emocije i širi spektar funkcionalnijih
postupaka).
 Tehnike za razrešenje napada panike
• Kako je cela REBT filozofija o poreklu anksioznosti i panike bazirana na istoj ideji,
a to je da mi anksioznost i paniku stvaramo i hranimo svojim iracionalnim i
samoporažavajućim mišljenjem, vtehnike za oslobađanje od napada panike su
vrlo slične tehnikama za oslobađanje od bilo koje vrste anksioznosti.
• 1. Prvenstveno valja napraviti razliku između neprijatnog i nepodnošljivog.
Anksioznost nije kraj sveta, i niko neće umreti od nje, jeste neprijatna i ponekad
je bolna, ali nije nepodnošljiva, osim ako je klijent sam ne definišete kao takvu.
• 2. Drugo, klijent se usmerava da se upustit u situacije koje inače okidaju osećaj
anksioznosti. Kada dopusti sebi da se suoči sa takvim situacijama, iako ponavlja
sebi da neće doći do kraja sveta i da se ništa katastrofalno neće desiti, ne treba
da očujei da će odmah sva anksioznost nestati. Da bi došlo do oslobađanja od
ove neprijatne emocije, valjalo bi da uporno sebi ponavlja da, iako je to
neprijatno i bolno iskustvo, možete da ga podnese i nema potrebe da
katastrofizira.
• 3. Treće, kada se izlaže neprijatnim situacijama u kojima mu se inače
javlja anksioznost, treba da sebi ne postavlja previsoke ili preniske
zahteve. To znači da ne ulazi odmah u situacije za koje veruje da će
okinuti anksioznost koja će ga preplaviti i, takođe, da ne daje sebi prelake
zadatke.
• 4. Četvrto, kada se upušta u situacije koje osmišljava kao veoma
neprijatne, treba da to radi u prisustvu osobe od poverenja. Terapeut
REBT orijentacije neretko izlazi sa klijentom u javnost i biva mu podrška u
takvim situacijama. Međutim, i dobar prijatelj ili roditelj mogu da budu
vaša „baza sigurnosti“ i da pomognu u prvim koracima osamostaljivanja u
upuštanju u situacije koje ocenjuje kao neprijatne. Ako se uplaši da će
„upasti“ u napad panike, treba da se setite i ponavlja sebi da to neprijatno
iskustvo traje vrlo kratko (iako onome koji ga doživljava deluje da je
beskrajno dugo).
• Jedna korisna tehnika za nošenje sa anksioznošću i svim
deravatima anksioznosti je vođenje dnevnika.
• Polazi se od kvaliteta anksioznih misli.
– one se javljaju „niotkuda“, nisu koncizno promišljenje, niti su logične
– nerazumne su, i čim ih klijent jednom osvesti, biće u stanju da ih
preispita putem zdrave logike i činjenica
– iako su ove misli nerazumne i netačne one, najverovatnije, izgledaju
kao verodostojne i realistične u trenutku kada se pojave i klijent ih
spremno prihvata
– te misli nisu od koristi za klijenta i ometaju njegovu sposobnost
kontrole sopstvenog ponašanja. Iz toga razloga sledi da što ih više
prihvata, sve više sebe čini anksioznim.
• Koraci za hvatanje u koštac sa anksioznim mislima (šta kažemo klijentu):
• 1. Setite se situacije u kojoj ste bili anksiozni, zamislite sliku poslednjeg takvog
događaja, ako je potrebno poslužite se slikama iz spoljašnjeg sveta, pustite film
situacije koja Vas inače čini anksioznim, i probajte da oživite anksioznost.
• 2. Pošto ste do sada naučili kako da prepoznate anksiozne misli, zapisujte ih u situaciji
kada anksioznost nastupi. (Terapeut, u početku ove vežbe, upućuje u najbolje načine
„hvatanja“ ovih misli i najbolje strategije prevazilaženja). Jedan od zadataka je da u
toku nedelju dana sebe činite anksioznim na prethodno opisan način u određenim
vremenskim intervalima.
– Na primer: svakog dana od pet do sedam časova, ili u određenim intervalima od po deset
minuta, ili da jednostavno počnete brojati sopstvene anksiozne misli kada se pojave ili da, pak,
obraćate pažnju samo na specifične tipove anksioznih misli. Brojanje anksioznih misli je jedna
veoma korisna tehnika nošenja sa anksioznošću, jer sam čin brojanja omogućava da se
distanciramo od misli, daje nam osećaj da vladamo sosptvenim mislima i pomaže nam da
prepoznamo automatski kvalitet, umesto da prihvatamo te misli kao odraz spoljašnje realnosti.
Obraćanje pažnje na kvalitet anksioznih misli nam omogućava da shvatimo šta mi to sami
mislimo da je najgore što može da se desi, na koji mi to način sami sebe činimo anksioznima.
• 3. U dnevniku koji ste počeli da vodite, poželjno bi bilo zapisati
strategije za testiranje sopstvenih anksioznih misli i uverenja oko
toga šta će se u budućnosti desiti.
• 4. Diskusija rezultata prethodno zamišljene situacije.
• 5. Igranje uloga. Zamislite situaciju oko koje sebe činite anksioznim
i, poput glumaca,(primedba) odigrate do kojih bi ishoda moglo
doći. Osoba sa kojom se nalazite u ovakvoj situaciju bi „glumila“
anksioznog Vas, Vi biste trebalo da se suprotstavljate sopstvenim
iracionalnostima i anksioznim mislima. Ova tehnika Vam pomaže
da pogledate sebe „sa druge strane ograde“ i, na veoma plastičan i
konkretan način, shvatite iracionalnost sopstvenih misli. (Ako se
tehnika sprovodi na pravi način, kod klijenata ne samo da dolazi do
rasplašivanja povodom mogućih ishoda, već i, često, do potpunog
oslobađanja, smeha i porasta samopouzdanja).
 Kontrola nad disanjem

• Prilikom napada panike mnogi ljudi dišu prebrzo, misleći pri tome da teba da dišu
još više i brže, jer se osećaju kao da im nedostaje kiseonika.
• Kontrolisano disanje podrazumeva lagane, regularne i uvremenjene uzdahe (ni
plitke, ni preduboke, oko 70% kapaciteta pluća, sa duplo dužim izdahom od
udaha). Udišite vazduh kroz nos, a izdišite kroz usta u regularnim ciklusima.
Dvanaest uzdisaja i izdisaja u minuti predstavlja standard normalnog disanja i
može vam poslužiti kao reper za vežbu.
• Ali, kako se svi razlikujemo, ipak je najbolje naći individualni ritam. Ovi ciklusi
uzdisaja i izdisaja regulišu količinu kiseonika, tako da ne dolazi do trnjenja,
nesvestice, vrtoglavica, i senzacija ubrzanog rada srca koje su povezane sa
hiperventilacijom.
• Na žalost, učvršćivanje ove tehnike protiv anksioznosti i napada panike zahteva
ponekad dosta vežbe ali, prema statistici, mnogi klijenti prave brz i stabilan
progres u terapiji primenjujući ovu tehniku.
 Važnost preuzimanja akcije

• Osporavanje iracionalnih misli i stavova je veoma važno.

• Ipak, zamena iracionalnih misli racionalnim mislima neće mnogo
pomoći dok se sve to ne prevede i na plan ponašanja.
• Dakle, u slučaju panike i anksioznosti, dok se pojedinac ne prepusti
situacijama koje okidaju njegove misli za stvaranje anksioznosti, i
upravo u tim situacijama počne da primenjuje novonaučene
racionalne i poželjnije stavove uz nova ponašanja, teško da će do
prave i potpune promene doći.
• Promena se vežba, u laganim i izazovnim koracima, sve dok se
potpuno ne rasplašimo prethodno „užasnih“ i „nepodnošljivih“
situacija.
 Tehnike za učvršćivanje
novih vidova ponašanja i
novih emocija
• Nagrađivanje. Psihologija je otkrila da kada je osoba nagrađena za neko
ponašanje sa kojim se suočila, a koje je prethodno smatrala teškim ili neprijatnim,
ovo ponašanje počinje da se doživljava kao lakše za izvođenje. Posle višestrukih
nagrada za uspeh u savladavanju određene nove akcije i poanašanja, ponašanje
se učvršćuje i postaje poluautomatizovano i osoba ga doživljava kao prijatno i lako
za izvođenje.
• Kazna. Klijent se obavezuje se da će izvršiti zadatak koji je sebi zadao i treba da
kaže prijateljima da se obavezao da to i učini. Uključivanje prijatelja ovde služi kao
pomoć kako bi mogao/mogli da ga kontrolišu i pomognu da ne posustane. Treba
da obeća da će, ako ne ispuni zadatak, sebe kazniti na određen način, npr.
poklanjanjem dragog komada odeće Crvenom krstu!
• Na kraju, unapred se prihvata mogućnost da neće uvek biti sposoban da izvrši
zadatak koji je sebi zadao, i da će se, s vremena na vreme, javljati epizode
anksioznosti.