Полимери животне

средине
 ШТА СУ ПОЛИМЕРИ?

Полимери су велики молекули састављени од делова који се

понављају (мономера) и који су везани у дугачке ланце. Иако се
појам полимер често користи за пластику, у полимере се у хемији
убраја велики број природних и вештачких материјала са
различитим својствима и наменама.
 ПОДЕЛА ПОЛИМЕРА

Зависно од природе везе међу

макромолекулским ланцима и
њиховој учесталости могу се
добити три основне групе
полимера. Ову поделу
полимера можемо назвати још
и вештачким полимерима.
 ПОДЕЛА ПОЛИМЕРА

У природне полимере спадају:

 полимери који се јављају у природи (целулоид, целофан),
 полимери који се јављају у природи, али су индустријски
произведени (пластичне масе),
 полимери који се не јављају у природи (најлон, полиестар).
 МАТЕРИЈАЛИ НА БАЗИ ПОЛИМЕРА

Полимерни материјали као органске материје користили су се у

конструкцијама још у праисторији и пре метала. У данашње
време, полимери се опет све више користе као конструкциони
материјали. Полимери обухватају врло широку групу материјала
као што су пластике, гума и лепила.
 МАТЕРИЈАЛИ НА БАЗИ ПОЛИМЕРА

Материје које се налазе у пластичним масама миграцијом прелазе

на храну, човекову кожу и његов ендокрини систем.
На исти начин прелазе и у тло, море, подземне воде, другим
речима у цели екосистем.
Из тог разлога је је потребно познавати како те супстанце утичу
на човеково здравље и његову околину. Али због њихове
многобројности није могуће за све њих вршити, испитати и
познавати токсичност, канцерогеност и неки други облик
штетности.
ЗНАЧАЈ ПОЛИМЕРА У ПРОИЗВОДЊИ
АМБАЛАЖЕ
Од полимерних материјала производи се полимерна и
комбинована амбалажа. Међутим, полимерни материјали се
користе и као помоћни материјали у производњи осталих врста
амбачаже. У производњи металне и стаклене амбалаже се
полимерни материјали користе као заптивне масе. Полимерни
материјали се не користе код папирне и картонсе амбалаже за
непосредно паковање само неких прехрамбених и сличних
производа, док се за остала паковања папири и картони
оплемењавају полимерним материјалима.
 ЗНАЧАЈ ПОЛИМЕРА У ПРОИЗВОДЊИ
АМБАЛАЖЕ
• Животна средина је угрожена
процесима производње и примене
амбалаже, као и искоришћеном и
одбаченом амбалажом. Последња
схватања о утицају амбалаже на
животну средину приоритет дају
лакшој и амбалажи израђеној од
материјала који се могу
рециклирати. Код таквог прилаза
овој проблематици полимерни
материјали у значајној мери могу
утицати на смањење загађења
животне средине.
 ПЛАСТИКА

Пластика као материјал има велике предности због јединствене

производње, ниске цене, мале тежине, доброг квалитета и дугог
животног века. Највећи проблем представља кратка употреба и бацање
производа од пластике.
Пластични отпад је велики еколошки проблем, око трећине пластичног
отпада заврши у природи, а 8 милиона тона пластике заврши у морима и
океанима сваке године.
Пластика је изузетно издржљив материјал, неким врстама пластике је
потребно и преко 400 година да се распадну у природи.
 ПЛАСТИКА КОЈА ДОЛАЗИ У ДОДИР СА
ХРАНОМ

Пластика је материјал који је највише заступљен од материјала

који долазе у додир са храном, омогућава дужи рок трајања,
одржавање сензорских својстава хране, олакшава презентацију
хране и манипулацију храном, лако се обликује.
Сами полимери немају онаква својства која смо ми навикли када
је у питању амбалажа за храну. Да би се побољшала својства
полимера код производње се додају разни додаци и ту често
настаје проблем. Иако пластика изгледа инертно што се тиче
хране она то није. Мономери од којих настаје пластика, додаци
који се употребљавају за побољшавање својства пластици су мали
молекули и због тога су јако мобилне и лако прелазе у храну,
воду...
 МИКРОПЛАСТИКА

Микропластика може доспети у људски организам из више

извора. Најзначајнији начин уноса микропластике у организам
јесте кроз конзумирање хране, с обзиром да ове честице улазе у
ланац исхране и акумулирају кроз њега. Такође бројне хемикалије
које се користе као адитиви за израду пластике имају способност
акумулација у ткивима организма, а кроз ланац исхране на крају
доспевају до човека. Вода за пиће је један од могућих начина
уноса микропластике у организам, с обзиром да се може наћи у
површинским водама, а могуће је и уношење микропластике
инхалирањем, путем козметике итд.
МИКРОПЛАСТИКА
 УТИЦАЈ ПОЛИМЕРА НА ЖИВОТНУ
СРЕДИНУ, БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ
Са повећањем количине
микропластике у води, долази и
до повећања њене
биорасположивости воденим
организмима. Боја, густина,
облик, величина, адитиви,
агрегација и заступљеност ових
честица микропластике утичу на
њихову потенцијалну
биорасположивост. Боја и
димензије микропластике могу
утицати на вероватноћу усвајања
услед сличности са пленом.
Тако неке врсте риба које су
визуелни предатори могу
заменити храну са
микропластиком. Микропластика
која плута по површини може
доспети на копно, што је чини
приступачнијом многим
организмима који их могу
конзумирати, као што су птице.
 УТИЦАЈ ПОЛИМЕРА НА ЖИВОТНУ
СРЕДИНУ, БИЉНИ И ЖИВОТИЊСКИ СВЕТ

Уношење микропластике код организама може изазвати

потешкоће механичке природе као што је ометање покретљивости
и спречавање функције дигестивног тракта, или потешкоће
хемијске природе као што су упале, смањење раста и друго.
Директни ефекти се могу јавити након ингестије и транслокације
ткива, ћелије и телесне течности.
 УТИЦАЈ ПОЛИМЕРА НА ЧОВЕКА

Свакодневна изложеност људског организма честицама пластике

се не сматра опасном, али заправо је много опаснија него што се
чини. Оне нису токсичне за ћелије људског организма у
одређеним границама, међутим, унете честице пластике не могу
бити сварене па постоји опасност од пробијања ткива и њихове
агрегације унутар дигестивног тракта. Сматра се да особа унесе
око 11000 честица микро и нано пластике годишње само путем
конзумације морских плодова.