PAMĆENJE

Aleksa Vučinić
 Pamćenje je složen kongitivan proces koji se sastoji od obrade,
zadržavanja, pronalaženja i ponovnog korišćenja informacija.
Ispoljava se u vidu reprodukcije ili sećanja, prepoznavanja i
uštede vremena pri ponovnom učenju. Za razliku od učenja,
koje stvara promene u mozgu, tj. menja ličnost i njeno
ponašanje, pamćenje se odnosi na trajanje tih promena, a
zaboravljanje na njihovo gubljenje ili nestajanje.

Pamcenje mozemo podeliti na razlicite nacine

Prema prvoj podeli pamćenje delimo na čulno, kratkoročno i dugoročno pamćenje.
Čulno
-Svako čulo karakteriše njegova memorija u kojoj se informacije zadržavanju na samo nekoliko sekundi.
Kratkoročno
-Kratkoročna ili radna memorija sadrži informacije koje se trenutno obradjuju u svesti. Maksimalno ih
može imati izmedju 5 i 9 i ostaju upamćeni izmedju 20 sekundi i 1 minuta.
Dugoročno
-Preme prirodi sadržaja informacija u dugoročnoj memoriji se izdvajaju se epizodično (iskustvo),
sematičko (pojmovi,činjenice,pravila) i proceduralno pamćenje. Kapacitet dugoročnog pamćenja meri se
brojem potencijalnih sinapsi, a on je toliki da se limit ne može osetiti do kraja života. Dugoročno
pamćenje ograničeno je obimom pažnje, tako da se u njemu nalaze sadržaji koji su nam lično važni.
 Uprošćavanje i poremećaji
Pamćenje nije verna reprodukcija dogadjaja, već rekonstrukcija u skladu s ličnim
razumevanjem situacije, osećanjima i željama. Procese koje pamćenje čini pristrasnim jesu
uprošcavanje, racionalizacija i konvecionalizacija. Uprošćavanje znači da se ne pamte sve, već
samo opšti smisao i bitni detalji. Zbog toga pamćenje podseća na mentalnu celinu u kojoj ima
praznina a te praznine se popunjavaju detaljima u sećanju i ovaj proces predstavlja se kao
racionalizacija. Konvencionalizacija je proces uskladjivanja dogadjaja s opšteprihvaćenim
mišljenjima.

Poremecaji u pamćenju se predstavljaju kao različite vrste amnezija.

Amnezija predstavlja gubitak pamćenja i moze nastati zbog neke povrede,
bolesti mozga ili psihičke traume. Delimo je na retrogradnu, anterogradnu
i disocijativnu amneziju. U podeli se javlja i Infantilna amnezija ali ona za
razliku od ostalih nije poremećaj. Ona predstavlja nedostatak sećanja za
prve godine života zbog nerazvijenog mozga.
 ZABORAVLJANJE
Zaboravljanje predstavlja proces suprotan pamćenju odnosno
predstavlja proces brisanja informacija ili gubiljenja nervnih puteva
nastalih učenjem.
Ispoljava se kao nemogućnost da se setimo prepoznamo i kao potreba
za ponovnim učenjem. Najbrže se zaboravlja neposredno posle
učenja. Sa protokom vremena brzina zaboravljanja se usporava ali se
količina zaboravljenog povećava.
Brzina zaboravljanja može zavisiti od informacija učenja i načina
učenja. Ako učimo sa razumevanjem povezivanjem informacija,
informacije će imati najviše smisla i zbog toga će se teže zaboraviti.
Prilikom kampanjskog učenja sve se jako brzo zaboravi zbog
nedovoljnog smisla i povezanosti informacija.
 TEORIJE ZABORAVLJANJA
Postoji više teorija o činiocima zaboravljanja.

Prema teoriji neupotrebe, odredjeni biohemijski procesi brišu nervne puteve u mozgu u
kojima su sačuvane informacije koje se koriste.

Prema teoriji interferencije ili inhibicije uzrok zaboravljanja predstavlja sukob

informacija, prilikom uticaja novih informacija stare se mogu izgubiti.
Gubitak starih informacija pod uticanjem novih predstavlja retroaktivnu interferenciju,
dok gubitak novih pod uticajem starih predstavlja proaktivnu interferenciju.

Prema Fjordovoj teoriji proces zaboravljanja nastaje potiskivanjem neprijatnih sadržaja iz

svesti. Taj specifični vid zaboravljanja svrstavamo u mehanizme odbrane.