Стеван

Стојановић
Мокрањац
Биографија
Стеван Стојановић Мокрањац (Неготин, 9. јануар 1856 — Скопље,
28. септембар 1914) био је српски композитор, музички педагог и
академик. Мокрањац данас важи за класика српске музике и њена је
најистакнутија личност на прелазу из XIX у 20. век, заслужан за
увођење српског националног духа у уметничку музику.
Надим
ак ј е
добио
по сел
Мокри у
ну, ода
је њего к ле
в отац.
Школовање
Завршио је гимназију у Зајечару, уписао се на природно-математички одсек
Велике школе. Као гимназијалац био је члан Првог београдског певачког
друштва.Године 1879, уз помоћ Певачког друштва, одлази на музичке студије у
Конзерваторијуму, у Минхену. Због несугласица са директором Конзерваторијума,
Мокрањац у трећој години студија (1883) губи државну стипендију, прекида студије
и враћа се у Београд. Године 1884. постаје хоровођа певачког друштва Корнелије
Станковић. Његови успеси, као хоровође и композитора Прве руковети и Опела у
ге-молу, омогућују му да добије стипендију и настави школовање 1884. у Риму.
1887. - 1900. радио је и као наставник музике у Првој београдској гимназији и
Првој нишкој гимназији „Стеван Сремац“. Од 1901. као предавач појања у
Богословији.
Прва музичка школа
Заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем
оснивач је прве сталне музичке школе (1899) – Српска музичка
школа у Београду (данас Музичка школа „Мокрањац“), чији је
директор био до своје смрти. Његовом заслугом основан је први
гудачки квартет у Србији. Његовом заслугом основан је први
гудачки квартет у Србији.
У називу „Руковети” за своја најпознатија дела мокрањац је спојио своје музичко
стваралаштво са старом народном уметношћу.
1906. изабран је за дописног члана
Српске краљевске академије (данас: Српска академија наука и
уметности).
Вредно је радио и као мелограф.
Лик великог српског композитора и музичког
педагога нашао се и на новчаници од 50
динара.
Најпознатија дела
Најпознатија дела Стевана Стојановића Мокрањца обухватају његов циклус од петнаест песама „Руковети“, које су засноване на народним
мотивима из разних крајева Србије, Босне, Македоније и Бугарске. Компоновао је и шаљиви скерзо „Козар“, као и музику за православне
богослужење, укључујући и величанствену Литургију, у којој је позната „Херувимска химна“, и сматра се најзначајнијим остварењем у
српској хорској музици. Друге запажене композиције су „Опело у ф-молу“, „Три чланка“, „Тебе Бога хвалим“ и „Величаније Светом Сави“.

Поред композиторског рада, Мокрањац је био и мелограф, а његови записи народних песама и игара из Левча, као и две значајне збирке
српских црквених напева „Осмогласник“ и „Страно пјеније“ су познат.

Године 1964. Мокрањчева породична кућа у Неготину је обновљена и претворена у музејски и музички центар. Напушта Београд 1914.
године, настанивши се у Скопљу да би избегао Први светски рат, где је 28. септембра исте године преминуо од компликација на јетри
после трогодишње болести. Његово последње дело је била „Неопевана песма“.

Мокрањчеви посмртни остаци донети су из Скопља у Београд 1923. године, а његов гроб се налази на Новом гробљу у Београду. У знак
сећања на Стевана Стојановића Мокрањца, његов родни Неготин од 1965. године сваког септембра одржава фестивале традиционалне
хорске музике под називом „Мокрањчеви дани“.
Крај, Хвала на пазњи

Ilija Ivkovic 8-4