BUKA

Buka je neželjen zvuk. Setni efekti su negativni efekti na zdravlje

ljudi. Pod ovim se po pravilu podrazumevaju jaki zvuci koji dovode
do oštećenja organa sluha, povećanja krvnog pritiska i sl.,
nasuprot neželjenom zvuku koji se po pravilu odnosi na zvuke male
jačine.

Zvučna zaštita je skup mera kojim se obezbeđuje da zvuk (buka) pri

prenosu od izvora do mesta prijema, odnosno, u objektu iz jednog u
drugi prostor, bude oslabljen. Zvučna zaštita deli se na:

* zvučnu zaštitu objekata (zgrade, objekti visokogradnje) i

* zvučnu zaštitu u spoljašnjem prostoru.
Zvučna zaštita objekta se realizuje pogodnim projektovanim
rešenjem i rasporedom prostorija odnosno izvođenjem zvučne
izolacije konstrukcija i zaštitom od buke.

Zvučna zaštita u spoljašnjem prostoru obezbeđuje se prostornim i

akustičkim planiranjem, urbanističkim rešenjem, zvučnim
(akustičkim) barijerama i dr.

Sama zvučna zaštita može generalno, prema mestu realizacije u

odnosu na izvor, da se klasifikuje u primarnu ili sekundarnu.
Pod primarnom zaštitom podrazumevaju se mere koje se sprovode
direktno na izvoru, a pod sekundarnim zaštitne mere koje se sprovode
na putu prostiranja.

Tako na primer primarna zaštita u saobraćaju obuhvata mere smanjenja

nivoa izračene akustičke energije direktno sa motora i drugih agregata na
vozilu, mere za prigušenje u izduvnom sistemu, mere na smanjenju
aerodinamičkog generisanja akustičke energije, ali i mere na kontaktu
pneumatik - kolovozni zastor

Ova poslednja pomenuta, ne ulazeći u moguću i drugačiju filozofiju

razmatranja, može da bude svrstana i u grupu sekundarnih mera, ali
obrađivači ovog članka ipak smatraju da je adekvatno grupisanje kako je
to dato ovim tekstom.
Primarna zaštita sistema za klimatizaciju podrazumeva mere koje se
sprovode na samom izvoru kao npr. ventilatoru, kompresoru, čileru,
motoru i dr. Tako npr. na nekom motoru konstruktivnim merama deluje
se na kućište motora, na izbor materijala za osovinu i ležišta, njihovu
obradu, tolerancije i sl.
Pod sekundarnim merama zaštite od buke koja potiče od drumskog
saobraćaja podrazumevaju se sve mere koje se preduzimaju na
putu prostiranja zvučnih talasa od izvora do mesta imisije, tačnije
čoveka kao osnovnog subjekta zaštite.

Sekundarne mere u okviru sistema za ventilaciju i klimatizaciju

mogu da budu: ugradnja prigušivača buke u kanalskoj mreži,
spoljašnja obrada kanala za ventilaciju, izbor materijala i debljine
kanala, ukrućenja kanala i sl.
Zvučna zaštita prema načinu delovanja može da se deli na aktivnu i
pasivnu zaštitu.
Aktivne mere zaštite, u prvom redu prema standardnoj akustičkoj
klasifikaciji, podrazumevaju postupak koji se realizuje na sledeći
način: zvučna energija se sistemom mikrofona snima i akvizira,
zatim složenim postupkom obrađuje u vremenskom i
frekvencijskom domenu, a zatim reemituje na takav način da u
tačkama ili zonama imisije, usled efekta superpozicije sa primarno
generisanom akustičkom energijom, dovodi do smanjivanja nivoa
zvuka ili čak njegovog poništavanja.
Pasivne mere zaštite odnose se na slabljenje koje se realizuje na
putu prenosa od izvora do mesta imisije. U prvom redu, kao mere
zaštite od buke drumskog saobraćaja, ovde treba pomenuti fasadu i
fasadne elemente (prozore, balkonska vrata i sl.) i zatim zvučne
barijere.

Ove dve podele mera zaštite na primarne i sekundarne odnosno

aktivne i pasivne često se u postojećim studijama procene uticaja
na životnu sredinu koriste na pogrešan i neadekvatan način, pa su
stoga u ovom članku eksplicitno iznesene definicije i objašnjenje
kako ih treba primenjivati da bi isti pojmovi bili usaglašeni sa
relevantnom regulativom, stručnom terminologijom i
međunarodnim dokumentima.
OTPAD
Otpad je nepotreban, neželjen ili suvišan materijal preostao nakon
završetka nekog procesa.

Ili možemo reći da pod otpadom podrazumevamo svaki materijal ili

predmet koji nastaje u toku obavljanja proizvodne, uslužne ili druge
delatnosti, koji je isključen iz upotrebe, koji nije za daljnje korišćenje
i mora se odbaciti.

Otpad je vrlo subjektivna stvar, jer ono što nekom nema vrednost
nekom pak ima.

Poznato je da su neke otpadne materije vredni resursi te postoje

razne mogućnosti da se na najbolji mogući način iskoriste.
Tako imamo otpad koji treba na siguran način da se uništi i otpad
koji može dalje da se koristi.
Korisan otpad je otpad iz kojeg dobijamo sekundarne sirovine-
materije koje možemo reciklirati-ponovo upotrebiti: metal, plastika,
staklo, čelik, papir...

Organske ostatke možemo humificirati-reciklirati u gnojivo. Gorive

materije možemo spaljivati.

Suprotno od toga ima otpada kojeg smatramo nekorisnim, kojeg

čine otpaci koje se ne koriste.

Neadekvatno upravljanje otpadom predstavlja jedan od najvećih

problema sa aspekta zaštite životne sredine.

Otpad je direktno vezan za ljudski razvoj i sa tehnološkog i sa

društevog aspekta. Upravljanje otpadom je kontrola nad
Podela otpada može se izvršiti na nekoliko načina. Najčešće se kao
kriterijum uzima vrsta materijala od kojeg je odbačeni predmet
sačinjen (lim, hartija, staklo, organski materijal...) što je pogodno i
za razvrstavanje u cilju reciklaže.
Takođe, kriterijum može biti i izvor otpada (da li je u pitanju
domaćinstvo, fabrika, bolnica...) jer se na taj način može uvideti
potencijalna opasnost od odbačenog materijala u cilju što
bezbednijeg odlaganja. Ovo je posebno uočljivo kod nuklearnog
otpada.
Postoje i drugi kriterijumi za razvrstavanje otpada.
Prosečna porodica u Evropi baca oko dve tone otpada godišnje.
Od toga:

materijal procentni udeo

hartija 33%
organski
otpad 20%
staklo 10%
metal 8%
plastika 7%
tkanine 4%
ostalo 18%
Sa razvojem civilizacije otpad postaje sve važniji problem. Samo u
Velikoj Britaniji se godišnje baci oko 70 miliona tona otpada
godišnje, što iznosi više od tone po glavi stanovnika.
Otpad je zagađivač vazduha, vode i zemljišta. Za ljude, otpad koji se
gomila predstavlja opasnost po zdravlje, ne samo time što pojedine
vrste otpada trule, već i zato što predstavlja izvor hrane za pacove,
buve i druge prenosioce zaraznih bolesti.
Otpad uzrokuje tzv. ambijentalno zagađivanje jer ruži okolinu i
neprijatno miriše.
Načini odlaganja i rešavanja problema otpada
Deponije su mesta gde se odlaže otpad. Predstavljaju
najjednostavniji, najjeftiniji i tako i najzastupljeniji način odlaganja
otpada. Gotovo 80% otpada u Evropi se odlaže na deponijama.
Najpogodniji su krateri u zemlji zaostali od kamenoloma ili rudnika.
Kada se otpad postavi u krater, preko se naspe zemlja i na taj način
dobijaju slojevi. Pri ovome se vodi računa da kišnica koja dođe u
dodir sa otpadom ne dođe do reka i tako ih zagadi. Ipak, postoje i
deponije koje se ne zatrpavaju zemljom, ali gde se vodi računa da
ispunjavaju neke uslove (da ne budu blizu grada, reke ili podzemne
vode, da ne budu na vetrovitom mestu i sl.).
Deponija koja ne zadovoljava ove uslove i nije verifikovana od
strane stručnih službi naziva se divlja deponija.
Meliorizacija zemljišta

Otpad zatrpan ispod sloja zemlje može da pospeši obradivost

zemljišta, što znači da se tu mogu saditi biljke. Truljenje otpada
obezbeđuje neophodne supstance za razvoj biljaka. Međutim, kada
otpad truli, tlo vremenom može da se uruši, pa se na tim mestima
ne praktikuje podizanje naselja. Takođe, u nekim slučajevima otpad
se melje i koristi kao đubrivo, pri čemu se vodi računa da takav
otpad ne sadrži otrovne sastojke.
Spaljivanje otpada
Nekada se otpad spaljuje, što ima za prednost primetno
smanjivanje količine đubreta, a i pepeo je čist i na njemu nema
patogenih bakterija.
Takođe, u svetu postoje fabrike za spaljivanje otpada (Edmonton
kod Londona, Bilefeld u Nemačkoj) koje na taj način proizvode
električnu energiju.
Na nekim mestima, otpad se melje i pretvara u čvrsto gorivo, te
koristi umesto uglja. Ipak, ovakve fabrike za spaljivanje otpada su
skupe, a dim koji ispuštaju zagađuje vazduh.
Reciklaža
Sve popularnija metoda za rešavanje problema otpada je reciklaža.
Procenjeno je da oko 60% materijala koji se odbaci može ponovo da
se upotrebi. Reciklaža je pogodna ne samo zato što smanjuje
količinu otpada već i zato što smanjuje utrošak sirovina i goriva, ali i
smanjuje zagađivanje.
Šta sve može da se reciklira? Staklo, papir, karton, aluminijum,
gvožđe, plastika, keramika, elektronski i električni otpad, ...

Papir

Hartija (papir) se dobija preradom drveta u fabrikama uz pomoć

različitih hemijskih sredstava. Pri tom nestaju velike i stare šume,
dolazi do zagađivanja reka.

Da bi se što manje štete nanelo životnoj sredini, moguće je ponovo

sakupiti hartiju koja nam više nije neophodna i dati je na
recikliranje.

Preradom starog papira, utroši se 60% manje energije nego kada bi

taj proizvod dobijali iz prirodnog materijala (drveta).
Takođe, preradom stare hartije koristimo 15% manje vode. Neki
podaci govore da reciklažom jedne tone kancelarijskog papira
spašavamo 17 stabala drveta, štedimo 4.200 kW (kilovata)
električne energije i 32.000 litara vode.

Pri tom, moguće je reciklirati sve vrste novina, papirnih kesa, papira
za pisanje i svu ambalažu od papira. Recikliranjem hartije
spasavamo mnoge šume, reke, jezera a samim tim i mnoga druga
živa bića koja od njih na neki način zavise.
Staklo

Staklo je materijal koji se koristi u svakodnevnom životu kroz razne

proizvode: flaše, čaše, tegle, prozore, ogledala. Ono može da bude
u različitim bojama koje mu se dodaju pri proizvodnji.

Pravi se tako što se pesak, sa dodatkom još nekih materija, topi na

vrlo visokim temperaturama. U tom procesu se troši dosta energije,
a u vazduh se ispušta velika količina štetnih gasova.

Ukoliko bismo reciklirali staklo, mnogo manje bi se uništavala korita

reka iz kojih se vadi pesak za staklo, smanjili bismo zagađivanje
vazduha i potrošnju energije.
Reciklažom jedne flaše, uštedi se dovoljno energije da jedna sijalica
od 100W (vati) može da svetli četiri puna sata. Ako se u svetu baci
prema nekim podacima 28 milijardi flaša i tegli godišnje u proseku,
zamislite koliko bismo električne enrgije uspeli da uštedimo.
Prednost stakla je u tome što ga je moguće beskrajno reciklirati.

Naš lični doprinos bi mogao biti u sakupljanju nepotrebne ambalaže

od stakla ili staklenih posuda koje se mogu reciklirati ili ponovo
iskoristiti.
Metal (aluminijum, bakar, gvožđe)

Od metala se prave: automobili, autobusi, vozovi, avioni, frižideri,

šporeti, bočice za dezodoranse, limenke za napitke, kutije za kreme
i slično. Metali se, naravno, dobijaju preradom odgovarajućih ruda.
U procesu, najpre polazimo od iskopavanja rude koji narušava ili
uništava čitave predele (livade, brda, planine...). Potom se vrši
prečišćavanje rude od različitih nečistoća ispiranjem u vodi koja se
na taj način zagađuje.

Pri topljenju rude troši se velika količina energije a štetni gasovi

sagorevanjem se oslobađaju u atmosferu. Na kraju tog procesa
dobijamo metal koji se dalje koristi u različite svrhe.
Za jednu tonu aluminijuma potrebno je iskopati četiri tone rude
boksita i potrošiti 13.000 kWh (kilovat-časova) električne energije.
Prilikom dobijanja aluminijuma iz pomenute rude, u atmosferu se
oslobađaju ugljen-monoksid, ugljen-dioksid i fluorovodonik.

U nekim razvijenim zemljama poput Nemačke, stari automobili se

daju na recikliranje, a uz doplatu se mogu kupiti potpuno nova kola.
Takođe, mogu se reciklirati i električni aparati. Godišnje se, takođe u
Nemačkoj, razloži i preradi 100.000 frižidera, 150.000 televizora i
oko 15.000 tona drugih aparata. Kod nas bi se za početak moglo
vršiti prikupljanje konzervi od različitih pića, bočice od dezodoransa,
kutijice od krema.
Plastika

Plastika je materijal koji se dobija iz nafte. Nafta je vrsta rude koja

se nalazi u unutrašnjosti Zemlje i nastaje raspadanjem biljaka i
životinja tokom više miliona godina. Eksploatacijom nafte i njenom
prepradom u plastiku, jedan deo istorije naše Planete nestaje.

Po sadašnjoj stopi potrošnje, procenjuje se da će se rezerve nafte u

svetu iscrpiti za 35 godina. Problem sa plastikom jeste u tome što se
ona ne raspada u zemlji te se trajno zadržava u životnoj sredini koju
zagađuje. Moguće je i njeno uništavanje procesom spaljivanja, ali
tada vršimo zagađivanje vazduha.
 Zato je najbolje rešenje u preventivnim merama kao što je
izbegavanje kupovine i upotrebe plastične ambalaže i kesa. U
poslednje vreme u svetu su se pojavile posebne vrste plastike koju
je moguće reciklirati i takva plastika na sebi ima znak reciklaže.
Takvu plastiku je potrebno sakupljati i reciklirati.
Elektronski i električni otpad

Elektronski i električni (EE) otpad spada u kategoriju opasnog

otpada. Obuhvata sve vrste uređaja klasifikovanih u 10 kategorija,
od malih i velikih kućnih aparata, IT opreme, preko rasvetne
opreme, elektronskih igračaka do medicinskih uređaja, kao i
fluorescentne cevi.

Mnogi EE proizvodi sadrže hemijske elemente kao što su živa, olovo,

kadmijum, berilijum i dr., i ukoliko se nepropisno bace ili odlože na
komunalnu deponiju, isparavanjem u vazduh dovode dugoročno do
uništavanja životne sredine i ujedno mogu uticati na oboljenja jetre,
bubrega, mozga, kancera.

Reciklaža elektronskog otpada je jako kompleksna jer postoji veliki

broj različitih sirovina na relativno malom prostoru, tako da se
odmah vrši sortiranje komponenti dobijene rasklapanjem opreme
na sledeće grupe
• Plastika i delovi od plastike
• Metal i delovi od metala
• Napajanje
• Kablovi
• Baterije
• Ekrani
• Elektronske komponente
• Drugi materijali
Sa gledišta ponovnog iskorišćenja, materijali mogu biti:

Reciklabilni, tj. koji se mogu iskoristiti ponovnim vraćanjem u proces

proizvodnje. Tu spadaju plastika i delovi od plastike, metal, kablovi i
dr.
Nereciklabilni, tj. koji se ne mogu vratiti u proizvodni proces i oni se
na ekološki bezbedan način skladište ili se koriste za dobijanje
energije.

Iz starih CRT monitora se ponovo dobija staklo i olovo koji se, kao i
metal, ponovo mogu upotrebiti u proizvodnji monitora.
 Pri rasklapanju računara na sastavne komponente maseni udeo
reciklabilnih komponenata se kreće od 70% do 80%. U
reciklabilnom delu plastika je zastupljena sa oko 4%, a metalni
delovi sa oko 96% mase. Maseni udeo reciklabilnih komponenata
kod CRT ekrana je oko 30%, pri čemu je odnos plastike i metala u
ovom delu 50:50.