Анестезија

Андреа Рађеловић
Ана Коцић
Лена Младеновић
Емилија Васић
III2мст
Анестезија
• Један од камена темељаца модерне хирургије је успешна и сигурна анестезија.

• Основни циљ анестезије је да се обезбеде максимални услови за рад хирурга спречавањем

штетних рефлекса које условљава бол. Остали циљеви анестезије су: аналгезија, губитак
рефлекса, спречавање страха, релаксација мишића, сан, контрола дисања...

• Сама реч анестезија означава неосетљивост на бол, додир и топлоту, која може бити
изазвана оштећењем нервног система или намерно изазвана уношењем анестетика
(хируршка анестезија).

• Анестезиолог је лекар специјалиста ове области. Анестетичар(ка) је медицински техничар

или сестра који помажу анестезиологу у раду. Анестетици су лекови који се користе у
анестезији.

• Анестезија се не бави само давањем анестезије за оперативне захвате већ и: интензивном

негом и терапијом, ургентном медицином и реанимацијом и третманом болова
Историјат
• Године 1844. зубар Велс је удисао азот-оксидул док му је други вадио зуб (у то време, азот оксидул су
користили забављачи јер изазива смех).

• Године 1846. зубар Моршон у Бостону применио је етар за операцију тумора вилице коју је урадио хирург
Ворен.

• Године 1844, бечки хирург Келер открио је анестетичка дејства кокаина, а Халшшед је применио блок
нерава.

• Године 1898. Немац Бир применио је спиналну анестезију.

Локална анестезија
Локалном анестезијом се губи осећај за бол у једном делу тела уз очувану свест болесника. Као локални
анестетик употребљава се лидокаин-хлорид (регистровани називи Xylocain, Novocain, Lidocain, Marcain...).

-Делују тако што прекидају проводљивост импулса кроз нервна влакна.

Површинска анестезија-локални анестетик се даје у спреју, за слузницу ока, носа, грла, уретре.

Инфилтрациона анестезија-анестетик се даје инјекционо за анестезирање коже, поткоже, фасције и мишића.

Спинална анестезија-даје се инјекционо у субархноидални простор, где се меша с ликвором и делује на корене
живаца. Ако анестетик оде високо до продужене мождине, може угрозити виталне центре.

Спроводна (блок) анестезија-анестетик се даје у живац или плексус (нпр. аксиларни за анестезирање целе руке).

Анестезија хлађењем-подразумева хлађење ледом или хлоретилом. Недостатак ове анестезије је што после рана
спорије зараста и може да се инфицира.
Општа анестезија
Анестетичка средства делују на ЦНС, што доводи до аналгезије (престанак реакције на болне
надражаје), уз губитак свести, а функције вегетативног нервног система остају очуване.

• Анестетици се могу уносити:

-удисањем,
-интравенски,
-per os,
-per rectum
-субкутано.

• Општа анестезија може бити:

-инхалациона
-интравенска
-комбинована.
 Припрема за општу анестезију
1. Пре сваке анестезије болесника треба преоперативно припремити и урадити одређене лабораторијско-
биохемијске анализе (крвна слика, шећер у крви, урин, уреа, седиментација), затим ЕКГ, рендген плућа за
старије болеснике.

2. Припрема обухвата и преглед интернисте, односно педијатра за пацијенте до 15 година

3. 6 до 8h пре операције и анестезије пацијент не сме ништа да једе ни да пије. Да би се смањила бронхијална
секреција и евентуални кашаљ, саветује се престанак пушења.

4. Премедикација подразумева давање одређених медикамената непосредно пре операције у циљу смирења,
смањења страха и инхибиције секреције слузокоже дисајних путева и пљувачних жлезда. То је све битно да
би се обезбедио добар ток анестезије и побољшао постоперативни ток. Даје се обично 30-45 минута пре
почетка у општу анестезију.

Медикаменти за премедикацију су:

• Психоседатив из групе диазепама( Bensedin, Diazepam, Apaurin)
• Неуролептаналгетик из групе фентанила( Fentanyl, Thalamontal) који изазивају поспаност и аналгезију
• Атропин-сулфат као инхибитор секреције Сви медикаменти се дају интрамускуларно
 Инхалациона општа анестезија
1. Она се постиже удисањем анестетичких гасова или пара лакоиспарљивих течних анестетика који стижу до
плућних алвеола па путем крви долазе до мозга. У мозгу се вежу за нервне ћелије и на тај начин смањују
његово функционисање све до губитка свести(сна), док могу и да изазову аналгезију и мишићну
релаксацију.

2. Пре почетка сваке инхалационе опште анестезије потребно је следеће:

Измерити TA и пулс, извадити зубну протезу, скинути сав накит, прегледати историју болести, проверити
идентитет болесника, аспирирати садржај из уста, обезбедити писмени пристанак и припремити све
инструменте и материјал који су потребни.

Постиже се најчешће преко 2 начина:

• Маске, која потпуно затвара уста и нос
• Ендотрахеалног тубуса, цеви која се уводи у душник помоћу ларингоскопа

4 степена анестезије по Гуделу одређује се према дисању, ширини зеница, тонусу мишића и рефлексима
• Стадијум аналгезије
• Стадијум ексцитације или лаке анестезије
• Стадијум праве хируршке анестезије (површна,средње дубока, дубока и веома дубока)
• Стадијум парализе дисања
https://youtu.be/N9TvMHRXGSE?
si=GmmRFe6hUj0irqcv
 Интравенска општа анестезија
1. Подразумева давање анестетика директно у вену, и то:
• У болусу (одједном)
• У инфузији (континуирано)
• Повремено

Предности ове анестезије су: лако се даје, пацијент се брзо уводи у анестезију и лако буди без
повраћања.

Недостаци су што се не могу сигурно контролисати дејства анестетика јер дужина дејства
зависи од брзине којом се анестетици разграђују и елеминишу.

Чиста интравенска општа анестезија даје се за операције које кратко трају и где релаксација
није потребна. То је тзв. Неуролепт анестезија која се састоји у давању комбинације
неуролепт-аналгетика фентанила и антипсихотика халоперидола.
 Комбинована општа анестезија
1. То је комбинација инхалационе и интравенске опште анестезије. Чине је следеће фазе:
• Премедикација

• Увод у анестезију, има за циљ да болесника уведе у сан , да створи почетну аналгезију и
мишићну релаксацију. Па се даје општи интравенски анестетик тиопентон-натријум и
суксаметониј- миорелаксант.

• У току операције, ако је потребна релаксација, додаје панкуронија са дужим дејством

• Интубација, помоћу ларингоскопа се ставља тубус одговарајуће величине у трахеју

• У току операције се врши механичка вентилација и даје се кисеоник, а по потреби азот-

оксидул

• Буђење је последња фаза анестезије када се дају антидоти , медикаменти који треба да
пониште и убрзају разградњу анестетика који су дати. Па се дају: неостигмин, атропин-
сулфат, налоксон...
Компликације
Механичке повреде-најчешће механичке повреде су повреде зуба, носа, ока и слузнице ждрела.

Респираторне компликације-најчешће респираторне компликације су: кашаљ, промуклост, апнеа, опструкција

респираторних путева, пнеумонија и ателектаза

Кардиоваскуларне компликације- поремећај, срчани застој

Поремећај температуре- хипертермија и хипотермија

Штуцање-Штуцање се јавља најчешће после операција на желуцу и једњаку.

Делиријум-Делиријум је карактеристичан за време буђења из анестезије. Углавном код млађих особа после
давања неких анестетика.

Да би се компликације за време операције могле благовремено спречити, потребан је сталан надзор,

мониторинг који подразумева континуирано праћење притиска, пулса, дисања и боје коже. Све уочене промене
треба записивати у карту анестезије. Код већих операција треба стално пратити и EKG, централни венски
притисак (ЦВП), артеријски притисак, температуру, електролите и парцијални притисак О, и СО