Јелена Анжујска

-омиљена српска владарка-

Јорговани као сведоци једне љубави
Српска средњевековна држава настала је Рашкој, у долини Ибра. После смрти
владара Часлава Клонимировића око 950. године из рода Вишеславића се
преселила на југ, у Дукљу. Тамо је овенчан и први српски краљ Михаило Први
Војисављевић.
 Појавом Немањића престоница се поново преселила на север. Православно
хришћанство је постало део идентитета српске државе, а после тога и српског
народа.
 Први средњевековни српски састанак “на слепо” .Долина Ибра је ускоро после
тога постала српска Долина краљева место где су се чули звуци византијског
појања. А онда како живот то уме да уреди, биће и п риродни споменик једне
љубави на невиђено или што би данас рекли – правог “блинд дате“-а.
 Ако се вратимо у нашу средњевековну прошлост, доћићемо до једне занимљиве
љубавне приче. Давна прича каже да су, по наређењу српског краља Уроша
Првог Немањића, путем којим ће дођи његова будућа супруга, принцеза Јелена
Анжујска, засађени јорговани.
 Све за будућу краљицу
 Од Краљева до Рашке, краљ се потрудио да све мирише на јорговане и да је
цетови опчине својом лепотом. Она је требало да их гледа из свог замка Маглич
и да се тако присећа свог доласка у Србију.
 Неки историчари тврде да је принцеза била француског порекла, па је краљ
Урош желео да је, за њу непозната земља, подсети на Провансу. Јелена пре
свог доласка није никада видела свог будућег мужа, а овакав гест је учинио да
се роди љубав на први поглед. Урошу су јорговани послужили да би исказао
љубав жени којој ће остати веран до краја живота.
 Будућа краљица пристала је бродом у некадашњем српском приморју и кренула
пут Рашке престонице преко Зете, данашње Црне Горе.
 Мноштво плавих и ружичастих цветних стабала украсило је дивљу лепоту
Ибарске клисуре, а Долина јоргована постала је тако права ода љубави српског
краља Уроша Првог Храпавог према својој невести.
 Јорговани учинили своје
 Није познато какав је био њихов први сусрет, не зна се каква је Јеленина
реакција била док је путовала друмом и мирисала јорговане, али оно што се зна
је да је пар остао веран једно другом до краја живота. Из њихових биографија
може се закључити и да су се волели. Јелена је заволела Србију коју никада
није напустила. Први утисак, зато, можда и јесте најбитнији.
 Неутврђено порекло
 Порекло српске краљице и добротворке Јелене Анжујске још није до краја
истражено.
 На утврђивању њеног порекла веома је дуго радио наш познати историчар
Иларион Руварац, али није успео да дође до крајњег резултата, па је на крају
свога рада само могао да изјави: “Јелена је Францускиња, удала се за српског
краља Уроша Првог и са њиме изродила синове Драгутина и Милутина“.
 Неки историчари сматрају да је Јелена била рођака италијанског краља
француског порекла Шарла И Анжуја, који је владао Напуљом и Сицилијом.
Међутим, данас постоје више претпоставки о њеном пореклу.
 Неки историчари тврде да Јелена Анжујска потиче од мађарског племића
Јована Анђела, војводе Срема и Матилде Вјанден, војводкиње Пожеге и
Ковина. Дакле, Јеленини родитељи су били мађарски племићи које су своје
поседе имали у данашњој Воводини Славонији које су се у средњем веку
налазиле у саставу Мађарске.
 Тако да, највероватније је њено презиме Анђела погрешно читано као Анжу,
када је називана Јеленом Анжујском, уместо Анђелском.
 Историчари који су после Илариона истраживали њено порекло дошли су до
неких сазнања, али ни они нису до краја успели да проникну у њено порекло.
 По једној варијанти, Јелена је ћерка Раула и Алисе. Раул је рода француских
краљева Луја Деветог и његовог брата Шарла Првог Анжујског.
 Јелена из Мађарске стигла у
Рашку
 Поред Јелене, Раул и Алиса су имали и ћерку Марију, која је била удата за
намесника у Албанији који је тамо управљао по налогу напуљско –
сицилијанског краља Карла Анжујског. Када јој је муж умро, она је са сином
живела код сестре Јелене у Зети, и сахрањена је у Јелениној задужбини, цркви
Свете Марије у Улцињу.
 Јелена је рођена у Италији, где су јој родитељи живели, око 1237. године. Када
је одрасла, отишла је у Будим у Мађарској и живела код тетке Јелене, удате за
мађарског краља Андрију Другог, који је владао пре Беле Четврте.
 По другој варијанти, Јелена је ћерка Одона де Монтагија, који је од рода херцега
од Бургундије из Француске, и Јелисавете, сестре латинског цара у Цариграду
Балдовина Другог. И ту стоји да је Јелена онда отишла у Будим и живела код
тетке, краљице Јоланде.
 Међутим, енглески историчар Гордон Мекданијел тврди да је она заправо унука
сестре латинског цара Константинопоља Бодуена Другог. Њен биограф
патријарх Данило Други пише да је била “рода фрушкога“, односно француског.
Тако би мистерија имена Фрушка гора могла да буде решена а Фрушка гора се
тада налазила у јужној Угарској, док је данас у Војводини. Овако, њено ће
порекло остати мистерија, можда никада разјашњена.
 Стефан Урош Први
 Стефан Урош Први је био најмлађи (а најспособнији) син краља Стевана Првовенчаног и Ане,
унуке млетачког дужда Дандола, а рођен је 1223. у Рашкој области. Води се као један од
најзначајнијих српских средњовековних владара.
 Краљ Урош је од деде Немање, оца Стевана Првовенчаног и мајке Ане наследио доста
позитивних особина. Због њих се издвојио од два старија брата. Мада је био веома млад када
је преузео престо од старијег брата Владислава, имавши свега 25 година и без икаквог
ослонца међу тазбином, као што је то било случај са његовом браћом, он је одмах по ступању
на власт преузео све државне послове и одмах се знало да се на престолу налази човек који
зна шта хоће.
 Његова држава се простирала од Шар планине до Рудника и Мачве и од Мораве до Неретве
са поморским земљама Далмацијом и Диоклетијом.
 Иако је земља кад је он дошао на власт била опустошена после монголске најезде и
растрзана унутрашњим борбама, он је успео да веома брзо реши сва главна питања у земљи.
 Краљ Урош је био талентован, храбар и способан војни старешина. Велику пажњу је посветио
војној организацији. Схватио је да без добро наоружане, организоване и обучене војске не
може бити успеха. Зато је улагао све своје напоре да створи и наоружа снажну и добро
увежбану војску која ће бити у могућности да очува српске границе преко којих су често
упадали Бугари, Византијци и Мађари, као и да осваја нове области.
 Владао је 33 године и имао четири сина од којих су двојица били краљеви, Драгутин и
Милутин.
 Његова најважнија задужбина су Сопоћани, а иза себе је оставио замак Маглич. У Србију је
довео Сасе, немачке рударе, који су ископавање сировина подигли на виши ниво.
 То је и српску привреду и трговину у целини уздигло, па се његова владавина може
посматрати и као доба мира, среће и благостања, иако је краткотрајно и неуспешно ратовао
против Угарске, затим успешно и краткотрајно против Дубровника. У спољној политици је
тежио да се удаљи од Византије.
 Историја га је упамтила као Великог или Храпавог. За овај други надимак постоје бројне
теорије, али он вероватно долази или од рошавости његовог лица или од храпавог гласа.
 Уговорен брак баш кад цветају
јорговани
 Непознато је како су се Урош Први и Јелена упознали, како су
обављене прошевина и удаја, као и када је то било.
 Међутим, извесно је да се Урош оженио Јеленом неколико
година пошто је постао краљ Србије, у позним годинама.
 Према познатим подацима, краља Уроша су погрешно звали
мађарским зетом, вероватно зато што је Јелена живела на
двору мађарског краља, што је тамо испрошена и отуда
доведена у Србију.
 По свему судећи, брак је могао да буде склопљен у пролеће
1245. године, баш кад цветају јорговани.
 С обзиром на то да је засађеним јоргованима било потребно
извесно време да се приме, израсту и цветају, мора да је од
просидбе до свадбе прошло доста времена, или се краљ Урош,
спремајући се за женидбу, раније обезбедио.
 Свадба је обављена у дежевском немањићком дворцу,
недалеко од Раса.
 Дворови пуни књига

 Краљ Урош и краљица Јелена Анжујска живели су у старом

дворцу где су се и венчали, недалеко од града Раса, на реци
Дежеви, према гори Соколовици. Дворац је био изграђен од
дрвета, али је био веома простран и погодан за становање и
обављање државничких послова.
 Поред овога двора, они су имали на располагању и немањићки
дворац у Брњацима, на уливу Оклачког потока у Брњачку реку
крај Ибра, који је углавном служио као летњи дворац.
 Око оба ова дворца простирале су се природне лепоте, а
дворови су били опремљени и снабдевени послугом, како је то
приличило за оно време.
 Двор у Дежеви је био снабдевен и богатом библиотеком које су
скупљали Стефан Немања, Свети Сава и Стеван Првовенчани.
Сви они су волели књиге.
 Омиљена владарка
 Јелена је, по опису савременика, била лепа, љупка, племенита и веома
образована жена, коју је народ убрзо заволео.
 Јелена Анжујска се родила 1236. Она је са краљем Стефаном Првим Урошем
имала бар четворо деце – српског краља Стефана Драгутина, краља Стефана
Уроша Другог Милутина, Брнчу (Брњачу или Причу), ћерку којој се не зна име и
која је била удата за неког жупана Ђорђа, и непознатог сина Стефана.
 Иако цела прича око њеног доласка врло бајковито звучи, она није имала
пресудног утицаја на касније поступке краљице Јелене. Јелена се са великом
љубављу посветила како државничким пословима, тако и мајчинству, а касније
црквеном животу. Јелена је владала заједно са својим синовима Мулутином и
Драгутином, у времену када је земља била подељена, а њене области биле су
Зета, Требиње, Плав и Поибарје.
 И док поједини историчари тврде да је до смрти задржала католичку веру и
упорно покушавала да покатоличи Србе, дуги сматрају да то није било тако. По
тадашњим законима, да би се удала за српског краља морала је да пређе у
православље. Осим тога, пред крај живота замонашила се по православним
обичајима.
 Међутим, постоје неспорни историјски подаци да је краљица током живота
имала блиске односе са католичком црквом, да се дописивала са папом,
подизала је и обнављала католичке цркве и манастире на приморју, али се ипак
као њено најважније здање помиње њена задужбина – манастир Градац, који се
налази изнад Градачке реке, на обуду планине Голије.
 У овом манастиру почивају њене мошти, а место где се замонашила јесте црква
Светог Николе у Скадру, чији је такође била ктитор.
 Рашку сматрала новим домом и
школовала сиромашне девојке
 У средњем веку владарски бракови су склапани пре свега из државничких
интереса, па је жена која је долазила у Србију обично била племићког порекла,
из друге државе, а народ је тешко прихватао владарке.
 Међутим, краљица Јелена је нашу земљу доживела као нови дом и тако се
понашала према свом народу. Она је заслужна за отварање прве женске
племићке школе, на двору је имала прву библиотеку у којој су биле књиге из
Котора. Организовала је преписивање књига на двору и те књиге је поклањала,
како би ширила писменост.
 Велику пажњу је посветила и сиромашним девојкама које су на њеном двору
могле да уче вез, плетење и друге ручне радове, као и писменост и музику. Све
у свему, водила је рачуна о женама и њиховом положају у друштву са посебним
акцентом на образовању, односно описмењавању.
 У свом двору Јелена је основала прву женску школу у српским земљама, нешто
као интернат за девојке. Било је то крајем 13. века, кад Европа није показивала
интересовање за школовање девојака, посебно не сиромашних. Остало је
уписано да је краљица “заповедила да се у целој својој области саберу кћери
сиротих родитеља, које је хранила у свом дому и обучавала сваком добром и
ручном раду, који приличи за женски род. А кад су одрасле, удаваше их за
мужеве да иду у своје куће, дарујући их сваким богатством, и уместо њих
узимала је друге девојке као и прве…“. Била је то прва стручна женска школа,
не само у Србији већ и у Европи
 Јак утицај на краља
 Њен биограф архиепископ Данило Други са много хвале описује краљичину
личност и дело, па је забележио да је народ изузетно волео ову жену. Краљ
Урош Први владао је Србијом више од три деценије и његово време се назива
“златним добом” српске средњовековне државе.
 Њен утицај на Уроша Првог био је јак, па многи сматрају да српски краљ
напредак и развој државе добрим делом дугује супрузи и њеним блиским
везама са западним земљама. Али, њихов најстарији син Драгутин у борби за
престо сукобио се са оцем у јесен 1276. године.
 Урош Први је изгубио битку од сина, повукао се, замонашио и добио име
Симеон. Умро је 1. маја. 1277. а сахрањен је у својој задужбини у Сопоћанима. У
жељи да задржи мајчину наклоност, Драгутин је по ступању на престо мајци
доделио на управу Зету, Требиње, Плав и долину горњег и сред њег Ибра. На
том простору Јелена је организовала своју власт и самостално је владала. Ове
области ће се и после њене смрти звати “Земље краљице матере“.
 Највише времена је проводила у свом двору у Брњацима, који се налазио у
старом Колашину, подно планине Рогозне, на ушћу Омишког потока у Брњачку
реку. Преко лета би одлазила у утврђени град Јелачу на Рогозни, а зими је
боравила у Бару.
 Владала је као права краљица, ковала је свој новац, по њеном налогу су се
израђивале књиге са златним корицама, сарађивала са суседним
областима, дописивала се са страним државницима… Све што јој приличи.
 Монахиња Јелисавета
 Њено најважније дело је манастир Градац,
саграђен 1270. на Ибру код Рашке и  Кивот Јелене Анжујске, манастир
посвећен је Богородици. У арихиктектури Градац
овог здања преплићу се елементи готике, по
налогу краљице, са домаћом рашком
школом. Око 1280. године, Јелена је примила
монашки завет у цркви Светог Николе код
Скадра и постала монахиња Јелисавета.
 Упокојила се у дубокој стрости, 8. фебруара.
1314. и сахрањена је у манастиру Градац.
 Према причи једног монаха, краљица Јелена
му се јавила у сну три године после њене
смрти. Када су отворили њен гроб видели су
да је њено тело и даље очувано ,”као у роси“.
 Проглашена је за светитељку те 1317.
године. Житије светитељке Јелене написао
је архиепископ Данило Други, као прве
краљице која је постала светитељка.
Занимљиво је да је након замонашења
задржала световно име. Слави се као
светитељка 30. октобра по старом, односно
12. новембра по новом календару.
 Украшена сваком врлином
 Краљица Јелена се по много чему разликовала од српских
владарки, поготово претходница, јер је била испред свог
времена и размишљања да јој је место у кући, а улога да рађа
наследнике. Знала је, хтела је и чинила много више од тога,
мешајући се супругу и у унутрашњу и спољну политику, а
колико је била мудра, јасно је било по томе што су је ценили „и
православци и Латини“.
 Познавајући је, архиепископ Данило је могао да закључи да је
била:
 „Оштра речју, а блага по природи, непорочна животом, у
заповедању кротка, да теши нелицемерно и безболно, а колика
је свесрдачна њезина смелост к Богу, просто казати била је
украшена сваком врлином.“
 Била је изузетно образована, говорила је неколико страних
језика, вична дипломатији и вештинама преговарања, позивала
свештенике, учествовала у разговорима о светом и световном и
словила за једну од најпросвећенијих личности свог времена.
 У част Јелене Анжујске
 У њену част сваке године на пролеће се у одржавају ,”Дани јоргована“.
Тада оживљава манастир Жича, замак Маглич и цела ова област, где
се опонашају средњевековни обичаји, а посено место заузима лик
највољеније краљице и добротворке Јелене Анжујске.
 Такође, Јеленин кип краси бедем требињског Старог града. Пред кип
би, по речима старих Требињаца, долазили заљубљени парови са
неким цветом и жељом да света краљица благослови њихову љубав.
 Велика српска љубав

" Краљ Урош и краљица Јелана Анжујска"

уље на платну,сликар Драган Расков Милошевић
Стефан Урош и Јелена Анжујска / Фото Из књиге „Велике српске љубави“
“

ЧАСНА жена дража је од сваког бисера и драгог камена