NP Prokletije

Nikolaj Kaluđerović, Anastasija Begović, Sofija Pavićević, Nemanja

Đurišić, Jovana Martinović
NACIONALNI PARK PROKLETIJE
Nacionalni park Prokletije je najmlađi park u Crnoj Gori, a osnovan je 2009. godine. Površina parka iznosi 1660
ha i nalazi se na teritoriji opština Plav i Gusinje.

Karakterišu ga brojni visoki, oštri i nazubljeni vrhovi, čije su strane izuzetno strme.
Na Prokletijama se nalazi najvisočiji vrh Crne Gore. To je Zla Kolata sa 2.534 mnv.
U Parku postoje brojna lednička jezera od kojih je najljepše Hridsko jezero.
U Parku se mogu naći i manji vodotoci, vrela, izvori pitke vode i planinske lokve.
Klima je kontinentalna, planinska i subalpska. Zime su veoma oštre i duge, a ljeta svježa i kratka

Prokletije, čiji naziv upućuje na netaknutu divljinu, nepristupačne vrhove, zastrašujuće ltice i misteriozna jezera,
prije nego na prizvuk kakve kletve, nalaze se na tromeđi Crne Gore, Kosova i Albanije. Smještene na krajnjem
jugu Dinarida, razuđenim vijencem vrhova (preko 2 500mnv), ukrštenim grebenima, brojnim procjepima i
cirkovma, strmim padinama i dubokim dolinama koje ih presjecaju, navele su austrijskog geologa Ami Bue-a da
ih sredinom XIX vijeka proglasi „Alpima na jugu Evrope“. Stjenovito more vrhova mističnih imena: Rosni vrh,
Dobra i Zla Kolata, Trojan, Gvozdeni, Šilo, Očnjak, Volušnica, Popadija, Talijanka, Karaula utrkuju se visinama i
ljepotom pejzažnog doživljaja koji pružaju
Зли Колац (алб. Kolata e Keqe) планински јe врх који сe налази на 2.534 метара надморске висине и представља
највиши врх у Црној Гори. Највиши јe врх Проклeтија у Црној Гори и налази се на самој граници између Црне Горе и
Албаније.

До почетка 21. века за највиши врх Црне Горе је важио Боботов Кук на Дурмитору. Међутим, дугогодишње медијско
надметање, које је добило убрзање на друштвеним мрежама, о томе који је врх цар планина, прекинуо је Монстат
(завод за статистику Црне Горе). Према подацима добијеним на основу ласерског скенирања терена утврђено је да је
највиши врх у Црној Гори заправо Зли Колац. Истовремено је утврђено да је досадашњи „врх над врховима” Боботов
кук по својој висини пао тек на четврто место. После врха Зли Колац (2.535 м), по висини следе њој суседни врхови
Добри Колац (2.525 м), колико је висока и Маја Росит, такође на Проклетијама, недалеко од Гусиња. Пре овог мерења
званичан податак према последњем годишњаку Монстата био је да два врха - Боботов кук и Маја Росит, имају исту
(2.522 м).

Заговорници тезе да је Боботов кук највиши планински врх у Црној Гори позивају се на међународне стандарде и
правила која се користе у планинарству, по којима се највишим врхом сматра онај који се читавом својом површином
налази на територији једне земље, па би по тим критеријумима Зли Колац ипак биo "само" други врх у држави.
Међутим, званично је уписано, врх црногорских Проклетија је потиснуо врх Дурмитора.
На Проклетиjама и у њеном подножју су се досељавале и смењивале разне цивилизације (грчка, римска,
илирска и словенска), које су оставиле трагове свога постојања. Уз то, овај простор је у прошлости био
поприште бурних и динамичних историјских догађаја, који су се одразили на карактер овдашњег културно-
историјског наслеђа. Трагови материјалне културе, односно културно-историјске вредности, на овом простору
датирају из различитих периода: праисторијског, римског (античког), периода српске средњовековне државе,
периода турске окупације, периода између Првог и Другог светског рата и периода после Другог светског рата.

Да је шира област Проклетија била насељена још у праисторијско доба, сведоче пронађени остаци из тог
периода. До сада су откривени остаци из мезолита (Требачки крш и др.). Прво значајније налазиште
Кремштице у селу Петњику код Берана, где су пронађени остаци неолитског насеља са темељима кућа и
бројним фрагментима керамике. Друго је Беран крш такође код Берана где су откривени остаци кућа, оруђа,
игле, шила, ножеви и др. Најзначајнији остаци из римског периода откривени су у селу Лушцу код Берана, на
обали Плавског језера и у Пећкој бањи. На присуство Римљана у овом крају указују и нека гробља, за која се
сматра да су „латинска“. Доба средњовековне српске државе оставило је најзначајније трагове материјалне и
духовне културе. Међу њима највећу вредност имају манастири Високи Дечани и Пећка патријаршија.
Проклетије су увек привлачиле пажњу ботаничара и других научника као врло интересантан и неисцрпан простор
истраживања. На Проклетијама се укрштају три основне фитогеографске регије северне хемисфере: Алпско-
високонордијска, Еуросибирско-борео-америчка и Медитеранска. Од подножја до врха издвајају се два шумска и
један травни спрат.[12] Листопадни шумски спрат почиње термофилним брдским подручјем храстових шума. Ту
доминирају шумске заједнице цера и сладуна. Изнад овог настаје мезофилно подручје шума храста китњака у којем се
осим храста јављају црни граб и црни јасен. Горњи део листопадног спрата чини подручје букових шума. Појас
четинарских шума у нижем делу чине јела и смрча, а у вишем молика и муника. Шумски спрат се завршава бором
кривуљем, који местимично расте на висинама од преко 2000 m. Шуме Проклетија представљају значајан
терморегулатор, јер ублажавају температурне екстреме ваздуха. Лети су извор свежег ваздуха, а зими ублажавају
ниске температуре. Флора Проклетија у основи има средњоевропски карактер, али је значајно присуство егзотичних
биљних врста. По разноврсности флоре Проклетије (сл.се могу упоредити са флористички најпознатијим планинама
Балканског полуострва, као што су Рила и Пирин у Бугарској. Ретке биљне врсте молика, муника, форзиција,
вулфенија, рунолист и друге, су заштићене законом. На Проклетијама, Комовима и Бјеласици заступљено је неколико
стотина лековитих биљних врста, од којих се као значајније истичу 160 врста. Међу њима велики број је лековит или
јестив. Око 60 биљних врста овдашње становништво вековима користи за домаћу употребу, тј. за лечење разних
болести, за справљање чајева, мелема, уља, сокова. Најчешће употребљаване врсте су: линцура, камилица, глогов
цвет, хајдучка трава, чемерика, нана, липов чај, пелин, мразовац, зова, јаглика и љубичица, а од пољских и шумских
плодова боровница.
 Проклетије обилују богатом и разноврсном фауном сисара, птица, риба, водоземаца и инсеката. Најзанчајније
врсте дивљачи које насељавају високопланинску зону Проклетија су: дивокоза, срнећа дивљач, мрки медвед и
дивља свиња, а од птица велики тетреб, јаребица камењарка, љештарка и сиви орао. Од тзв. ниске дивљачи
заступљене су следеће врсте: зец, лисица, видра, куна, јазавац, твор, веверица и др. По разноврсности пернате и
длакаве дивљачи Проклетије спадају међу најбогатије планинске масиве у Европи. У склопу планинског
комплекса Проклетија издвајају се три риболовна подручја:

 1. Плавско-лимски (младица „блатњача“, штука, липљен),

 2. Ибарски (поточна пастрмка, кркуша, белица, липљен, поточна мрена)
 3. Пећко-дечански (клен, мрена, скобаљ, јегуља).
На Проклетијама се јавља и специфична хидрографија, везана углавном за кречњачке терене. Њу чине не само
крашка врела, него и делови речних токова кроз клисуре и кањоне са водопадима и џиновским лонцима, понори и
крашки извори. У кањону Грље истоимена река прави пет водопада на дужини од 500 m, тј. просечно на сваких 100
m по један водопад. Први водопад на улазу у кањон, који прави река Скакавица, висок је 15 m, док највиши,
последњи водопад достиже висину од око 25 m. Плавско језеро је највећи лимнолошки објекат ледничког порекла.