Federiko

Garsija Lorka

Radile: Jana Topličević, Tijana Dželadin, Anastasija

Petrović, Nina Spasić I Anđela Milošević IV3
1. Federiko Garsija Lorka je bio španski pesnik,
dramaturg i pozorišni reditelj. Rođen je u Fuentu
Vakerosu 15. juna 1898. godine.

2. Garsija Lorka je bio sin imućnog andaluzijskog

zemljoposednika, nikad nije bio uspešan đak.
1909. se sa roditeljima seli u Granadu. 1919.
godine radi studiranja književnosti i prava odlazi
u Madrid gde se upoznaje i druži sa mnogim
tadašnjim španskim intelektualcima kao što su
umetnici Luis Bunjuel i Salvador Dali, što je
imalo veliki uticaj na njega.
Krajem dvadesetih godina postaje depresivan ponajviše
zbog neprihvatanja okoline i prijatelja njegove
homoseksualne orijentacije. Bunjuel i Dali zajedno
rade na filmu “Andaluzijski pas”, koji je Lorka
protumačio kao direktan napad na njega. Shvativši
problem, njegovi roditelji ga šalju na put po Americi.
Od 1929. do 1930. boravi u SAD, najviše u Njujorku,
a posetio je i Kubu.
Lorka se 1930. vraća u novoproglašenu
Republiku Španiju. Na poziv svog granadskog
profesora, socijaliste F. De la Riosa, Federiko
Garsija Lorka prihvata posao direktora i
umetničkog animatora studentskog putujućeg
pozorišta La Baraka sa kojim je obišao sve
krajeve Španije, od najbogatijih do onih
najzabačenijih. Pomoću pozorišta je prikazivao
dela španske klasike i sprovodio je ideju o
društvenoj ulozi pozorišta.
 Za vreme izbijanja građanskog rata, Frederiko
Garsija Lorka se zatekao u Viznaru u Granadi.
19. avgusta 1936. fašistički vojnici su ga uhvatili
i streljali, a telo su mu bacili u neobeležen grob.
Umire u Alfakaru. Frankova vlada je pokušala
da uništi uspomenu na Lorku tako što je uništila
sva njegova dela, a spominjanje njegovog imena
je bilo strogo zabranjeno. Kako je bio među
prvim i najslavnijim žrtvama građanskog rata,
Lorka je ubrzo postao simbol žrtve političke
represije i fašističke tiranije.Njegova
zaostavština se u Španiji smatra nacionalnim
kulturnim blagom. Počeo je da piše sa 15
godina.
Tri bitne crte karakterišu njegovu poeziju: artizam, uticaj tradicije
i narodnih pesama i lični, izrazito strastan doživljaj.

Prvu zbirku pesama je objavio 1921. godine.

Jedna od poslednjih Lorkinih pesama je: Plač za Sančezom

Ignasijem Mehijazom u kojoj je opevao tragičnu smrt svog
prijatelja, čuvenog toreadora.

Osim pesama Lorka je pisao i drame u kojima opisuje patnju i

ljudske strasti, pre svega žena. Njegove najčuvenije drame
su: Krvava svadba, Jerma i Dom Bernarde Albe.
 A posle
Iščezavaju lavirinti
što ih vreme stvara.

(Samo pustoš ostaje.)

Iščezava srce, izvor želja.

(Samo pustoš ostaje.)

Iluzija zore i poljupci,

sve iščezava.
Samo pustoš ostaje.

Pustoš valovita.
 Ovaj tekst ima poetski ton i govori o prolaznosti
vremena, prolaznosti života i nestajanju svega što
je nekad postojalo. Lavirinti, koji su simbol za
kompleksnost života i sudbine, nestaju, ostavljajući
za sobom samo pustoš. Srce, kao izvor želja i
emocija, takođe nestaje, ostavljajući za sobom
samo prazninu. Iluzija zore i poljupci, koji su
simboli za prolaznost lepote i sreće, takođe nestaju.
Na kraju, sve što ostaje je pustoš, opisana kao
valovita, što može ukazivati na duboki emocionalni
ili duhovni nemir.

Ovaj tekst sugeriše ideju
prolaznosti svega u životu, da
ništa nije trajno i da sve što
postoji, na kraju nestaje. Takođe
se može protumačiti kao izraz
melankolije ili tuge zbog
prolaznosti života i svega što smo
nekad voleli ili cenili. Upotreba
ponavljanja linije “Samo pustoš
ostaje” dodaje ton beznađa i
praznine.
Takođe se može primetiti upotreba
poetskog jezika, kao što su metafore
(“lavirinti”, “srce”, “iluzija zore i
poljupci”) koje dodaju emotivnu
dubinu tekstu. Upotreba ritma i
ponavljanja doprinosi poetskom tonu
i naglašava ideju prolaznosti i
pustoši.
Ukupno gledano, ovaj tekst može
biti interpretiran kao meditacija o
prolaznosti života i svega što je
jednom postojalo, sa zadržavanjem
melanholičnog tonaliteta.
 Izlazak meseca
Kad mesec izlazi,
zvona nestaju,
a javljaju se staze neprohodne.

Kad mesec izlazi,

more prekriva zemlju,
a srce se oseća otok u beskraju.

Niko ne jede narandže

pod punim mesecom.
A treba jesti voće
zeleno i hladno.

Kad mesec izlazi

sa sto jednakih lica,
srebrni novčići u džepu jecaju.

Odmah na početku vidimo da se mesec
pojavljuje kao simbol promene, a
“staze neprohodne” ukazuju na
neke prepreke, poteškoće koje je
teško savladati. Cela prva strofa
ukazuje na izazovne trenutke u
.životu I promene koje dolaze
Druga strofa je povezana. “More
prekriva zemlju” može ukazivati
na tugu, usamljenost, teške
emocije koje možemo doživeti u
.trenucima promene I nesigurnosti
Takva situacija nas može navesti da se osećamo
izolovano što stvara “otok“ u beskraju. Strofa
prikazuje važnost prihvatanja promene I
suočavanje sa teškim emocijama.
Treća strofa se može shvatiti kao da se trebamo
prilagoditi promenama koje dolaze, to nam
prikazuje pesnik tako što kaže da niko ne jede
narandže pod punim mesecom, ali treba jesti voće
zeleno I hladno.
Kada gledamo mesec sa zemlje on uvek izgleda
isto, uvek nam prikazuje istu stranu. “Srebrni
novčići u džepu jecaju“ ukazuju na upozorenje za
ljudske potrebe za materijalnim bogatstvom –
novac ne donosi steću. Cela četvrta strofa može I
da ukazuje da se trebamo osvrnuti na stvari koje ne
vidimo na prvi pogled I da tražimo prilike koje
nisu očigledne, ali su tu.