БАРОК У ФЛАНДРИЈИ

Презентује вам: Филип Василијевић VII2

 Барок, порекло и назив

• Барок или бароко (наравно из порт. pérola barroca – перла неправилног облика) је уметничко-културни период,
који је владао у Европи између година 1600. и 1750. Настао је у Италији и проширио се по целој Европи и
њеним колонијама. Од почетка седамнаестог века у Европи се афирмишу велике националне монархије.
Зачетнице модерних држава способне да освоје свет, Италија је била расцепкана и политички слаба, али је
Рим и даље био центар уметности.
• Црква је присиљена да се супротстави ударима реформатора, била је принуђена да се мења, а промене у
уметности довеле су до рађања новог стила барока, термин са значењем: бизаран, чудан.Бежећи од
затворених облика и класицизма претходне епохе, архитекте и вајари су тражили нове димензије израза и
стварали раскошна дела, препуна сценских иновација и покрета. У потрагама за новим ефектима у третману
боје и простора, сликари су и даље интерпретирали религиозне садржаје, али новине су уносили и у пејзаж,
портрет, као и у интерпретацију природе. Италијанска сликарска школа касније је у страним уметницима
добила своје велике интерпретаторе и велике иноваторе.У осамнаестом веку барок се проширио преко Алпа
где досеже свој невероватни домет у виду рококоа.
• Захваљујући раскошној уметности европских дворова и папског Рима тако је рођена грађанска уметност, више
окренута реалности свакодневног живота, која је у Венецији и Фландрији добила прве центре свог развоја.
 Порекло назива:
Настанак израза „барок“ тумачи се двојако. По једнима, он потиче од назива за неправилан драги камен који су од
шеснаестог века користили јувелири у Португалији, док по другима овај назив је настао од имена четвртог облика
друге фигуре схоластичког силогизма („свако П је М; неко С није М, дакле неко С није П“ — „сви лудаци су
тврдоглави; неки људи нису тврдоглави, дакле, неки људи нису лудаци“).Још око 1570. године у италијанском
језику по аналогији са наведеним формално-логичким значењем појављује се израз „барокни судови“ у смислу
нетачни, бесмислени судови. У седамнаестом и осамнаестом веку користи се у многим језицима као ознака за лош
укус, неправилну уметност и сл. У историју уметности уводи га Јакоб Буркхарт (Цивилизација ренесансе у Италији,
1860) као ознаку за декаденцију високе ренесансе у развијеној архитектури противреформације у Италији, Немачкој
и Шпанији.
Вредновања барокне уметности уследио је низ студија из историје ликовних уметности, нарочито у Немачкој, али је
његов покушај да термин пренесе и на књижевност остао неопажен. Права поплава студија у којима се тумаче
барокне појаве појавила се пошто је Велфлин 1915. објавио Принципе историје уметности, у којима смену
ренесансног и барокног принципа тумачи као темељни принцип развоја уметности. После Првог светског рата у
Немачкој се појављује низ студија о бароку у немачкој литератури у 17. веку, антологије поезије из тога доба и сл.
То није случајно: сличности тога тренутка са оним у 17. веку, после Тридесетогодишњег рата, као и оновремене
експресионистичке поезије с барокном довели су до разумевања барока заснованом на истина анисторичном
паралелизму, али и на наглој појави могућности прихватања уметности раније презиране због њених конвенција,
због њених тобоже неукусних метафора, алегорија, морбидних или сензуалних тема. У другој и трећој деценији 20.
века термин барок врло је широко прихваћен у студијама књижевности, нарочито у делима Италијана Марија Праца
и, посебно, великог естетичара Бенедета Крочеа. У српској и хрватској историји књижевности шира употреба овог
термина појављује се тек после Другог светског рата, пошто га је још 1908. употребљавао Драгутин Прохаска, у
студијама Андрије Анђала и, много шире, у радовима о дубровачкој књижевности 17. века Драгољуба Павловића.
Најзначајнији представници барока

• Рану барокну архитектуру репрезентују три уметника у првом

реду то су Ђакомо дела Порта, Ђакомо Вињола и Карло
Мадерно. Најзначајнији архитекти су: Ђовани Лорензо Бернини,
Франческо Боромини и Гварино Гварини, а на њих се
надовезују Пјетро да Кортона, Јохан Бернард Фишер вон Ерлах
и Балтазар Нојман.
 Петер Паул Рубенс: Биографија
• Петер Паул Рубенс био је дипломата и фламански уметник барока.
Његов стил наглашава покрет, боју и сензуалност. Он се опробао у
сликању на разноврсне теме: од религије, до историје, од класичне
митологије, сцена лова, портрета, па све до илустрација за књиге и
дизајна таписерија. Био је веома плодан у погледу радова; процењује
се да је иза њега остало око 3000 слика, делимично захваљујући
члановима његове радионице. Његови ученици су Јакоб Јорданс и
Антонис ван Дајк. Рубенс је владао са доста језика, био је велики
хуманиста и добар дипломата.
Један је од највећих мајстора барокног стила у сликарству који је
сјединио најбоље традиције северног и италијанског сликарства.
Створио је слике пуне драматике, чулности и сјаја боја. Оне обично
приказују алегорије инспирисане митолошком симболиком. Живио је
највише у Антверпену, али је радио и у Француској и Шпанији.
 Петер Паул Рубенс

Током периода 1620-1630. године, Рубенсов динамичан стил је достигао

врхунац у његовимдекоративним пројектима за различите палате и цркве.
Један од најчуднијих је извео уЛуксембуршкој палати у Паризу, са темом
слављења живота Марије Медичи, мајке Луја XIII.Преплет реалних и
митолошких елемената у сливеном усковитланом покрету илуструје
уљанаслика, рађена као скица за представу доласка краљице Марије у
Марсеј. Она показује новину уодносу на раније уметнике јер је Рубенс уместо
скица у цртежу радио студије за композиције одпочетка у боји и светлости.У
позним годинама Рубенс је обновио интересовање за Тицијаново сликарство,
што илуструјеалегоријска композиција Врт љубави, где је спојио Тицијанову
класичну митологију сасеверњачким интерпретацијама ове теме у стилу жанр
сцене, створивши зачарани свет у коме сумит и стварност изједначени.
Такође, радио је и пејзаже спајајући традицију својих севернихпретходника
(Питер Бројгел) и јужњачких узора попут Карачија
• Рушењу уметничких граница између севера и југа Европе,
односно бароку као међународном стилу изузетно је допринео
фламански сликар Петер Паул Рубенс. Петер Паул
Рубенс (1577-1640), био је фламански сликар и дипломата
шпанског хабзбуршког краљевства, рођен у Немачкој где су
његови родитељи емигрирали за време верских прогона
протестаната из Антверпена. Након смрти оца, враћа се у
Антверпен где студира сликарство код домаћих уметника и
постаје мајстор 1598. године. Петер Паул Рубенс
Пва велика олтарска слика – подизање крста
 Дела Петера Паула Рубенса

Принцеза Изабела
Врт Љубави Обиље Клара Еуђенија Подизање крста
 Антоанис Ван Дајк
• Антонис ван Дајк (хол. Anthonis van Dyck;[1] Антверпен, 22.
март 1599 — Лондон, 9. децембар 1641)[2] био је фламански
сликар и графичар из епохе барока. Био је један од најбољих
ученика Петера Паула Рубенса и водећи дворски сликар
Енглеске. Његова најпознатија дела су дворски портрети, али
је осим њих сликао библијске и митолошке теме. Био је
изварендан цртач и иноватор у техникама бакрописа и
акварела.
 Дела Антоаниса Ван Дајка

Оплакивање
Троструки портрет краља Самсон и Далила (1630) Портрет
Чарлса Елене
Грималди
Барокна уметност у Шпанији

• Сликарство шпанског барока одвијало се пoд утицајем Италије и

Холандије. Убрзо пошто је у холандско сликарство ушла мода мртвих
природа, оне почињу да се развијају и у Шпанији кроз посебан тип
заступљен у раду Санчеза Котана. Његове слике одликује и утицај
Каравађа, што уочавамо у контрасту јаке светлости и непробојног мрака
у који смешта своје намирнице, моделоване са брижљивим реализмом,
прецизно намештене тако да можда носе и неко симболично значење
(поврће у облику звезде и полумесеца). Котанове мртве природе су врло
контрасне богатим северњачким композицијама јер нема раскошних
предмета и посуђа или расипничке обилности хране.
 Слике шпанских сликара

Млада племићка Распеће Светог Петра Девојка са бисерном минђушом

Барокна архитектура у Шпанији
• Шпански барок је низ барокне архитектуре који се развио у Шпанији , њеним провинцијама и
бившим колонијама .Како су италијански барокни утицаји продирали преко Пиринеја , они су
постепено надмашили популарност суздржаног класицистичког приступа Јуана де Херрере , који је
био у моди од краја шеснаестог века. Већ 1667. године фасаде катедрале у Гранади (аутор Алонсо
Цано ) и катедрале Јаен (аутор Еуфрасио Лопез де Ројас ) сугеришу умеће уметника у тумачењу
традиционалних мотива шпанске катедралне архитектуре у барокном естетском идиому.

• У Мадриду је развијен народни барок са коренима из Херрериа и традиционалном градњом од цигле

на Плази Маиор и у Краљевској палати Ел Буен Ретиро , коју су уништиле Наполеонове трупе током
француске инвазије. Његови вртови и даље остају као Паркуе дел Буен Ретиро . Овај трезвени
барокни зид од 17. века и даље је добро заступљен на улицама главног града у палатама и трговима.
Краљевска палата у Мадриду (1738–1892)

Плаза Маиор у Мадриду

Ел Транспаренте од
катедрале Толедо

Саграда Фамилија
Хвала на пажњи!