NOVA KLASIČNA MAKROEKONOMIJA:

TEORIJA POLITIČKIH PRIVREDNIH

CIKLUSA
Dunja Salapura 1195/23
 ŠTA JE NOVA KLASIČNA
MAKROEKONOMIJA?
Nova klasična makroekonomija predstavlja školu “Racionalnih očekivanja”
nobelovca R. Lukasa koja ne polazi od adaptivnih, već se fokusira na racionalna
očekivanja.
Njeni najznačajniji predstavnici su R. Baro, R. Lukas, T. Sardžent i N. Volis.
Danas, Nova klasična makroekonomija obuhvata Novu klasičnu makroekonomiju
br. 1 i Novu klasičnu makroekonomiju br. 2.
 01. Ponuda i tražnja ne uravnotežuju se
automatski

Glavni stavovi
02. Do ravnoteže se može doći jedino kroz

Nove klasične “traganje”

makroekonomije 03.
Traganje traje sve dok se marginalni trošak
traganja ne izjednači sa marginalnim
prihodom traganja

04. Ravnoteža se ne uspostavlja odmah i

bez ikakvih troškova
 Teorija političkih privrednih ciklusa
Teorija političkih privrednih ciklusa predstavlja teoriju u okviru makroekonomije
koja istražuje povezanost između političkih događaja i ekonomskih ciklusa.
Ova teorija sugeriše da političari koriste ekonomske politike kako bi manipulisali
ekonomskim ciklusima u svrhu povećanja svojih šansi za ponovni izbor ili izbor
njihove političke stranke.
Osnovna ideja je da političari imaju tendenciju da preduzimaju ekonomske akcije
koje će povećati popularnost njihove stranke uoči izbora.
 Endogena ekonomska politika
Endogenost znači korišćenje ekonomske politike od strane političara-ekonomska
politika tada postaje sastavni deo političke politike.

Osnovnu strukturu endogene ekonomske politike čine:

1) DAD (dinamizirana AD kriva) =m-a(Y(t)—Y(t-1))
Ova kriva pokazuje da je inflacija jednaka monetarnom rastu, umanjenom za
realni rast.

2) SAS (kratkoročna AS kriva) =-b(Y—Y ) x

Ova kriva prikazuje da je stvarna inflacija veća od očekivane inflacije ako je

stvarni rast BDP-a veći od prirodnog rasta BDP-a.
 Tri elementa političkih privrednih ciklusa
1) CILJ: uvećati podršku birača
2) INSTRUMENT: dinamiziranje rasta radi uvećanja dohotka-inflacija je
jednaka monetarnom rastu umenjenom za realan rast
3) OGRANIČENJE: kratkoročnom agregatnom ponudom-stvarna inflacija
nadmašuje očekivanu ukoliko se rast ubrza od prirodnog.

Danas se uvode modeli endogene ekonomske politike koji se fokusiraju na pitanja poput: zašto
država stvara, namesto da otklanja privredne cikluse; zašto je vlada kratkoročno nedosledna, a
na dugi rok prisiljena na povlašenje; da li je inflacija neminovni ishod igre države i javnosti?
 Kriva političke indiferentnosti: jednaka
podrška birača može se obezbediti različitim
kombinacijama inflacije i nezaposlenosti, i to
omogućava državi da trguje ovim
ekonomskim ciljevima radi ostvarenja
političkih ciljeva—pobede na izborima ili
ostanka na vlasti.
Vlada koja upravlja privredom i društvom mora da
poveže i uravnoteži cilj, koristeći instrumente u
uslovima ograničenja. Vlada je ravnodušna—
indiferentna za odgovarajući par inflacija—
dohodak, jer niži dohodak dovodi do niže inflacije
i obrnuto, ali svakako ne menja podršku birača na
istoj krivoj indiferencije podrške birača.
Vlada će biti ocenjivana i podržana u zavisnosti od ekonomskih performansi, pa zato
koristi dohodak da bi realizovala cilj, suočavajući se sa ubrzavanjem inflacije koja
predstavlja ograničenje.

Veća podrška birača podrazumeva za isti dohodak nižu inflaciju ili za istu inflaciju
veće dohotke. Nakon toga, rastući dohodak mora se platiti većom inflacijom.
 Povećavajući agregatnu tražnju, ravnoteža se
premešta iz A u B, uvećava se dohodak i podrška
birača, ali se pokreće inflacija. Ako su birači
naivni, imaju adaptivna očekivanja, zaboravljaju
prethodnu inflaciju i u narednom političkom
privrednom ciklusu ovo se može ponoviti.
 Predizborni i postizborni period
U predizbornim godinama dolazi do ubrzavanja inflacije koja je proistekla iz ubrzavanja
rasta usmerenog na podršku birača, dok se u postizbornom periodu stvari preokreću—država
nastoji da obuzda inflaciju usporavajući rast tokom mandatnog perioda kada više ne mora da
vodi računa o političkoj podršci birača, barem ne do novih izbora.

Država sada može da stimuliše ili ne stimuliše privredu, a slično je i sa javnošću—oni mogu
da očekuju ili ne očekuju taj stimulans.
U odnosu na reakcije države i javnosti, postoje sledeće opcije:

01. Javnost ne očekuje ekspanziju i država ne ekspandira

02. Javnost ne očekuje ekspanziju, a država ipak ekspandira

03. Javnost očekuje ekspanziju, a država ne ekspandira

04. Javnost očekuje ekspanziju i država ekspandira

Rešenje instrumentalizacije ekonomske politike od strane političke
politike podrazumeva kontrolu tri elementa:
1) CILJ: S funkcija: funkciju podršle učiniti položenijom: za jedan odsto rasta političke
podrške potrebno je sada više procenata rasta dohotka nego ranije
2) INSTRUMENT: AD kriva: onemogućiti inflatorno dinamiziranje tražnje
3) OGRANIČENJE: AS kriva: učiniti je strmijom, što znači da se jedan odsto rasta dohotka
plaća sada sa više procenata inflacije nego ranije
HVALA NA PAŽNJI!