Данило Киш – “Рани јади”

О ПИСЦУ
 Данило Киш био је истакнути југословенски и српски књижевник,
рођен 22. фебруара 1935. године у Суботици, Краљевина Југославија
(сада Србија), а преминуо је 15. октобра 1989. године у Паризу.
Сматра се једним од најважнијих писаца своје генерације и постао је
познат по својим делима која су истраживала теме попут идентитета,
језика, историје и трауме.
 Његова најпознатија дела укључују “Башта, пешчаник”, “Пешчаник”,
“Гробница за Бориса Давидовича”, “Рани јади” и “Енциклопедија
мртвих”.
 О ПИСЦУ

Кишев стил писања карактеришу прецизност, богатство детаља и пажња

посвећена језику. Кроз своје приче, истраживао је личне трауме, посебно
повезане са Другим светским ратом. Многи његови радови инспирисани су
његовим породичним пореклом, јеврејским наслеђем и историјским
догађајима Балкана.
 Рани jади
 Књижевни род: епика
Књижевна врста: роман
Место радње: Мађарска
Време радње: предратно, ратно (Други светски рат),
послератно
Тема: “Човек у рату, рат у човеку”
Композиција: Необична чињеница о овом делу је да
припада књижевној врсти романа али је заправо по
композицији доста слична збирци приповедака. Састоји
се од 19 прича, од којих свака има свој посебан наслов.
Оваква појава се у књижевности назива прстенаста
композиција.
С јесени, кад почну ветрови
 Ова прича означава почетак свега. Упознајемо се са главним јунаком
Андреасом Самом. Прича је јединствена по својој нарацији јер је испричана
у првом лицу што је мање уобичајен приступ. Главни лик је дечак који
скупља кестење на уличном травњаку. Први део приче истиче тему
пролазности коју представља јесен са опадајућим лишћем и плодовима
дрвећа. Време пролази брзо, као и сам живот.
У другом делу приче, сусрећемо девојчицу са црвеном косом која седи у
соби и мирише на љубичице. Тај мирис ће остати у Андреасовом сећању
 Слутња рата и страдања Јевреја, којима је и сам припадао по очевој линији,
као и свих осталих људи у ратним околностима (дечак који умире од
тровања крви као последицу убода кестенове бодљикаве коре; његова
сахрана - бели ковчег и ожалошћени чланови породице очајни због губитка
детета); дечака кестен својом бојом подсећа на мелеза (човека мешане расе
и етничке припадности) - асоцијација на Андреасово - пишчево етничко
порекло (отац - Јевреј; мајка Српкиња из Црне Горе) и будуће страдање и
његове породице.
С јесени, кад почну ветрови
Улица дивљих кестенова
 Колико год лоших сећања би му он могао донети,
Андреас је жудео да поново посети свој дом из
детињства. Чезнуо је да пронађе улицу у којој је провео
многе срећне сате играјући се. Двадесетак година
после рата одрасли Андреас Сам долази у улицу
његовог детињства, тражи своју родну кућу, али ничег
више нема: кућа је срушена ( на њеном месту подигнута
је вишеспратница), нико се не сећа његове породице ...

 Улица дивљих кестенова без стабала кестенова -

симболика његовог изгубљеног детињства
Улица дивљих кестенова

 Док је Андреас стајао на старој улици, сада давно

несталој, није могао а да се не сети стабала
кестена која су је некада низала. Његов ум је
преплављен сећањима из детињства - школе,
пријатељстава и формирања банде. Али тада је
тама рата изашла у први план, доносећи са собом
трагедију његовог уништеног дома. За трен ока
носталгија се претворила у нешто сасвим друго -
нешто због чега је његова садашњост изгледала
много мање од његових сећања на прошлост.
Улица дивљих кестенова
Дечак и пас
 Динго, пас који говори, прича своју причу од самог
почетка. Tужну смрт његове браће и сестара и његово
одрастање под бригом његове мајке и госпође
Книпер. Мајка га је школовала у свему што је требало
да зна за живот као пса, док је остатак његовог учења
настао када је на крају био одвојен од ње. На крају,
Динго је имао среће што га је купио господин Беркли.
Јер да није тако, госпођа Книпер би његову браћу и
сестре бацила у воду, веома тешка одлука, али
неопходна с обзиром на очајна времена рата када су
залихе хране биле оскудне чак и за људе.
Дечак и пас

 Једног дана, док се склупчао у свом

новопронађеном дому, пришао му је младић и
почео да га мази. Позвао је своју сестру Ану да
се придружи том љубазном гесту, а они су
наставили да га нежно милују. На крају је
дечак рекао својој дадиљи да га пас подсећа
на госпођу Книпер, а господин Беркли му је са
задовољством дозволио да одабере
одговарајући надимак за свог новог сапутника.
Дечак и пас
 Назвали су га Динго. Динга су волели и његов господар и
Андреас. Андреас и пас су имали сличност - обојица су
доживели бол у срцу, дечак са оцем и пас са породицом. У
неком тренутку, дечак је почео да се дистанцира од пса и
постало је јасно зашто; осећао је да ће га Динго оставити.
 Динго је Андреасу био једино богатство и прави сапатник
у рату и тешко је поднео раздвајање од њега на крају рата,
када са мајком и сестром одлази код деде у Црну Гору.
 Динга није могао повести са собом, али је газди написао
писмо да нађе некога ко ће бринути о псу, али је било
касно: Динго после одвајања од Андреаса одбијао храну и
после неког времена угинуо од туге за дечаком.
Еолска харфа
 Када је имао девет година, дечак је поседовао јединствену харфу,
састављену од електричног дрвеног стуба и шест пари жица
повезаних са порцеланским изолаторима који су подсећали на
подељени сет за чај. Да би се направила еолска харфа, мора се
наслонити ухо на бандеру, која тада престаје да буде бандера и
уместо тога постаје харфа која емитује прелеп звук. Он наглашава
важност тишине и самоће да би се музика могла истински ценити;
ако би неко без музичког искуства чуо харфу, могао би да је помеша
са авионом и побегне.
Еолска харфа
 Њему је харфа рекла: „да ће ускоро престати да ради као слуга код
господина Молнара; да се његов отац неће никад вратити; да ће
напустити уџерицу са набијеном земљом уместо пода; да ће доспети
најзад у Црну Гору код деде; да ће имати нове књиге; да ће имати 1500
оловака, 200 налив-пера, 5000 књига; да ће му мајка ускоро умрети; да
ће срести девојку коју ће вечно волети; да ће путовати; да ће видети
мора и градове; да ће – продирући у далеку историју и у библијска
времена – истраживати своје мутно порекло; да ће написати причу о
еолској харфи од електричних бандера и жица.“

 Еол – грчки бог ветра

 Стари Грци су поштовали Богове и из тог разлога су на планине

стављали инструмент налик данашњој харфи да би тиме испоштовали
бога ветра.
Душан Станчевић ИТ-12